Skip to content

Lepota čudovišta: UŽASI…

Katarina Radinović Andrić

EDI-03, 06/2017


1. UŽAS PAKLA – Smrt, Lucifer, veštice

 

Smrt

Kako je, usled bolest, ratova i siromaštva, smrt u srednjem veku izgledala stalno prisutna, umetnost je razvila motiv njenog Trijumfa, koji pobeđuje svaku ljudsku sujetu, vreme i slavu:

  • poetska tema ubi sunt – tamo gde su lepe gospe, nekadašnji veličanstveni gradovi, sve je iščezlo
  • ilustrovane priče o tri viteza koji u šumi sreću tri kostura koji predstavljaju ogledalo skorašnje budućnosti
  • mumificirana tela, mošti
  • karnevali, Danse Macabre (alegorija univerzalnosti smrti – bez obzira na nečiji status u životu, smrt nas sve ujedinjuje. La Danse Macabre se sastoji od personifikacije smrti koju do groba prati povorka čitavog niza plesača iz svih oblasti života – na primer: car, kralj, dete, lepotica – u obliku skeleta. Prizor ima za cilj da nas podseti kako su životi krhki i kako su uzaludne počasti zemaljskog života)
  • u pop-kulturi: Noć veštica, zombiji, mumija kao medijska ikona, smrt kao medijska ikona
    • Smrt kod Pajtona
    • Smrt kod Terija Pračeta (skelet zaodenut u crnu odoru, nosi kosu, govori praznim, dalekim glasom koji se u romanima prikazuje velikim slovima (ALL CAPS). Smrt nema glasne žice, pa njegov glas zapravo ne čujemo ušima, a Pračet je ovu senzaciju opisao kao „trljanje cementnih blokova jedan o drugi“. Smrt nije nevidljiv, ali ljudski um odbija da ga prepozna, osim ako on sam ne insistira na tome – samo veštice, čarobnjaci, deca i mačke dozvoljavaju sebi da ga vide. Smrt je efikasni profesionalac, ali nije surov, on svoj posao doživljava kao komunalni servis. Ljudi ga intrigiraju, pa pokušava da usvoji njihov način života – živi u kući u kojoj je sve u raznim nijansama crne, ima baštu i pčelinjak, kućepazitelja, usvojio je kćerku i voli mačke. Jaše konja Binkija (sviđa mu se ime), koji je živi konj – Smrt je probao da bude dosledan i da jaše skelet konja, ali se nervirao zato što je morao „stalno da se zaustavlja i kako bi ponovo povezao otpale delove“)
    • Dead like me – ŠPICA

Lucifer

 Lucifer – (lat. Svetlonoša) – poznat i kao Satana: mit o palom anđelu nastao još u ranom hrišćanstvu, kada je Sataniel opisan kao jedan od arhanđela, koji se, zajedno sa jednom trećinom anđela pobunio protiv Boga, žudeći da svoju moć sameri Božijoj, nakon čega je prognan sa neba. Opisan je kao biće koje mrzi čovečanstvo, opozicija je Bogu, širi laži i vreba ljudske duše. Izvorno najpre uopšte nije opisivan, zatim je predstavljen u obliku zmije (mit o Adamu i Evi), nakon čega je zadobio izgled repatog čudovišta sa zverinjim ušima, jarećom bradom, kandžama i rogovima, sumpornog zadaha (ponekad ima i krila slepog miša i trozubac).

  • U ranom hrišćanstvu – tumačenje: Satana je nekad bio anđeo, mora da je, po svoj prilici, prelep…
  • Protestantska reforma unela ideju o rađanju pakla u srcu (katoličke) Crkve, a Martin Luter je poistovećivao đavola i Antihrista sa papom
  • Hijeronimus Boš – demonska menažerija koja anticipira pojavu nadrealizma, zadirući u svet podsvesnog
  • Krajem srednjeg veka: đavo može da se javi u raznim lepim oblicima ili biće pritisnuto mračnom setom, budi sažaljenje
  • Kod Miltona (Izgubljeni raj): postaje model pobune protiv vlasti, biće propale lepote i neukroćene gordosti, ne kaje se, ne potčinjava i odbija da traži milost
  • Kod Getea (Faust): dolično odeven gospodin, ne mora da se trudi oko zavođenja, pošto je Faust već na pola puta ka njemu
  • U XX veku: potpuno laički, ni jeziv ni privlačan, strašan u svom sivilu i malograđanštini, opasan jer više nije bezazleno ružan.
  • Lucifer/Satana u popularnoj kulturi:
    • Klasično:
      • Legend
      • Doungeon Keeper
      • Futurama
      • South Park
    • U ljudskoj formi:
      • Omen
      • Profecy
      • Event Horizon
      • Angel’s Heart
      • Constantine
      • Bedazzled
    • Neizrecivo:
      • Pinhead – Hellraiser
      • Prince of Darkness

