Skip to content

AUTORI I VRIJEDNOSTI:
Estetika filmskog rimejka

Aleksandra Glovacki

EDI-02, 12/2016


PSYCHO (Alfred Hitchcock, 1960)
PSYCHO (Gus Van Sant, 1998)

Zašto rimejk?

Šta se to promenilo od vremena starih Grka do danas, pa njihovu praksu beskrajnog korišćenja iste priče, mita, doživljavamo kao vrhunsku umetnost, dok savremene pokušaje te vrste iščekujemo sa skepsom i neretko nezadovoljstvom? Jer, kao što je Homer opštepoznatim mitovima izgradio kičmu svoja dva epa, tako i njegove interpretacije, uz originalne mitove, kasniji grčki tragičari preuzimaju i nastavljaju da ih iznova eksploatišu. Zašto nam Euripidova Elektra nije ni malo manje zanimljiva posle čitanja Sofoklove, naprotiv; niti će nas to prečiti da potražimo O’Nilovu verziju, onu Žiroduovu ili Danila Kiša, o jednom te istom događaju, sastavljenom iz tek nekoliko utvrđenih scena?

Uostalom, zašto to i sami pisci imaju potrebu da rade?

Što se antičke Grčke tiče, dva puta godišnje bilo je potrebno izaći na panhelensko takmičenje, a samo učešće u događaju predstavljalo je izuzetnu čast, kakvu danas teško možemo da razumemo. O pobedi da i ne govorimo! Taj lovorov venac na glavi donosio je položaj u atinskom društvu ravan herojima i polubogovima. Da bi konkurisao za takvu sreću, svaki autor je morao da napiše tri tragedije i jednu satirsku igru kojom se zaključuje trilogija. Za toliku produkciju na godišnjem nivou, najteže je bilo smisliti dovoljan broj valjanih priča, pa su se tragičari obilato koristili „mrvicama sa Homerske trpeze”. Što će reći – rimejk je u antičkoj Grčkoj uobičajena pojava.

Nešto slično se dešava kojih dve hiljade godina kasnije, u elizabetanskom Londonu, koji sa svojih 200 000 stanovnika, kao glavnu zabavu otkriva teatar. Popularnost pozorišta je ogromna među svim socijalnim slojevima, kao i u staroj Grčkoj: od prosjaka, prostitutki, lopova, preko trgovaca, studenata, intelektualaca, do aristokratije. Čak i pripadnika kraljevske porodice!

Tvrdi se da je svaki deseti stanovnik Šekspirovog i Elizabetinog Londona posećivao predstave. Odlazak u pozorište smatrali su nezaobilaznim i stranci koji borave u gradu. Ostao je zapis švajcarskog lekara Tomasa Platera, koji je 1599. godine prisustvovao izvođenju „Julija Cezara”, pa opisuje kako se „svakog dana, oko dva popodne, daju po dve ili tri predstave na različitim mestima, sa ciljem da zabave ljude”.

Glumačkim družinama je u proseku trebalo četrdesetak novih naslova tokom godine. Brzina je ta koja se pokazala inspirativnom, jer pisci sarađuju, i to na način na koji se radi u današnjim TV serijama – jedni su specijalizovani za zaplet, drugi za likove, treći za dijalog. Ni najveća imena, uključujući Šekspira, ne libe se da uzmu učešća u takvom radu. Zapleti se preuzimaju, prerađuju. U toj majstorskoj radionici sve je, kako primećuje Jan Kot, …”bilo slično filmu. U tragediju se uzimalo sve što je bilo pod rukom. Svakodnevne događaje, kriminalističke hronike, odlomke istorije, legende, politiku i filozofiju. Bila je to hronika aktuelnosti i istorijska hronika. Elizabetanska tragedija bila je proždrljiva; oslobođena pravila, bacala se na svaku temu. Kao film, hranila se kriminalom, istorijom, oštrim posmatranjem života. Prerađivala je i istoriju i legendu i stara predanja. Sve je bilo novo, sve je moglo da se adaptira. Ti veliki elizabetanci često podsećaju na filmske producente, koji pre svega traže privlačnu temu.”

