Skip to content

ANĐEO AKADEMIJE UMETNOSTI

Svetlana Bezdanov Gostimir

EDI-05, 09/2018


Lav i čovek

Lav i čovek počnu se inatiti o svojim preimuštestvam.
Čovek hvali ljude, govoreći da su vredniji i junačniji od lavova, a lav neće to nipošto da prizna,
no naprotiv utvrždava da je jedan lav jači od nekoliko ljudi.
Njihovo prenije potezalo se zadugo, dok po slučaju namere se negde na ikonu Herkulovu,
gdi bijaše izobražen ovi kako davi lava.
„Vidiš to?“ rekne čovek.
„Vidim, a ko je to napisao?“ upita lav.
„Čovek, a da ko će napisati?…“
„He, moj brajko, vidiš da si… mal` ne rekoh…“ – reče lav. „Da lavovi umedu pisati kao vi,
ja bih tebi sto ikona za jednu pokazao kako lavovi ljude dave.“

Dositej Obradović

Hm, možda bi bolji moto za ovaj prilog bila replika Džesike iz filma „Ko je ubio zeku Rodžera?“ (Who Framed Roger Rabbit, Robert Zemeckis, 1988): „Nisam ja loša, samo sam tako nacrtana.“ Svakako bolji iz bar dva razloga: (1) prvi javni nastup Dušana Đokovića bio je u kostimu belog zeca; i (2) potpisnik „ikona koje će se sad pokazati“ zauvek je očaran „Alisom u zemlji čuda“ (Alice’s Adventures in Wonderland, commonly shortened to Alice in Wonderland; by Charles Lutwidge Dodgson under the pseudonym Lewis Carroll, 1865).

Prilog za Monografiju – GODINE

Kad smo kod 1865., te godine je Firenca postala nova prestonica Kraljevine Italije, osnovan je Univerzitet Cornell, na Pariskom salonu je izložena Maneova slika Olympia (praćena negodovanjem i podsmehom), desila se praizvedba Vagnerove opere “Tristan i Izolda” u Minhenu, objavljen je Vernov roman “Putovanje na Mesec”, … Beogradska realka dobila svoj naziv, Zmajeve pesme “Jututunska juhahaha” i “Jututunska narodna himna” ismevale Mihailov režim, a Vukova ćirilica prihvaćena kao službena na beogradskoj Velikoj školi, … Proslava 50. godišnjice Drugog srpskog ustanka upriličena o Duhovima, umesto Cvetima, i tim povodom ustanovljen Orden Takovskog krsta – prvi orden u Srbiji. Iste godine su rođeni Milorad Petrović, Hannah Chaplin, Jovan Cvijić, Rudyard Kipling, … a Alfred Nobel osnovao fabriku nitroglicerina.

Postmodernistički pristup bi tumačio da su svi ovi događaji i ljudi morali imati neke veze s nastankom „Alise“, mislim, Belog zeca.

U godini kad je rođen Dušan Đoković, Žanka Stokić izlazi pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, izvedena je prva predstava Vršačkog narodnog pozorišta ”Sterija”, razvijen je ”Jasenovac” – prvi dokumentarni film u posleratnoj Jugoslaviji, u Engleskoj je objavljena Orvelova ”Životinjska farma”, osnovan je Savez novinara Jugoslavije, predstavnici 50 zemalja – među kojima i DF Jugoslavija – u San Francisku potpisuju Povelju Ujedinjenih nacija, i 28 zemalja – među kojima i Jugoslavija – potpisali dokumente Bretton Woods-kog sistema (MMF i Svetska banka). Tokom istih 12 meseci na svet su došli i: Rod Stewart, Tom Selleck, Bob Marley, Mia Farrow, Eric Clapton, Rainer Werner Fassbinder, Helen Mirren, Steve Martin, Wim Wenders, Franz Beckenbauer, Bryan Ferry, Nikita Mihalkov, Alain Noury, Aleksandar Mandić, Neil Young, Srđan Karanović, Goldie Hawn, …

Pukom analogijom s gorenavedenim povezivanjem, svi ovi događaji i ljudi morali su imati uticaja na pojavu belog zeca, mislim Dušana Đokovića. U toj godini Nobelova nagrada je dodeljena za otkriće penicilina i njegovog lekovitog efekta u raznim infektivnim bolestima, a ”Prosveta” je objavila Andrićev roman ”Na Drini ćuprija”.