U mnogim medijskim interpretacijama javlja se motiv faustovske pogodbe sa đavolom.

 

Veštice

Margaret Hamilton (1902-1985) in the role of Miss Gulch, The Wicked Witch of the West, in the musical ‘The Wizard of Oz’, directed by Victor Fleming for MGM.

Od srednjeg veka do baroka cveta tema o ženi čija ružnoća ukazuje na unutrašnju zlobu i kobnu moć zavođenja:

  • prokažena kozmetika – pisci/filozofi upozoravaju ženu da je više ulepšava vrlina nego šminka
  • primamljivost lepote i telesna prostitucija su jedno te isto
  • žena je tašta, a kozmetiku koristi da bi prikrila telesne nedostatke

Tema o ružnoj ženi ima tri faze:

  • Starica (srednji vek) – simbol fizičkog i moralnog propadanja, nasuprot kanonskoj pohvali mladosti, lepoti i čednosti
  • Burleskna zabava (renesansa) – ironično hvaljenje modela koji se odvajaju od kanona
  • Nesavršenost postaje element privlačnosti (barok)

Ponekad se tema ružne žene javlja kao reakcija na pohvalu anđeoskoj gospi, pa ružna žena postaje anti-Beatriče, a u renesansi se pojavljuju i melanholični tonovi razmišljanja o lepoti na zalasku i razmatranja koja dovode u pitanje osudu ružnog.

Veštičarenje (bacanje čini, spravljanje napitaka, magično uticanje na ljude stvari i događaje) – poznato je od najdrevnijih vremena, au umetnosti je prikazano kroz likove demona, vračeva, gatara, čarobnica…

Iako se uvek smatralo da se crnom magijom bave i muškarci i žene, bavljenje vradžbinama – usled ukorenjene mizoginije – poistovećivano sa ženom. Iako je danas jasno da je u pitanju samo jedan oblik narodne potkulture, smatralo se da veštičji rituali uključuju i orgije – seksualni odnos s đavolom (prerušenim u jarca – simbol požude)

  • veštica na metli – jasni falusni simbol
    • Veštica na usisivaču
  • brak sa đavolom.

Crkva je još od srednjeg veka osuđivala veštičarenje, ali je progon veštica planuo tek u XV veku. Inkvizicija, protivno uvreženom mišljenju, na svom početku nije se bavila vešticama, već jereticima, a okrenula se vešticama tek 1484. godine, kada je objavljena papska poslanica Inoćentija VIII. Tada inkvizicija donosi dokument pod nazivom Malleus Maleficarum (Malj za veštice), u kome je detaljno razrađena procedura prepoznavanja, ispitivanja i mučenja potencijalnih veštica, kako bi priznale svoj pakt s đavolom. Suđenja i pogubljenja veštica na lomači i vešalima najčešća su bila u XVI i XVII veku u katoličkom i, posebno, protestantskom svetu, u Evropi i američkim kolonijama (1692. godine obešeno 19 žiteljki Salema, pod optužbom da su veštice).

Veštičja ikonografija posebno uključuje:

  • čudne sastojke čarobnih napitaka – šta sve uđe u kotao?
  • Sposobnost preobražavanja
    • Dizni: Mim vs. Merlin
  • Specifičnan kostim i scenografiju
    • Dobre i zle veštice Oza

Odstupanje od kanona:

  • Hari Poter: veštice i čarobnjaci
  • Charmed
  • Veštica iz Blera

 

2. UŽAS KOŠMARA – Frankenštajn, Vukodlak

U svojoj teorijskoj raspravi o hororu (Danse Macabre) Stiven King tvrdi da se sva holivudska čudovišta mogu razvrstati u jedan od 4 filmska arhetipa, ili da predstavljaju kombinaciju nekoliko njih:

  • Frankenštajn
  • Vampir
  • Vukodlak

 

Frankenštajn

Filmski mit o Frankenštajnu ima svoje izvorište u istoimenom romanu Meri Šeli, delu koje je, prema rečima Kinga, doživelo više ekranizacija nego bilo koji drugi literarni predložak.

