Skip to content

ANDALUZIJSKO PSETO
fragmenti pukog tumačenja

Kristina Vuletić

EDI-05, 09/2018


Gospodin Luis Bunjuel je uspeo u toku svoje karijere da stavi znak jednakosti između španskog filma i sopstvenog stvaralaštva. Nema veće satisfakcije za jednog umetnika nego da se njegovo ime gotovo neodvojivo vezuje za neku umetnost, ili neki njen pravac.

Gospodin Luis Bunjuel je u svojoj mladosti odlazio u bioskop i po tri puta na dan. Njegova odluka da se bavi filmom rodila se dok je gledao film Frica Langa „Umorna smrt” (1921), i to naročito zbog prizora dolaska jednog čoveka sa crnim šeširom u jedno Flamansko selo. Bunjuel je izjavio: „Odmah sam znao da taj čovek predstavlja smrt”.

Godinama posle ove projekcije, Bunjuel će postati majstor svog zanata, uveliko prevazilazeći tako očigledne filmske simbole kao što je crni šešir.

Dok se kretao u nadrealistickim krugovima upoznao je svog prijatelja Salvadora Dalija, koji se potpisuje kao ko-autor filma „Andaluzijski pas” (1929), koji je snimljen 1928. u Francuskoj i traje 16 minuta. Prvi put je prikazan 6. juna 1929. u Parizu. Smatra se da je ovaj film jedan od najpoznatijih nadrealističkih filmova Francuske avangarde 20-ih godina prošlog veka. U filmu igraju Simon Marej i Pjer Batsef. Na IMDb-u ima ocenu 7,9.

Bunjuel se u svom stvaralaštvu dokazao kao najveći eksperimentator i anarhista u istoriji igranog filma.

Nekrofilija, sadomazohizam, fetišizam, ljudožderstvo i zverstvo su za Bunjuela i uzroci i posledica masovne psihoze, koju nazivamo zapadnom civilizacijom.

Ovaj surovi kritičar društva – istovremeno i moralista i humorista – zaista je verovao da će prebacivanjem mračnih tajni i mučne neljudskosti na film učiniti da one na neki način postanu ljudskije. Pojedini teoretičari oštro osuđuju Bunjuela za kinematografsku ”ravnodusnost”, jer se bavio jednostavnim vizuelnim stilom. Ovaj osporavani umetnik radio je filmove sa minimalnim budžetima i u najkraćim vremenskim rokovima. Njegova ”ravnodusnost” prema stilu samo po sebi je već stil, a Džon Rasel Tejlor kaže: ”Za njega stil znači naći najekonomičniji i najbolji način da se nešto iskaže”.

Ovaj majstor ironije se uporno bavio bogohulnim, satiričnim i perverznim i time nas decenijama primoravao da priznamo šta zaista jesmo, umesto onoga što bismo voleli da smo.

Njegova ironija dostiže vrhunac kada je na pitanje da li je religiozan, odgovorio sa: ”Ja sam uvek bio ateista, hvala Bogu”.

”Andaluzijski pas” predstavlja nezaobilazno štivo, čije simbole nalazimo svuda, uključujući i bedževe koji se prodaju u Knez Mihailovoj ulici. Nepoznavanje kadrova iz ovog filma ocrtava opštu NEkulturu. Film predstavlja nadrealizam u svom vrhunskom izdanju predočen kroz pokretne slike. Film je u to vreme bio decenijama ispred svog vremena, kao i sami stvaraoci.

U trenutku pojavljivanja ”Andaluzijski pas” predstavlja pravi skandal i izaziva burne reakcije, koje se ni danas, i posle mnogo jezivijih stvari koje smo mogli da vidimo u filmovima, nisu smirile. U grupi od 10 ljudi ne može da prođe bez komentara: „A zašto je baš moralo da se prikaže ono oko? A koja je poenta filma? A što je sve tako nelogično?”

Lično sam prisustvovala žustroj raspravi o toj temi i bila ljubazna da objasnim da se ni jedan film ne pravi da bi „imao poentu za sve ljude, niti da bi reditelj preneo poruku, a naročito ne da bi bio logičan… itd.”