I kad mi je poveren zadatak pisanija za Monografiju, prilično dugo nisam umela da odredim pristup. A onda me Dušan Đoković pozvao da kaže: „Profesorice, kad su iz Nobelove fondacije naručili tekst od Ive Andrića, da bi dobio nagradu, on je to relativno brzo uradio.“ Eto traga koji ću pokušati da pratim za proslavu nerođendana!

Zapravo, šta je ono što ne može da se izgubi niti promeni? PROŠLOST! Ono što je bilo, može se različito tumačiti, ali je BILO!!! Rodonačelnik prve privatne umetničke Velike škole pod ovim našim nebom, i ja – profesor i često copywriter (ponekad umem sa rečima, ili se to što ja umem Njemu sviđa) – previše smo lepog podelili, da nema tog vremena u kome možemo sve da zaboravimo.

Dakle, vreme.

Pokloni (se) nerođendanu.

(Aktuelni standardi navođenja podataka podrazumevaju da se prvo pomene ono što je najnovije, pa sve dalje prema najstarijima. Ali,) Homage Alfredu Hičkoku (Alfred Hitchcock) – „Film je preslikan život iz kog su izostavljeni dosadni momenti“ – biram samo preslikavanje dragocenih momenata.

MONOLIT fešte

Fešta je okvir za ozbiljne akcije kojima će i prijatelji i neprijatelji prisustvovati, a neslućena većina ih napustiti srećna. Nije neophodno da to javno priznaju. Dokazaće svojim prisustvom svakoj narednoj fešti. To su male i velike svečanosti ravnopravno: novogodišnje proslave uz čestitke – koje prate i uramljeni unikati uvek novoodabranih renomiranih autora; obred Slave Akademije umetnosti – Svetog Jovana Zlatoustog; promocije najuspešnijih studentskih radova – Art Finale; prezentacije nagrađenih ostvarenja nastavnika/saradnika/studenata; izložbe; predstave; oreoli jubileja.

Kako se pravi vatromet za 20. rođendan prve privatne umetničke akademije? Tako što Osnivač i Direktor Akademije uvažava alternativne predloge. Tako što bira da zvanična „prigodna“ publikacija ne bude prigodna stereotipna monografija. Tako što je potpuno otvoren za novi koncept i rizikuje da poveri realizaciju onima (posebno hvala Aleksandri Jovanić!) koji argumentuju „nešto sasvim drugačije“. Tako što prihvata naslov transkribovan iz kultnog filma i ne očekuje objašnjenja za otklon značenja.

PRIZORI IZ ARTISTIČKOG ŽIVOTA…

Sledi insert iz originalnog uvoda – ovde mu je pravo mesto – u prilog tome šta je izostavljeno u zvaničnoj verziji Publikacije (po volji Dušana Đokovića, jer je smatrao da je zvezda događaja Akademija umetnosti, a ne njen Osnivač…)

„Kad Institucija umetnosti slavi 20. rođendan, jubilej zaslužuje kreativni okvir.