Više je gledalaca videlo filmove nego što ih je pročitalo knjigu – većina publike veruje da je Frankenštajn ime čudovišta, umesto njegovog kreatora.

Sama po sebi, knjiga nije dramatična u onolikoj meri koliko je filmski mit, a rediteljski tritment čudovišta se razlikuje od originala počev od prve ekranizacije (1931), u kojoj je Boris Karlof (Boris Karloff) igrao Čudovište.

Iako je često svrstavan u žanr horora, Frankenštajn je bliži moralističkom SF-u

  • dr Frankenštajn uzurpira moć stvaranja novog života, koja pripada samo Bogu,
  • nakon čega ne preuzima odgovornost za kreaciju kojoj je udahnuo život.

Čudovište na svojoj koži oseća nerazumevanje sveta i od svog kreatora traži da mu napravi partnerku („užasni Adam i Eva“). Dr Frankenštajn odbija da to učini, a čudovište ubija njegove prijatelje i članove porodice. Obećava da će se „ocu“ osvetiti na dan njegovog venčanja, što i čini – ubistvom neveste.

Kao što je King primetio, sa jedne strane osećamo užas i gađenje Viktora Frankenštajna u odnosu na abominalno biće koje je stvorio. Ali, na drugoj strani, razumevamo i nevinost Čudovišta i njegovu tragediju. Čudovište ubija porodicu svog stvoritelja, ali je to i biće koje spašava devojčicu davljenja, siromašnoj porodici donosi drva, pomaže slepcu, zadivljeno gleda u mesec… Razapeti smo između poriva da kamenujemo mutaciju, i bola kamenovanog, osećanja užasne nepravde. Ova dihotomija je dodatno produbljena u filmu „Frankenštajnova nevesta“ (Bride of Frankenstein, 1935), kada Viktor napravi Evu, ali se njoj čudovište ne dopadne.

  • Filmovi Frankenštajn i Frankenštajnova nevesta čine jednu celinu u kojoj Čudovište stiže do svesti, do sopstvene mere etike, a od zastrašujućeg artefakta postaje – biće (Ranko Munitić, Čudovišta koja smo voleli).
    • Bride of Frankenstein (1935, James Whale)
    • Frankenstein (1994, Keneth Brannagh)

Maska Borisa Karlofa u originalnom zvučnom filmu delo je umetnika Džeka Pirsa. U Pitanju je istinska medijska ikona, prema kojoj je merena svaka sledeća intepretacija.

  • Uz Mikija Mausa, skitnicu Čarlija Čaplina i Spilbergovog E.T-ja, čudovište dr Frankenštajna je najpoznatiji znak što je sa ekrana sišao u kolektivnu svest i podsvest stoleća (Ranko Munitić, Čudovišta koja smo voleli)
    • Nemački ekspresionizam (dekor, igra svetla i senki, duboki kontrasti)
    • Izgled i ponašanje čudovišta
  • Ima nešto tužno u tom užasnom izgledu, što nas navodi na saosećanje
  • Srodna slika: King Kong na Empajer Stejt Bildingu – ako se u očima Frankenštajna vidi užas što je čudovišan, takav očaj se vidi na čitavom licu džinovskog majmuna – umirući stranac bez prijatelja
  • „Niko ne plače kad Ajkula umre“ (Dino de Laurentis);
    • „Niko ne plače ni kad umre Frankenštajnovo čudovište, ali smo, možda zgađeni nad sopstvenim osećajem olakšanja…“ (Stephen King)

 

Vukodlak

Stiven King ističe značaj romana „Dr Džekil i mr. Hajd“, Roberta Luisa Stivensona, kao čistu paradigmu Vukodlaka. Iako je vuk/pas često čudovište u bajkama i različitim mitologijama (Fenrir, vučica koja je odgajila Romula i Rema, psoglavi…), ovaj roman je odabran zbog svoje jasne aluzije na psihoanalitički sistem id-ego-superego.

