Skip to content

Posts from the ‘Remake and/or Fake’ Category

AUTORI I VRIJEDNOSTI:
Estetika filmskog rimejka

Danilo Ceković

EDI-02, 12/2016


NOSFERATU, EINE SYMPHONIE DES GRAUENS (F. W. Murnau, 1922)
NOSFERATU: PHANTOM DER NACHT (Werner Hercog, 1979)

Ljubitelji filma obično više cene originale, odnosno najčešće ne podržavaju novije verzije nekog poznatog dela. Naravno, i za ovo pravilo postoje izuzeci. Neki, doduše retki, rimejk filmovi se po značaju smatraju većim ili bar ravnopravnima u odnosu na originalne verzije.

U slučaju filmova posvećenih Nosferatuu, možemo reći da su istovremeno i veoma slični i potpuno drugačiji. Originalni “Nosferatu” (Eine Symphonie des Grauens), film Fridriha Vilhelma Murnaua (Friedrich Wilhelm Murnau) – jednog od najvećih nemačkih eksresionista dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka – od samog nastanka je izazivao probleme i kontroverze, obzirom da se oko njega vodio sudski spor, jer producent nije otkupio autorska prava od porodice pisca romana “Dracula”, na čiju ideju se oslanja sam film. Read more

AUTORI I VRIJEDNOSTI:
Estetika filmskog rimejka

Jelena Đurđić

EDI-02, 12/2016


Das Cabinett des Dr. Caligari (Robert Wiene, 1920)
The Cabinet of Dr. Caligari (David Lee Fisher, 2005)

Osnovno pitanje koje pokreće film Kabinet doktora Kaligarija jeste – koliko je nijemi film s početka dvadesetog vijeka izgubio i/ili dobio njegovom zvučnom interpretacijom, to jest, da li je i koliko reditelj rimejka uspio da ga približi današnjoj publici. Read more

AUTORI I VRIJEDNOSTI:
Estetika filmskog rimejka

Mirko Đurović

EDI-01, 06/2016


Le choses de la vie (Claude Sautet, 1970)
Intersection (Mark Rydell, 1994)

Najvažnija je ideja. Tako su nam rekli i na Fakultetu, gdje nas uče kako da ideju materijalizujemo, ali ne i kako da do nje dođemo. Nije nam objašnjeno ni što uopšte dobra ideja znači. Da li interesantna priča znači dobru ideju? Ili dobra režija? Ili je za dobar film potrebno više od jedne dobre ideje? Film kao što je Le choses de la vie je rezultat stotina pravilno donesenih odluka, dakle spoj velikog broja dobrih ideja. Međutim, što se dešava ukoliko nemamo nijednu? U tom slučaju se možemo poslužiti tuđom. Naravno, pod izgovorom poštovanja autora originalne verzije a nikako zbog zarade. Zašto izmišljati nešto što je već izmišljeno? Read more

AUTORI I VRIJEDNOSTI:
Estetika filmskog rimejka

Maja Kecojević

EDI-01, 06/2016


Alice in Wonderland (Clyde Geronimi / Wilfred Jackson / Hamilton Luske, 1951)
Alice in Wonderland (Tim Barton, 2010)

Ja se razočaram ako mi otkriješ kraj filma koji želim pogledati, pogubim ako doživim neočekivan kraj i zbunim ako mi narušiš postojeću sliku nečeg ili pak pokvariš bajku. Zbunim ili nešto jače od toga. Kad sam prije dvije godine odskakutala u bioskop da pogledam je li Alisa iz mog djetinjstva porasla, postala ljepša a ostala bajkovita – ostah zbunjena. Ili nešto jače od toga. To što je jedva prepoznah, ostavi jak utisak i otvori Wonderland pitanja. Read more

AUTORI I VREDNOSTI:
Estetika filmskog rimejka

Maša Seničić

EDI-01, 06/2016


Invasion of the Body Snatchers (Don Siegel, 1956)
Invasion of the Body Snatchers (Philip Kaufman, 1978)
Body Snatchers (Abel Ferrara, 1993)
The Invasion (Oliver Hirschbiegel, 2007)

Filmski rimejk (remake)[1] nije neobična pojava u istoriji filma, te su se njime do sada mnogi bavili u praksi, a nešto ređe i u teorijskim opservacijama. Pitanje potrebe za rimejkom se takođe javlja, a ona se mahom pripisuje nedostatku tema ili ideja, premda su razlozi svakako brojniji, uz to manje ili više kreativne i ekonomske prirode. Međutim, najveći značaj bilo kog rimejka zasigurno leži u njegovoj mogućnosti da iznova osvetli neku priču, insistirajući na izmenjenim percepcijama u drugačijim vremenima i okolnostima. „Invazija kradljivaca tela” (Invasion of the Body Snatchers, 1956) predstavlja jedinstven primer sa čak tri rimejka u rasponu od pola veka. Ponovo snimati i interpretirati priču koja govori o mračnoj budućnosti civilizacije izgleda kao osnovan produkcijski potez, ali činjenica je da su najrazličitija dela sa ovom ili sličnom tematikom bila više nego brojna u dvadesetom veku. Ova komparativna analiza pretenduje da odgonetne zašto je upravo „Kradljivci tela” (Body Snatchers), roman Džeka Finija (Jack Finney) zaslužio toliko pažnje. Osim toga, dalji tekst je i svojevrsni pokušaj da se odgonetne i dublje razume ukrštanje četiri različite rediteljske poetike nad ovim literarnim delom i/ili njegovim prethodnim ekranizacjama. Read more