Jan Kot koristi film da objasni događanje u pozorišnoj produkciji Engleske 16. veka, a mi se ovim opisom takođe vraćamo filmu, sa pitanjem – podseća li ovo na nešto?

Pitanje je retoričko, jer filmska industrija oličena u Holivudu je naša svakodnevica, film je proizvod namenjen prodaji, podložan zakonima tržišta više nego bilo kojim drugim, filmska produkcija je industrija zastrašujućih razmera sa nesagledivom količinom novca u opticaju. Mali procenat te produkcije opstaje na braniku umetničke istine, ali kao što nas primeri antičke Grčke i elizabetanskog pozorišta uveravaju, čak ni hiperprodukcija nije u stanju da onemogući nastanak vrhunske umetnosti.

Pa ipak, odnos Holivuda prema rimejku uglavnom svedoči bezdušnu reciklažu, jeftinu eksploataciju i zaradu na poznatom naslovu i narativu, retko i na popularnoj ideji, jer idejnost nije nešto čime bi se komercijalni film zamarao. Ipak, većina ovih filmova je nepotrebna, jer ne uspeva čak ni da asocira na preispitivanje i reinterpretaciju, zadovoljivši se boljim tehničkim efektima i poznatim glumačkim imenima iz oblasti crvenog tepiha. Uz časne izuzetke, kao što je „True Grit“ braće Koen, zasnovan na istoimenom filmu iz 1969. godine sa Džonom Vejnom u glavnoj ulozi, ili “Kazino Rojal”, snimljen prema prvom filmu iz serije o Džejmsu Bondu, kada je glavni junak tek dobio 00 status i dozvolu za ubijanje.

Sve to, i još po neki primer, ipak nije dovoljno da opravda toliko „rimejkovanje”. Jedino opravdanje je profit, a on se ostvaruje zahvaljujući osobini strastvene filmske publike po kojoj će otići da vidi novu verziju onoga što voli, po cenu i da unapred pouzdano zna da iz te nove verzije isključivo vreba razočaranje. Jer, možda ipak…

To „možda ipak…” me je odvelo na ponovno gledanje „Psiha”.

PSIHO (Alfred Hičkok, 1960)

Prvi susret

Bila sam mala, desetak godina mi je bilo. Televizija Beograd je emitovala ciklus filmova Alfreda Hičkoka. Na gledanje subotom uveče, posle dnevnika, išlo se kod mog ujaka, jer moj tata nije dozvoljavao TV u kući. Išlo se u porodičnoj varijanti. Moja dva brata od ujaka i ja smo gotovo u istom uzrastu i pripada nam prvi red ispred ekrana – ležimo na podu, potrbuške, glave podbočene rukama.

Od tog prvog kontakta sa Hičkokom pamtim radost katarze. Svet je jasno određen, dobro i zlo su razdvojeni, a posle niza uzbudljivih i beskrajno zanimljivih, adrenalinskih peripetija, dobro će zasluženo da trijumfuje.

Svuda je tako, osim u „Psihu”. U tom filmu nekakva dvosmislenost vlada od samog početka, već od one postljubavne scene u kojoj dete sluti nešto skriveno i zabranjeno; nejasno je i za koga se može reći da je dobar, a za koga da je loš. Sve se kupa u senkama, odrazima, siluetama, u strepnji i slutnji. Snimljen 1960. godine, ovo je film sa nekoliko presedana u svetskoj kinematografiji, očigledno svesno subverzivni akt u odnosu na vreme, na žanr. „Psiho” uvodi američki film u novo razdoblje.

Ali, da krenemo od početka.