  • Robert Luis Stivenson je roman napisao za tri dana, ali je njegovu ženu previše uplašio, pa je prva verzija spaljena. Pisca je, međutim, priča toliko opsedala, da je napisao novu verziju, takođe za tri dana.

King svoju tezu razrađuje na sledeći način: dr Džekil živi u dugačkom nizu zgrada; njegova kuća spreda ima divnu fasadu i prijatnu arhitekturu, a svi znaju da u njoj živi najpoštovaniji londonski lekar. Sa suprotne strane bloka zgrada, gde su sporedna vrata Džekilove kuće, nalazi se Hajdova strana propalih zidova zatrpanih prljavštinom i đubretom, pored kojih obitavaju sumnjivi likovi…

  • Roman je nastao nekoliko decenija pre nego što je Frojd razvio svoj psihoanalitičku teoriju; bez obzira na to, ovaj roman predstavlja čistu metaforu za sukob apolonskog potencijala i dionizijske želje, dualnost ljudske prirode, konflikt superega i ida.
  • Dr Džekil pije napitak da bi se pretvorio u Hajda. Kad Hajd počne da čini zločine, dr Džekil se uplaši i odluči da više nikad neće popiti napitak. Ali, tad je već kasno, jer promena postaje spontana – Džekil je kreirao Hajda da bi pobegao društvenim ograničenjima, ali otkriva da zlo ima svoja sopstvena pravila. Džekil tako postaje Hajdov taoc, umire pod njegovim likom, čime se naglašava njegov ponižavajući nestanak u zlu.

Ovaj mit o Vukodlaku (spolja čovek – iznutra zver; danju anđeo – noću demon) može se identifikovati u mnogim primerima iz popularne kulture:

  • Psiho (Alfred Hičkok): Norman Bejts je uštogljen, ali ipak izgleda potpuno normalno i svakako ne prouzrokuje strah. Ali, on je Vukodlak: umesto da mu izrastu vučje krzno, očnjaci i kandže, on oblači majčinu odeću i ubija goste svog motela;
  • Neverovatni Halk
  • Cat People
  • Underworld (Vampiri vs. Vukodlaci – sukob dva ida)

3. UŽAS DRUGOG – Kiborg, Stranac

 

Kiborg/Robot

SF motiv robota i kiborga (Cyborg – Cybernetic Organism) je, u skladu sa hipotezom Stivena Kinga, verovatno moguće svesti na arhetip Frankenštajna, ali se zbog izrazitih žanrovskih razlika (SF vs. Horor) može razmatrati i u paru sa Strancem (vanzemaljac, Drugi), naročito kada se ima u vidu da se radi o čudovištima koja su nam, po svojoj prirodi, naizgled najmanje slična.

Dok je kiborg organizam koji se sastoji od prirodnih i veštačkih sistema, robot je automat, programirana mašina, precizno kodirana za odrđenu vrstu zadataka, koje izvršava brzo, dosledno i bez greške. Isak Asimov, slavni pisac naučne fantastike, postavio je Zakone robotike:

  • Robot ne sme da povredi ljudsko biće ili da svojim nečinjenjem dozvoli da ljudsko biće bude povređeno.
  • Robot mora da izvrši svako naređenje ljudskog bića, osim kada je to u suprotnosti sa Prvim zakonom.
  • Robot mora da štiti svoju egzistenciju, osim kada je to u suprotnosti sa Prvim i Drugim zakonom.
    • Zakoni robotike su posledica umetničkih dilema koje se tiču morala, slobodne volje i empatije, a odnose se ravnopravno na kiborga i robota.

Govoreći o metafori „bolesnog, poremećenog robota“, Ranko Munitić (Alisa na putu kroz podzemlje i kroz svemir) navodi da borba sa „zlim“ robotima – sukob homo sapiensa i tehničkog/kibernetičkog života – proizvodi užas mnogo veći nego što nam budi borba sa vampirima, mutantima ili zmajevima. „Prirodna“ čudovišta bolje razumemo, bliska su nam izvorišta njihove agresije, za razliku od situacije u kojoj se instinktivna krvožednost javlja u neprirodnoj artificijelnoj imitaciji života, iskonska bestijalnost se obelodanjuje u automatu od kog očekujemo samo mehaničku poslušnost i programiranu disciplinu.

