Skip to content

ČEŠKI SAN

Natalija Kunić

EDI-05, 09/2018


prema teorijskim pristupima Žana Bodrijara – simulakrumi i simulacija, Sigmunda Frojda i Žaka Lakana – psihoanaliza i film, Anrija Ažela i Amedea Efra – fenomenološke teorije filma

 

Diplomski film ,,Češki san” (2004) reditelja Filipa Remunde i Vita Klusaka, studenata Praške škole, dokument je eksperimenta sprovedenog nad českom javnošću. Služeći se medijima, reklamama, brošurama i džinlgovima, autori su ubedili publiku da dođe na otvaranje hipermarketa, koji zapravo ne postoji. Zabeleživši hiljade građana kako dolaze na poljanu ispred lažnog objekta, gde im je otkriven cilj eksperimenta, šokirali su javnost, i izazvali razne reakcije – od besa do prosvetljenja.

Ideja iza sadržaja je jasna, reditelji nisu sadiste čiji jedini motiv svakako nije bio da nateraju gomile penzionera na mučnu šetnju po suncu, već filozofi sa željom da uz pomoć obmane pokažu narodu koliko ga je lako manipulisati; i pohvrh svega, kako je ovo zapravo jedna od manjih obmana koje su spremni da progutaju. Češki narod, u tom trenutku preokupiran aktuelnim pitanjima oko ulaska u Evropsku uniju, shvatio je nepostojeći hipermarket kao metaforu za boljitak koji ih čeka nakon referenduma. Posebno je zanimljivo kako su reditelji kroz nametanje određenih ispraznih komercijalnih sadržaja iskazali jednu sasvim drugačiju podtemu.

Žan Bodrijar (1929–2007) jedan je od najznačajnijih francuskih sociologa i teoretičara.

U svojim ranim radovima bio je pod uticajem marksističkih ideja, mada je za razliku od sledbenika Karla Marksa, prednost davao potrošnji u odnosu na proizvodnju. Bio je najpoznatiji po ustanovljavanju pojma hiperstvarnosti, naročito na području SAD. Prema njegovom shvatanju, Amerika je sebi stvorila svet koji je stvarniji od stvarnosti, uz to da su stanovnici Amerike opsednuti objektivizacijom samih sebe. Njegov svet je simuliran, umesto stvarnosti, tu se nalaze – simulacija i simulakrumi.

U savremeno doba, u jeku globalizacije, naglog razvoja tehnologije, sve je očiglednije da je svet pun različitih oblika simulakruma i hiperstvarnosti. Uz sve veću popularnost društvenih mreža, i promovisanjem američkog načina života kroz filmsku industriju, većina ljudi svoju svakodnevicu provodi gledajući reality programe, bezazlene simulakrume života, i zatim svesno ili ne, stvara sopstvene simulakrume života na društvenim mrežama. U 2018. godini svaki dan je simulakrum, neke možda i ne toliko poznate simulacije, trenda…

Ukoliko bi se dokumentarac ,,Češki san” snimao danas, ishod eksperimenta bi mogao da rezultuje u više različitih simulakruma. Od više hiljada prisutnih ljudi, većina poseduje pametan mobilni telefon i aktivna je na društvenim mrežama. Jedna simulacija bi se za jako kratak vremenski period mogla tranfsormisati u više manjih live broadcastova, subjektivnih simulakruma različitih poruka. Što bi moglo izazvati globalnu lančanu reakciju na internetu, pored pokrivenosti u ograničeno dostupnim medijima tog vremena.

Za plasman nepostojećeg proizvoda treba da se smisli jak slogan i reklama. Pored kataloga ispunjenih pažljivo smišljenim proizvodima pogodne cene, po celom gradu su osvanuli plakati jednostavnog dizajna sa porukama ,,Ne dolazi”, ,,Nemoj da kupuješ”, ,,Nemoj da trošiš”…

Sam dizajn je takav da se slogan i logo marketa nalazi u oblačiću, predstavljajući misao. Odlučili su da se vešto služe obrnutom psihologijom, utičući na podsvest posmatrača u kome se istovremeno budi radoznalost i bunt prema zabrani. Računajući na snagu prvog utiska i osećanja koja će taj logo probuditi svaki put kad ga subjekt vidi i navodi na dalje razmišljanje, nesvesno indirekno apeluje na period detinjstva kada svako dete nauči da kaže NE i budi iščekivanje osećaja zadovoljstva i trijumfa kada prekrši zabranu. Osećamo se kao da smo u kontroli nad našim željama i realizaciom istih, što je fundamentalna potreba svakog čoveka.

Amede Efr i Anri Ažel su smatrali da je iskustvo suština i svrha filma.

Fenomenologija u filmskoj teoriji nalaže neposredan pristup filmu, koji postoji samo shodno posmatračevom ličnom iskustvu, a bez logičke analize. To bi značilo da gledalac treba da uđe u svet filma bez predrasuda i sopstvenih ideologija, tj. da se podvrgne njegovoj mašti.

Dokumentarni film je posebno važan za fenomenologiju filma, jer je on taj koji je stvorio poseban odnos s gledaocem, putem svoje realnosti, i samim tim približio igrani film, i fenomen u okviru filma, kao takav. Gledaoci su mogli da se poistovete i prepuste emociji dokumentarnog filma više nego kod igranog, jer ih samo predznanje o tome da je film baziran na istinitim događajima (odnosno predstavlja realne okolnosti takve kakve jesu) odvaja od toga da pred sobom imaju nerealnu sliku o nekom događaju.

Dziga Vertov je smatrao da dokumentarni film jeste jedini realan i iskren pravac.

Međutim, koliko god verno prikazan, film gubi na realnosti onog momenta kad počne da se snima, budući da se njemu pristupa sa određenom idejom autora tog dela. Posle svih procesa montaže, postprodukcije, manipulacije zvuka i brojnih drugih korekcija, koliko je zapravo taj materijal realan i objektivan? Jednoj temi se može pristupiti iz bezbroj različitih uglova i staviti akcenat na određene elemente. Usled poistovećivanja sa subjektima ekserimenta, lako je stvoriti odbojnost prema određenom događaju ili ljudima koji stoje iza njih. To se i dešava u slučaju dvojice reditelja koji pomalo deluju kao antagonisti u čitavoj priči, što je dovelo do toga da se ljudi sa njima fizički obračunaju u više navrata. Eto, dakle, sekundarne identifikacije, kao i još jednog simulakruma na simulaciju češkog sna.

Ako je cilj čitavog ekseprimenta bio da se pokaže lakovernost medijima, kao i ljudska pohlepa, ipak je lažni hipermarket najviše privukao penzionere, koji su bili izloženi oštrijim okolnostima zarad dokazivanja nečijeg mišljenja. Bez ikakve utehe za njihovo razočaranje i uzaludno čekanje, masa se oseća prevareno i snažno prenosi tu emociju na gledaoca.