Originalnost pristupa tumačenjima značenja i vrednosti ovde se objavljuje po principu ’pogleda iza ogledala’, daleko od tradicionalnih i klasičnih prigodnih monografija. Svečana publikacija ’Inserti iz prvih 20 godina Akademije umetnosti u Beogradu’ nastala je iz lične kolekcije posvećeno sakupljanih, znalački odabiranih i brižljivo čuvanih prizora artističkog života prve privatne akademske Institucije umetnosti, od strane njenog Osnivača i Direktora. Gospodin Dušan Đoković ima umetničko poreklo, njegovi roditelji su uspostavljali intelektualnu elitu Beograda i velike prethodne Države – stvarajući joj status u svetu. Osnivač Akademije umetnosti ima kompetencije matičnog obrazovanja u polju umetnosti – završio je Fakultet dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Nosilac je brojnih nagrada i priznanja, među kojima su i Vukova nagrada, Zlatni beočug, Orden Svetog Save… Kolekcionar je, dakle, pasionirano beležio tragove svoje Škole na umetnički način – precizno izdvajanim fokusima pažnje za verodostojan sinopsis; pažljivim kadriranjem lica, događaja i rukopisa; doslednom montažom sekvenci razvoja, i produhovljenom režijom dvodecenijskog trajanja. Iz takve riznice – stotina i stotina strana belog papira na kojima su rukom lepljene fotografije, likovni prilozi, …; kopije potpisa, uverenja, konkursa, isečaka iz novina, …; pozivnice, čestitke, …; pa na marginama dopisivani komentari i podsetnici, … – mogao je nastati jedino svojevrsni storyboard za PRIZORE IZ ARTISTIČKOG ŽIVOTA. Svaka sličnost s kultnim filmovima The Artist (Michel Hazanavicius, 2011), Artsits and Models (Frank Tashin, 1955), ili Scenes From a Marriage (Ingmar Bergman, 1973) sasvim je slučajna. Svaka asocijacija na izvedene ključne reči – artist (umetnik, umetnost nemog filma, umetnost ozvučavanja pokretnih slika, umetnost glume, umetnost trajanja), umetnici i modeli (iz snova nastaju pokretne slike stripa, pa i drugih vizuelnih umetnosti), prizori iz života (fragmenti razvoja i promena, istrajnosti i dilema, odvažnosti u osvajanju novog, susreta posle 20 godina…) – sasvim je namerna i neizbežna!“

MAG životnog sna

Kad neko napravi školu, za mene je najveći MAG.

Oduvek sam želela da uđem u amfiteatar. Ne zbog uticaja i velikih raspusta, već zbog istine da se znanje i veštine i dileme i provere uvećavaju samo ako se dele. Najviše zbog plemenitosti prosvetarske misije – na bilo kom nivou – da se još jednom potvrdi kako bilo koji mentori: vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori, … zapravo mnogo više uče od svojih štićenika nego štićenici od njih.

A zašto baš na Akademiju umetnosti? Zato što tu direktno učestvujem u ostvarivanju nečijih snova – da, teorijskim znanjima, učenjem o važnim mestima umetnosti i opšte kulture, provociranjem demistifikacije ključnih reči/fenomena umetnosti i medija, tako uigravajući individualne sisteme vrednosti/pogleda na svet i sticanje samopouzdanja. Za razliku od ostalih fakulteta na kojima sam takođe bila ostvarena… ali sam uvek želela da pred sobom imam sanjare.

Pre poziva Dušana Đokovića za ulaz u Akademiju umetnosti, bila sam profesor, prodekan za nastavu i dekan Učiteljskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu. Mislila sam da posle Mladena Vilotijevića više nikad i nigde neću naći Direktora koji je sve posvetio ŠKOLI. Direktora koji je stao iza svakog profesora i sa drugačijim pogledom na svet i kriterijumima (trenutno, prividno) ne baš „najpodobnijima“. Direktora koji je poštovao svaki predlog za brojne gostujuće predavače…

A onda, kako bi moja divna Mama (koja je na svaki pomen imena Dušana Đokovića, dosledno ponavljala: „Divan Gospodin!“) rekla, meni je moj Bog dao direktora Dušana Đokovića. Direktora koji s osobenim pijetetom nosi najveći Znamen u domenu prosvetiteljstva – Orden Svetog Save. Direktora koji lično pokušava da prati trag svojih roditelja, da uvaži profesionalne zahteve akademskog senzibiliteta i da nastavi potragu za dostojanstvom svetosavskog nasleđa. Direktora koji živi svoju ŠKOLU. Direktora koji ume s privilegijama slobode, uvažavanja i poštovanja kreativnosti u nastavi. Treba biti mag, pa okupiti tim (posebno hvala Katarini Radinović Andrić!) koji je učinio da Akademija umetnosti u Beogradu postane prva visokoškolska ustanova u polju Umetnosti u Republici Srbiji sa akreditacijom svih studijskih programa, akreditacijom Ustanove i Dozvolom za rad. PRVA, punih godinu dana pre svih ostalih srodnih ustanova u državnom i u privatnom visokoškolskom okruženju Srbije. Treba biti mag, pa prihvatiti inicijativu i zdušno podržati osnivanje doktorskih umetničkih studija (posebno hvala Mirku Iliću!) s odvažnim nazivom KREATIVNE INDUSTRIJE. Odvažnim? Sredini u kojoj postojimo trebalo je punih 9 (devet) godina da dobaci do tog naziva…