Stalnim usavršavanjem mašine, samo je pitanje trenutka kada programirani automat stiče svest, kada strujna kola zaokruže novu ličnost i stvore „metalnu dušu“. Briše se razlika između žive i mrtve stvari. Robot stiče dušu, a gde je duša – tu je i đavo.

  • Robot: Limeni drvoseča (Čarobnjak iz Oza) – u potrazi za srcem
  • Terminator
  • Screamers
  • Star Trek: Borg
    • 7 of 9
    • Data

 

Stranac

Kako su đavolove odlike postajale manje dramatične, tako je rasla demonizacija Neprijatelja, kojem su pripisivane satanske osobine. Iako je ova pojava sve, samo ne nova, posebno je karakteristična za duh medijskog vremena.

Neprijatelj je uvek bio Drugi, Stranac:

  • on izgleda drugačije od nas – njegove odlike ne odgovaraju našim merilima lepote
  • njegove navike su drugačije od naših
  • njegov jezik je drugačiji od našeg
  • njegov moral se razlikuje od našeg.

Odvratnost prema Strancu beleži se još od antičkih vremena:

  • Grci su smatrali da su svi narodi koji ne govore grčkim jezikom – varvari, pa su ih ružnima i predstavljali na slikama i skulpturama;
  • jeretici optuživani za demonske rituale i običaje; nevernici smrde;
  • politička karikatura – verski i nacionalni neprijatelji predstavljeni sa grotesknim ili zlobnim crtama lica;
    • propaganda –antfašistički/antikomunistički plakati)
  • Flaš Gordon (Aleks Rejmond): političko tumačenje (Zarkov, Barin, Vultan, imperator Ming; Mingova kći, za razliku od oca – očigledno belkinja, iskupljuje se kroz pomoć princu Barinu)
  • Manga (heroji – krupne oči i zapadnjačke frizure, zlikovci – kose oči i istočnjačke frizure)
  • Dik Trejsi (Čester Guld) – deformisani zlikovci

Galaktički neprijatelj – hiperbola Stranca:

  • varvarsko, preteće, neljudsko, tj. nepojmljivo – NEUSVOJIVO
  • Orson Vels – Rat svetova
  • Invazija otimača tela
    • U filmovima nema ničeg posebno odvratnog, ali su duboko uznemirujući
    • Nema smežuranih, zelenih vanzemaljaca, nema mutiranih oblika ispod fasade normalnosti
    • Ljudi-„mahune“ su samo malo drugačiji, malo odsutni, u romanu – nemaju nikakav osećaj za estetiku
    • Strava izvire iz najdubljeg bunara horora – ako nemaju emocija – nemamo reper oko koga možemo da razvijemo komunikaciju – TI SI SLEDEĆI!
  • Giger
  • Cloverfield
  • District 9
  • The Thing (Karpenter) – ultimativni Neprijatelj – lišen svakog oblika, međuzvezdani parazit koji imitira obličja prijatelja, gradacijom metamorfoze (virus-pas-čovek) postaje poslednje otelotvorenje đavola.

Literatura:

  1. Betelhajm, Bruno (1979) ZNAČENJE BAJKI, Jugoslavija, Beograd.
  2. Detelić, Mirjana, Zašto se pričaju priče u: Bezdanov Gostimir, Svetlana (1998) BAJKA U ZEMLJI MEDIJA, Agena/Institut za film, Beograd.
  3. Eko, Umberto (2004) ISTORIJA LEPOTE, Plato, Beograd.
  4. Eko, Umberto (2007) ISTORIJA RUŽNOĆE, Plato, Beograd.
  5. Jung, Karl Gustav, DUH BAJKE, KIZ Art Press, Beograd.
  6. King, Stephen (1987) DANSE MACABRE, Berkley Books, New York.
  7. Munitić, Ranko (1986) ALISA NA PUTU KROZ PODZEMLJE I KROZ SVEMIR, Dečije novine, Gornji Milanovac.
  8. Munitić, Ranko (1990) ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI (Vol. 1), Dečije novine, Gornji Milanovac.