Siže

Merion Krejn, obična, lepuškasta devojka iz Feniksa, Arizona, u vezi je sa Semom, muškarcem za koga bi da se uda. Sem živi u Fervejlu, kalifornijskom gradiću, i smatra da je to trenutno nemoguće, jer je u novčanim problemima. 40 000 dolara koje Merion daju u agenciji u kojoj je zaposlena, da bi ih stavila u banku, ona odlučuje da ukrade. Kreće kolima na put, prema Kaliforniji, da svom dragom pokloni ukradeni novac. Noć i jaka kiša je zaustavljaju na putu, tridesetak kilometara od odredišta, odakle skreće prema motelu koji vodi simpatični, lepuškasti, lepo vaspitani Norman Bejts. Posle večere koju je Norman doneo izgladneloj gošći, a što je izazvalo čujni gnev majke Bejts, Merion se povlači u svoju sobu. Odlazi pod tuš, gde je pomahnitala Normanova majka izbode nožem do smrti. Norman shvata da se nešto strašno dogodilo, pronalazi mrtvu Merion, shvata da je majka to uradila, i čini sve da stvar sakrije. Pažljivo briše sve tragove, stavlja mrtvu Merion sa svim njenim stvarima i skrivenim novcem u kola, i sve zajedno gura i potapa u močvari.

U Arizoni nestanak devojke sa novcem vrlo brzo izaziva potragu. Lajla, njena sestra, odlazi kod Sema, verujući da je on inicijator svega, što i privatnog detektiva koga je angažovao Merijenin šef, takođe vodi u Fervejl. Detektiv posle višednevne potrage stiže i u Bejts motel. Razgovara sa Normanom, koji ništa ne priznaje, a zatim odlazi u kuću, da ispita gospođu Bejts. Međutim, Normanova majka i njega ubija.

Lajla i Sem su zabrinuti pošto im se detektiv ne javlja, pa na čitavu stvar upozore lokalnog šerifa. Kada mu spomenu Normanovu majku, saznaju da je ona umrla pre 10 godina. Odlaze do motela ne bi li sami nešto otkrili, i pronalaze papirić koji dokazuje da je Merion bila tu. Pošto Norman ne dozvoljava razgovor sa majkom, Sem ga zamajava pričom, dok Lajla pokušava da dođe do nje. Uznemireni Norman udarcem u glavu onesvešćuje Sema i ulazi u kuću, tražeći Lajlu.

Ona beži u podrum, gde nailazi na gospođu Bejts. Kada joj priđe, vidi da je to samo kostur sa perikom, obučen u haljine. Lajla vrišti. Prilazi joj preteći Norman premaskiran u majku, ali Sem koji se osvestio u međuvremenu spasava Lajlu sigurne smrti.

Norman je uhapšen, pa prebačen na psihijatriju. Lekar prisutnima u policiji daje psihijatrijsko objašnjenje čitavog slučaja, što je objašnjenje Normanovih motiva, ali i eksplicitni rasplet trilera.

U poslednjoj sceni Norman čuje majku kako planira da ga okrivi za sva ta ubistva. Kad majka izgovori kako „ne bi ni mrava zgazila”, Norman se preteći zasmeje. U tom trenutku, policija iz močvare izvlači Merijenin automobil.

Roman

Ed Gejn, serijski ubica

Ed Gejn, serijski ubica
prototip Normana Bejtsa

„Psiho” je nastao po istoimenom romanu poznatog i plodnog američkog pisca fantastike i trilera, Roberta Bloha, autora 30-ak romana i nekoliko stotina kratkih priča. Norman Bejts, njegov glavni junak, nastao je po liku Eda Gejna, osuđenog serijskog ubice toga vremena, ali i po Kalvinu Beku, prvom izdavaču „Dvorca Frankenštajn”, o čemu se ispod glasa govorilo.