I treba biti mag pa s poštovanjem podržati pokretanje (posebno hvala Sanji Jovanović!) elektronskog međunarodnog magazina pod nazivom INDUSTRIJA ZABAVE I SNA (Entertainment and Dream’s Industrywww.edimagazine.me)

Tako je meni moj Bog dao Direktora koji i sam predlaže i poziva gostujuće predavače (Radoslav Zelenović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Rastko Ćirić, …). Umetnička elita je prirodno okruženje Direktora i Osnivača Akademije umetnosti u Beogradu.

Urbani MIT

Ko je Čovek o kom se priča, piše? Odrastao uz daske koje život znače, s umetničkim poreklom – a nije pretrpeo kompleks uvaženog Oca i slavne Majke. Sve mi je više nego jasno (najsvetije stvari su prezime mog Oca i prezime moje Kćeri!!): moj dobri i plemeniti Otac bio je jedan od ukupno dvojice intelektualaca sa 2 doktorata u onoj velikoj Jugoslaviji, sa 20 godina redovne profesure na beogradskom Univerzitetu i svi ga se sećaju po tome kako je sa najprilježnije pripremljenom argumentacijom branio svoje stavove i kako je nežno brinuo o poklonima i o cveću za svaki i nepraznik…

Dečko iz prestonice, sa svim slobodama i izborima. Mangup, ljubavnik, student na FDU. Dušan Đoković je urbani mit sa svim prestižnim akcijama: kontakti sa zvezdama; filmovi/teatar; tačan broj dece (stariji sin i mlađa kćer); osnivanje škole umetnosti; osnivanje Fonda pod imenom slavnog Oca. Urbani mit po tačnom izboru podrške/kontakta/angažmana: najugledniji ljudi – prijatelji AU; reprezentativne persone – gosti porodičnog doma; najugledniji umetnici/teoretičari – profesori AU. Nije tajkun, ni biznismen, niti pripada polusvetu. Dušan Đoković je urbana legenda, koja bori akademsku umetnost po svaku cenu.

Velike PRIVILEGIJE

Dom Dušana Đokovića je mesto na kome se sreću znalački i pasionirano birana umetnička dela. Teško se mogu izbrojati izvanredno vredni raritetni originalni artefakti – knjige s autentičnim posvetama autora, slike, skulpture, komadi nameštaja – jer su tu uvek živo prisutni i besmrtni ljudi: Olja Ivanjicki, Dragan Sakan, …

Akademija Dušana Đokovića je mesto velikih susreta sa slavnima: Velimir Abramović, Radmila Andrić, Branko Baletić, Petar Banićević, Slobodan Beštić, Radovan Bigović, Svetislav Božić, Milovan Vitezović, Radoslav Vladić, Nebojša Dugalić, Divna Đoković, Predrag Ejdus, Andrija Zafranović, Goran Jevtić, Vladimir Jevtović, Vladeta Jerotić, Ivica Klemenc, Petar Kralj, Anita Mančić, Rade Marković, Momčilo Martinović, Nikita Milivojević, Sava Mrmak, Živojin Pavlović, Istok Pavlović, Milutin Petrović, Miloš Radivojević, Čarna Radoičić, Hana Selimović, Ružica Sokić, Miloš Spasojević, Gorčin Stojanović, Feđa Stojanović, Marko Suvajdžić, Ivana Tomanović, Ratiborka Ćeramilac, Stevan Filipović, Andrej Frimerman, Biserka Cvejić,…

Jeste, Akademija Dušana Đokovića je mesto velikih susreta sa slavnima. Tu su ravnopravno već poznati i oni koji će to uskoro postati – akademski štićenici proslavljenih umetnika i tokom studija stiču vrhunska priznanja, a nagrada za NAJSTUDENTA Akademije umetnosti uvek je bila zalog za sjajna uporišta na sceni otmene duhovnosti.

