Skip to content

“Češki san”
(Vit Klusak / Filip Remunda, 2004, 90’)

Sara Bubalo

EDI-03, 06/2017


Kada je pisao svoje delo “Simulakrumi i simulacija”, Žan Bodrijar se nije fokusirao na ružnoću koju njegova teorija donosi. Naprotiv, simulacija se ne koristi u negativnom kontekstu, ali ćemo kod njega ipak naići na dosta ružnih posledica.

Mi smo danas u trećoj etapi razvitka simulacije. On kaže da je njen razvojni proces tekao ovako:

  1. pre-moderni period – gde je slika mini primer i zamena realnosti u malom
  2. masovna produkcija – sada kopija preti da zameni original
  3. danas – post-moderno doba, linija između realnosti i reprezentacije je jako tanka, skoro nepostojeća

Pošto neka od njegovih objašnjenja prete da zbune, Žan Bodrijar jednostavnim jezikom kaže da se ne radi o kopiranju niti o dupliranju, već o zamenjivanju stvarnog njegovim znacima. Brojni su primeri koji će nas prosvetliti i olakšati da sve ovo razumemo, a nekih ću se dotaći malo kasnije.

Pre nego što utonem u “Češki san”, dotakla bih se prvo jednog primera simulacije i simlakruma. U pitanju je “Synechdoche New York” (Kris Kaufman). Ovaj vrtlog od filma u jednom momentu postaje simulakrum simulakruma, a vama ostavlja da ručno brojite do kojeg ste limba stigli. Glavni junak Kejden (Philip Seymor Hoffman) reditelj je pozorišnog komada koji je autobiografski. On režira svoj život, a zatim glumac iz komada opet režira da režira… Nit sa realnošću smo izgubili davno, pa tražimo i najmanju koja će nas izvući iz vrtloga. Jedna od njegovih najvećih boljki jeste hipohondrija. U strahu da ne oboli od određene bolesti, Kejden simulira njene simptome, te u par navrata zaista završava u ambulanti. Razlog za moje preletanje kroz ovaj film jesu sličnosti i razlike sa “Češkim snom”, ali i Bodrijarova teorija o jednom od najsnažnijih simulakruma – “Diznilendu”. On u svojoj teoriji, između ostalog, iznosi da je sam taj “Diznilend” postavljen kako bi naglasio realnost spoljnog sveta, odnosno realnost realnosti. Kejdenov Njujork je “Diznilend”, ali se on ne bavi životom van njega. On je rob strahova, a oni se ispoljavaju na najbanalniji, fizički način. Njegov strah od smrtnosti jeste ružna estetika. Ceo film poprima ritam njegovih napada, bega od smrti, a to sve pokušajem da ode u što dalje izrežiran sopstveni život.

“Češki san” je mnogo brutalniji. Za početak, u pitanju je dokumentarni film, čiji su učesnici deo jednog velikog eksperimenta. Vit Klusak i Filip Remunda, reditelji ovog filma, pojavljuju se u prvom kadru, gde nam na depresivnoj, beskrajno velikoj poljani, govore o svojim daljim namerama. Postajemo njihovi saučesnici, jer znamo… Njih dvojica će u periodu od nekoliko meseci pripremati reklamnu kampanju za hipermarket koji se nikada neće otvoriti. Zamenjivaće stvarnost njenim znakovima. Kampanja se sastojala iz mnogobrojnih bilborda, flajera, TV reklama, radio reklama, preobražaja njihovog izgeda u direktore, pesma, džinglovi, itd.

Konzumerizam je u Češkoj uzeo maha, te su u jednom momentu hipermarketi počeli da cvetaju mahnitom brzinom. Renomirana marketinška agencija oberučke je prihvatila da radi kampanju ovako velikog projekta. Rađene su razne ankete u kojima se Česi poveravaju kako im jedan odlazak u šoping popravi dan, kako im je dovoljno makar da prošetaju ili naprave krug.

“Češki san” uskoro će prerasti u noćnu moru. Slogani poput “ne kupuj”, “ne dolazi”, “ne traži”, nisu odvratili verne hiper-manijake od svojih verzija “Diznilenda”. Naprotiv, intrigirali su ih još više. Na dan “otvaranja”, 31. maja, raja je pohitala da bude prva u redu. Razočaranje veliko kao i sama poljana, konzumerističkim zombijima neko kao da je istrgao svu sreću iz ruku. Sada nastupa estetika ružnog. Njihov hod više nije poletan, niti pogled poput dečijeg. Masa preti i psuje i želi da vidi krivca koji mu je rekao da NE DOĐE i da NE TROŠI. U sistemu različitih znakova, potkrala se istina. Ona nije bila dovoljna, jer je cilj bio jedan: ući u češki san! Kako reditelji kažu u jednom od svojih intervjua, 15% do 20% ljudi i dalje nije verovalo da se “Češki san” ne otvara, već su to videli kao reklamu u reklami.

Kao što su sve priče sveta već ispričane, tako su i sva dešavanja i sve operacije danas prevedene u skup određenih znakova. Ako sprovodimo samo znakove, bez same baze, dobićemo istinitost, naznaku istinitosti ili njenu posledicu. Filip Remunda i Vit Klusak prikazali su kako izgleda jedna posledica. Ona depresivna poljana sada je ukrašena velikim panoom duginih boja iza koga je jedno veliko NIŠTA.