Roman „Psiho” je objavljen 1959. godine, i nije izazvao previše pažnje, ali je pisac upravo te godine osvojio Hugo nagradu za najbolju kratku priču. Hičkoku njegova dugogodišnja sekretarica skreće pažnju na knjigu, i nije mu trebalo previše vremena za akciju. Tajno i za samo devet i po hiljada dolara, otkupljuje prava na roman. Da bi sačuvao rasplet u tajnosti, pre pojave filma, dao je zahtev da se otkupe svi odštampani primerci.

Od romana ka filmu

Hičkok dobija manje od million dolara za ovaj projekat. Odlučuje se za crno-belu tehniku. Bira mladolikog i lepuškastog Entonija Perkinsa za glavnu mušku ulogu, i nešto stariju Dženet Li za glavnu žensku ulogu. Scenario poverava Džejmsu Kavanahu, poznatom po televizijskom radu, ali nezadovoljan učinjenim opredeljuje za mladog Džozefa Stefana, koji je pre toga radio samo na jednom filmu.

Dobijeni scenario veran je romanu, sa nekoliko Stefanovih intervencija: lik Normana Bejtsa, po knjizi sredovečan, debeljuškast i nesimpatičan, prilagođen je sasvim drugačijem Entoniju Perkinsu. Eliminisan je i Bejtsov alkoholizam, što je u originalu okidač Normanovog pretvaranja u majku. Izbačena je i sklonost spiritualizmu, okultnom i pornografiji. Stefano i Hičkok se opredeljuju da se glavni lik pojavi 20 minuta posle početka filma, a da film počinje Merioninom post ljubavnom scenom. Roman je i primetno nasilniji od filma; prema njemu, u poznatoj sceni pod tušem, Merion ne samo da je izbodena nožem, već ostaje i bez glave.

Sve u svemu, scenario, pomno nadgledan od strane Hičkoka i njegove žene Alme Revil, postaje primer napetog psihološkog zapleta i horora kakav, pod plaštom svakodnevice, možda krije prva kuća u svačijem susedstvu.

Rediteljska pomeranja

Na samom početku, već u prvoj sceni, dešava se nešto nečuveno za holivudski film tog vremena – jasna naznaka seksualnog odnosa glavnog ženskog lika, i to zabranjenog seksa u jeftinom hotelu. Merion Krejn, koju igra Dženet Li, leži polugola na krevetu. Pored nje je Džon Gavin u ulozi Sema. Osim što je seksualno aktivna grešnica, protagonistkinja je i kradljivica, činjenica čije značenje ne umanjuje to što je motivisana ljubavlju, a ne pohlepom.

Nadalje, Hičkok se usuđuje da slika klozetsku šolju – prvi takav prikaz u američkoj kinematografiji. Izgovara se reč „travestit”, što je ravno zabranjenom seksu s početka. Tu je i zapanjujuća scena pod tušem u kojoj je junakinja okrutno ubijena već negde na polovini filma.

Pomeranje granice strave i užasa

Sledeći presedan je čisto žanrovski – preparirani leš davno ubijene majke briše granicu između trilera i horora. Hičkok dodatno pojačava stravu preselivši je iz domena fantastike u prepoznatljivu svakodnevicu. Sa „Psihom” i nešto kasnijim „Pticama”, otkrivena je formula savremenih horor filmova. Kako Džonatan Lejk Krejn tvrdi, u savremenom filmskom hororu, posebno zastrašujuća je veza sa svakodnevnim životom, kao i činjenica da čudovište nije do kraja ubijeno, a to je baš ono što se prepoznaje u Hičkokovim filmovima od „Psiha” nadalje.

„Čudovište“ nije ubijeno. Normanov čudovišni smeh dok „majka” izgovara kako ni mrava ne bi zgazila, dok Merionin auto izvlače iz močvare, nagoveštava da je u pitanju tek početak procesa pretraživanja močvare u potrazi za ostalim žrtvama.