Tek diskretno da se upišem… U deceniji tokom koje sam imala status prodekana, dekanesa je bila Mirjana Karanović. Dakle, INSTITUCIJA u umetnosti Srbije, Jugoslavije, Regiona i sveta (IMDb – 80 referenci).

U to vreme smo stekli i pokroviteljstvo Nj.K.V. Kneginje Jelisavete Karađorđević. Akademija umetnosti u Beogradu nema sponzore i ne podržavaju je komercijalno moćni, ni privremeno snažni. Akademija Dušana Đokovića ima elitističko pokroviteljstvo plemenitih.

Dekanat Akademije Dušana Đokovića je umetnički prostor par excellence. Prilaz je oplemenjen najuspešnijim radovima studenata fotografije. U Kabinetu Direktora su slikarska dela odabranih autora, uključujući portret Milana Đokovića i uramljena originalna likovna rešenja svih novogodišnjih čestitki. Na zidovima Dekanata veliki formati (ulja na platnu) portreta svih dekana; i fotografije bivših i sadašnjih profesora.

Mesto velikih susreta. Poželim da fotografija mene stoji uz fotografiju reditelja filma „Kad budem mrtav i beo“. I tu smo se sreli.

A nastava istorije i teorije filma odvija se u BIOSKOPU!

BLISKI susreti

Dušan Đoković i ja smo zadržali uzajamno persiranje. Kao malu distancu. Obraćamo se jedno drugom sa Vi, iako se baš razumemo (i privatno). I sretali smo se raznim lepim povodima. (mali povratak na početak:) U godini kad je rođen Dušan Đoković otvorena je Burmanska cesta iz Britanske Indije prema Kini. Dovoljno bizarno i „presmiješno“, Dušan Đoković je našu ekipu (prijatelje mog muža i mene) nazvao „Malom Burmanskom Ambasadom“ J i tako nas pozivao na razne fešte. Domaćin je sam pripremao pogaču i tatar-biftek (nije snob, nego su specijaliteti samo još jedan dokaz autentične elegancije). Istini za volju, ne znam kako barata slatkišima J

Bliskost susreta je uvek posebno obojena duhovitošću Dušana Đokovića. Ako ne ume da deli komplimente (a ne ume!), sve to nadoknadi sjajnom šalom – u pravo vreme, na pravom mestu i sa pravom merom – više nego često na sopstveni račun. Spremnost za učešće u igri glavni je adut šarma Dušana Đokovića, koji čini da se u njegovom društvu svi osećaju mlado.

POKLONI

Cenim da poklon treba da liči na donosioca. Pokloni Dušana Đokovića više liče na primaoce. Toliko sam dragocenih knjiga dobila – od sabranog Dositeja do Kukove trotomne „Istorije filma“ – neke čak i sa potpisima autora (Slobodan Šijan). Toliko vrednih slika, toliko briljantno napisanih čestitki,…
A kad je moja Mama otišla, Dušan Đoković je upriličio opelo Oca Petra Lukića.
Takvih poklona…
I Anđela Akademije.
Anđeo Akademije je namenjen samo studentima generacije. A meni posle akreditacije.

Godinama sam pravila kreativne radionice sa temom Medijska argumentacija za (ne)postojanje Deda Mraza, i jednom prilikom sam dobila ovakav studentski rad: „Devojčice, sad vrati poklone, to je bilo samo za snimanje!“

Mislim, možda mogu sve da vratim, sve osim Anđela Akademije. To sam sasvim sigurno zaslužila – verujem da je On baš meni došao samo zato što sam Akademiji poklonila najbolju sebe i najbolje svoje saradnike – na to sam najponosnija i apsolutno ga obožavam. Ne mogu da ga vratim, jer mi previše znači…

***

DUŠAN ĐOKOVIĆ: Profesorice, juče niste bili na Akademiji?
SBG: Jesam! Ali imam nastavu od 4, pa se nismo sreli.
DUŠAN ĐOKOVIĆ: Noćni rad se ne računa.
(To na moj račun!!! Opšte je poznato da radim noću.)

Noćni rad se ne računa, pa sam ja ovaj tekst pisala po danu.