Bila sam ljubazna i da ih podsetim da je film nastao u okviru nadrealizma kao umetničkog pravca, te da se kao takav bavi područjima sna, podsvesti i neograničene mašte, pa i oni koji su planirali da „traže poentu” morali su da se zaustave, jer je nikako nisu mogli naći kao što bi to činili u klasičnom smislu, jer je film sve samo nije klasičan. To je predstavnik onih filmova koji „nisu za svakoga”, jer je bezobrazno hrabar, pa ako i sami nismo takvi nećemo moći da ga dočekamo i prihvatimo sa radošću. Ljudi koji imaju problem sa „poentom ovog filma” zapravo imaju problem sa strukturom filmskog koda i filmskim jezikom. Ako prigrlimo spektakularnu teoriju filma – semiotiku, na korak smo da se i kao potpuni laici približimo filmu pre nego što kažemo „Fuj!!!”.

Odnosi među likovima su iracionalno utemeljeni, a događanja u sceni se neočekivano prekidaju. Film sledi prirodu „logike sna”. Veze između scena su asocijativne naravi, izmiču preteranom potcrtavanju. Veze između nekih predmeta u filmu su preplet neobičnosti i fantastike što stoji pod pečatom Salvadora Dalija, a neke psihoanalitičke teorije koje isplivavaju u pojedinim segmentima oslanjaju se na Frojda. Film predstavlja alternativnu stvarnost koja je slobodnije prikazana, i pomalo uznemirujuća, jer je prikrivena velom koji upozorava na sveprisutnost smrti. Osim hrabrosti, film ima i provokativnu prirodu, kao što su zbunjujući naslovi („Bilo jednom”, …).

Pored skrivenih motiva, ima i puno naturalističkih prizora, kao što je čuveno rezanje oka, dodirivanje ženskih grudi i dlačice koje asociraju na genitalije.

Dali koristi nadrealizam samo kao izgovor. Dali i Bunjuel su prebacili segmente svojih snova i strahova na filmsko platno. Koliko ljudi koje poznajete bi smelo da svoje snove i strahove kaže celom svetu?

Film se otvara scenom muškarca koji oštri britvu (simbol nepokolebljivosti), izlazi na terasu i gleda u pun mesec (simbolizuje psihičku nestabilnost, pojačanu emotivnost i nesanicu). Nekoliko sekundi kasnije čovek će tom britvom prerezati oko ženi koja takođe gleda u pun mesec. On ovu ženu uskraćuje za jedan od najvažnijih organa, kojim se posmatra svet i gleda film. Fizički bol i nelagodnost se prenosi preko ekrana. Ruke koje seku oko britvom Bunjuelove su ruke. Šta li je nesrećni Bunjuel sanjao? Čega se plašio? Nikada nisam odgledala scenu do kraja. Uvek sam prekrivala oči rukama. Da li to znači da žmurimo na zverstva i ne želimo da se suočimo sa okrutnim svetom?

Klavir koji čovek vuče prema ženi koju voli predstavlja simbol srednje klase koji nadrealisti preziru, pločama koji predstavljaju deset božjih zapovesti i dva mrtva magarca. Kakav li je bio ljubavni život besmrtnog Bunjuela? Možda su statusne i verske razlike bile teško breme koje je vukao dok je išao za voljenom ženom.

Mravi koji izlaze iz ruke predstavljaju simbol “čoveka koga svrbi da ubije”. Takođe predstavljaju i sitničavost i male iritirajuće stvari. Dali se plašio insekata i često ih sanjao. Da li je Dali bio sitničav, da li su ga sitnice izbacivale iz koloseka, ili ga je ruka svrbela da nekog ubije… nikada nećemo saznati.

Kao što Fransoa Trifo smatra da filmski stvaralac nema šta da kaže nego da prikaže, ovi autori su prikazali jedno presečeno oko, mrave koji izlaze iz dlana i čoveka koji vuče klavir. Šta to znači? Zavisi od čoveka koji gleda film.

Film je preplavljen apsurdom i nadrealnim scenama.

Bunjel kaže: „Prilikom razrade fabule odbačena je kao nebitna svaka pomisao na neku racionalnu, estetičku ili kakvu drugu preokupaciju tehničkim pitanjima. Rezultat je namerno antiplastičan, antiumetnički film. Fabula je plod svesnog psihičkog automatizma; utoliko ne pokušava da prepriča san, premda koristi mehanizam analogan mehanizmu snova“.

I to je sve što je Bunjuel imao da kaže. Sve ostalo je prikazao.

Setite se šta vi sve sanjate, a o tome ćutite.

I nije Bunjuel grozan, nego mi nemamo hrabrosti da se suočimo ni sa svojom svešću, a kamoli podsvešću, a kad je neko naglas kaže celom svetu, uplašimo se senke sopstvenih strahova i podsvesnih težnji.