Likovi

Hičkokove junakinje po pravilu su lepe, privlačne, hladne plavuše, krajnje iskontrolisane i naizgled nezainteresovane, ali podstaknute opasnošću rado se predaju uzbuđenju, reaguju burno, neretko protiv zakonskih normi. Junakinja „39 stepenica” je potencijalni ubica, Tipi Hedren u „Marni” je kleptomanka, a Merion Krejn, ubijena plavuša iz „Psiha”, je frivolna kradljivica 40 000 dolara. Jer, da li bi čak i kod Hičkoka, u američkom filmu iz 1960. godine, nevina naivka mogla da bude onako surovo ubijena, pa još samo pola sata posle početka filma?

Drugi glavni lik, muškarac, Norman Bejts, preuzima od glavne junakinje ulogu protagoniste. Ali ne možemo za njega reći, za razliku od ubijene Merion, da je nosilac radnje. Jer nosilac radnje je zapravo njegova mrtva majka, kao drugi deo njegove rascepljene ličnosti. U poslednjoj trećini, kada Lajla i Sem dolaze u Bejtsov motel da ispitaju stvar, oni postaju nosioci radnje, a Norman preuzima defanzivnu ulogu, i od lovca postaje lovina. Tako da, kroz tri trećine filma, imamo tri različita protagonista – prvo Merion, pa Normana, pa Sema i Lajlu koji deluju kao akciona grupa.

Slavoj Žižek u „Perverznjakovom vodiču kroz kinematografiju“ iznosi tumačenje da Normanova kuća predstavlja Normanov karakter. Polazeći od Frojdove podele na id, ego i super ego, Žižek smatra da prizemlje kuće označava Normanov ego, gornji sprat, gde je smeštena njegova majka, je super ego, dok je podrum Normanov id – prljav i prazan.

Motivi

Neki motivi se primetno ponavljaju u filmu, kao što su: ogledalo, odrazi na različitim sjajnim površinama, prozorsko okno, i voda. Reditelj insistira i na senkama, svetlosnim efektima, na kontralihtu. Ptice su najprisutnije – na slikama, fotografijama; punjene; živom pojavom, ili različitim asocijacijama; počevši od prezimena glavne junakinje koje na engleskom znači „ždral”.

Psihološke interpretacije

„Psiho” se smatra prvim psihološkim trilerom; seks i nasilje koji se ovde pojavljuju nisu viđeni pre toga na filmu. „Scena pod tušem je i zastrašujuća i privlačna; možda je na smrt preplašila ženski deo publike, ali je muški deo pretvorila u potencijalne silovatelje, jer Dženet Li zavodi od prve scene, kada se pojavi u brushalteru” ocenio je francuski kritičar Serž Kaganski.

Scena tuširanja

Posle zajedničke večere koju joj je bezazleno ponudio pristojni Norman, Merion se povlači u svoju sobu. Pre odlaska u krevet, ulazi u kadu, da se istušira. Time počinje ključna scena filma, i jedna od najpoznatijih filmskih scena uopšte, na koju je Hičkok potrošio sedam dana snimanja. Tri minuta, koliko traje ovo ubistvo pod tušem, snimano je iz 77 različitih uglova, a uključuje 50 rezova. Uglavnom su to krupni planovi: Merioninog lica, oštrice noža, odvoda iz kade, golih nogu po kojima se sliva krv, njenog mrtvog oka… Kombinacija krupnih planova i njihovo kratko trajanje, čini scenu intimnijom nego da je korišćen široki plan, što je Hičkok prokomentarisao kao „prelazak opasnosti s ekrana u um gledaoca”.

Zamka za gledaoce

Hičkok gradi tenziju prvenstveno time što do samog kraja i od gledalaca krije da je ubica Norman, a ne njegova majka. Drugo sredstvo je dramatična muzika, a posebno zvuk – kombinacija vrištanja i škripanja, koji se čuje svaki put kad gospođa Bejts napada i ubija. U sceni u kojoj se Lajla jako uplaši od svog lika u ogledalu, nastupa prevara – čuje se isti zvučni motiv koji prati ubijanje. Ovog puta ubistvo je izostalo, ali strah u gledalištu nije.

Prve kritike za “Psiho” su bile mešovite, bez velikog oduševljenja. Tek kritičari francuskog novog talasa, za razliku od američkih kolega, otkrivaju njegovu umetničku vrednost, pored opšte priznate zabavljačke.

Budžet koji je izdvojen za snimanje ovog filma iznosio je svega osam stotina hiljada dolara, i to jeste jedan od razloga zašto je film sniman crno-belo. Takav budžet je sitnica u poređenju sa savremenikom, „Spartakusom” Stenlija Kjubrika, koji je raspolagao sa dvanaest miliona, pa čak i “malim” filmom Bilija Vajldera, “Apartman” vrednim tri miliona dolara. Međutim, „Psiho” će na blagajnama zaraditi dva Vajlderova filma, odnosno nešto manje od Kjubrikovog mega spektakla. Tri decenije nakon rediteljeve smrti, 1980., “Psiho” je i dalje njegov najveći hit. Na blagajnama američkih bioskopa zaradio je 32 miliona dolara i smatra se jednim od najuticajnijih ostvarenja u istoriji kinematografije.

Alfred Hičkok je rođen 13.08.1899. u Lejtonstonu, u Engleskoj. Umro je 29.04.1980. u Bel Ejru, u Kaliforniji. Snimio je više od 50 filmova, i najpoznatiji je po filmovima iz žanra trilera. Počinje da režira pod uticajem nemačkog ekspresionizma, a od 1939. seli se u Sjedinjene Američke Države, gde ostaje do kraja života. Izvršio je veliki uticaj na filmsku umetnost. Ipak, „Rebeka” je jedini njegov film koji je osvojio Oskara (ali ne za režiju!), mada su bili nominovani i „Čamac za spasavanje”, „Začarana”, „Prozor u dvorište” i „Psiho”. Dženet Li je osvojila Zlatni globus za najbolju žensku sporednu ulogu, a „Psiho” je bio nominovan za Oskara u kategorijama za režiju, fotografiju, scenografiju i sporednu glumicu.

 

 

PSIHO (Gas Van Sant, 1998)

Reditelj Gas Van Sant poduhvata se 1998. godine rimejka istoimenog kultnog Hičkokovog filma, sa jedinom ambicijom – kako je sam objasnio – da napravi kolor verziju originalnog filma. Interesantno objašnjenje, jer film se mogao obojiti, što u to vreme nije bilo jednostavno kao danas, ali je bilo izvodljivo. Zapravo, postojala je ta bizarna ideja da se napravi film koji će u potpunosti biti kao i original. Isti kadrovi, iste replike, ista muzička podloga. U skladu sa tim, korišćen je i isti scenario, onaj Džozefa Stefana. Van Santova namera da snimi novu, a doslovnu verziju, teško je objašnjiv čin, ipak on je u njemu ustrajao do kraja. Nazvavši sam svoj projekat igrom, brižljivo je rekonstruisao Hičkokov film, ostvarivši 95% istovetnosti u kadriranju, mizanscenu i ritmu. Ostatak je danak vremenu, pa je tako novi „Psiho” u boji, a erotika eksplicitnija. Priča je ostala potpuno ista, kao i originalna muzička partitura Bernarda Hermana.
Kultna scena pod tušem deluje kao neka vežba što vernijeg kopiranja. Ako ne računamo drugačiju zavesu, teksture koja podseća na vitraž pa se kroz nju svetlo rasplinuto prelama, i glavu tuša koja nije kružna već osmougaona, Gas Van Sant je u potpunosti uspeo u svom shot-by-shot evociranju Hičkokovog „Psiha”. Doktor i šerifova žena su dobili imena uz prezime, a 40 000 dolara iz 1960. realnije je kao 400 000 dolara u 1998.. Početna scena je snimljena helikopterom, ali na isti način kao i Hičkokov zum i ona završava provlačeći se ispod spuštene roletne u sobu jeftinog motela u Feniksu.

En Henč je modernija glumica, mekšeg izraza, jer tvrdi izraz lica Dženet Li teško bi bilo ponoviti. Obe glumice imaju pojačanu mimiku, kao vrlo daleku asocijaciju na glumu iz doba nemog filma, s tim što je to kod Dženet Li izraženije i konstantno, dok En Heč samo povremeno citira prethodnicu.

Uloga Normana Bejtsa dodeljena je Vinsu Vonu, glumcu koji se prethodno više iskazao u komedijama, ali moguće da je time takođe odata pošta Hičkoku, koji je ozbiljno izjavio da je „Psiho” zamislio kao komediju, i da je razočaran što ga publika i kritika tako ne shvataju. Tek, ovaj Norman je pocrtan u svom voajerizmu, koji Van Sant vodi do eksplicitne scene masturbacije.

Norman Bejts u oba izvođenja pokriva veliki glumački raspon, od bezbrižnog i naivno čistog, šarmantnog, vaspitanog momka, preko sina užasnutog majčinim nedelom, do brižnog deteta zabrinutog za majku, sa tek povremenim proplamsajima teške patologije na licu.

Ulogu Lajle podjednako strastveno igraju Vera Majls u staroj i Džulijen Mur u novoj verziji, s tim što je ova potonja dobila slušalice vokmena u ušima u svojoj prvoj pojavi, što bi valjda trebalo da je oznaka epohe.

O da, postoji ipak i jedna popravka: neprimerenu i nelogičnu neosetljivost psihijatra, koji kod Hičkoka gotovo smejući se Lajli potvrdi da joj je sestra ubijena, i odmah pričom prelazi na sledeće, Van Sant je eliminisao. Njegov psihijatar je ozbiljniji, za razliku od prvobitnog, koji je anegdotskom lakoćom analizirao slučaj.

Van Santova verzija „Psiha” dobila je listom negativne kritike, podosta kritičara je primetilo da je reč o eksperimentu, ali film se češće naziva duplikatom nego rimejkom. Osvojio je dve Zlatne maline, za najgori rimejk i za najgoru režiju. I pored kultnog naslova, na uloženih 60 miliona dolara vratio je svega 37 miliona.

“Zašto rimejk? Nekada je u pitanju čisto potreba da se stara priča ispriča u novom kontekstu i vremenu, a nekada izazov i za najveće među autorima, da se upuste u artističko nadmetanje gde će pobednik biti poznat u nekoj dalekoj filmskoj budućnosti. Sasvim je izvesno da autorstvo u filmu ne nosi samo reditelj, i upravo taj sinkretički momenat dodatno zbunjuje u kontekstu rimejka. Za neizvežbano oko, on ponekad može da bude do neprepoznavanja različit od originala. Sledeći problem je redosled, sa kojim današnji gledaoci uglavnom nemaju priliku da se upoznaju, čime fenomen rimejka dovodi do dodatne konfuzije.”
Dinko Tucaković, povodom Ciklusa rimejka u Jugoslovenskoj Kinoteci

 


Literatura:

  1. Arons, Rachel: Double Psycho, The New Yorker, February 28, 2014.
  2. Kaganski, Serge: Alfred Hitchcock, Google book, 1997.
  3. Kelly, Oliver: Alfred Hitchcock: Fowl Play and Domestication of Horror, CA: Stanford University Press, 2008.
  4. Lake Crane, Jonathan: Terror and Everyday Life, Sage Publications, 1994.
  5. Spotto, Donald: The Dark Side of Genius: The Life of Alfred Hitchcock, Da Cappo Press, 1999.