Skip to content

DIGITALNE TEHNOLOGIJE I KULTURA

Aleksandar Luj Todorović

EDI-01, 06/2016


Digitalna tehnologija korenito je izmenila svet u kome živimo. Promenila je i dalje menja osnove na kojima počiva svetska ekonomija, sve više i više utiče na društvene odnose, na samu strukturu ljudske zajednice i odnose među njenim članovima, ali se snažno iskazuje i u kulturi, segmentu našeg postojanja koji je izuzetno značajan za opstanak i napredak naše civilizacije. Moglo bi se slobodno reći da je pod dejstvom digitalne tehnologije nastao jedan novi i složeni kompleks pojava koji bi se mogao nazvati kiberkulturom.

MilosStanojevic-1-

Miloš Stanojević, Prizma

Prefiks kiber ušao je u dosta široku upotrebu nakon objavljivanja dela Norberta Vinera Kibernetika. Viner je naslov svoje studije preuzeo iz grčkog jezika. Izraz κυβερνητικός označava onoga ko je vešt u upravljanju, i Viner je njime označio nauku koja proučava sisteme sa samoregulacijom i sisteme kontrole uopšte. Međutim, vremenom se preko preterane popularizacije i simplifikacije, prefiks kiber počeo pojavljivati u različitim složenicama. Od koncepta kiberprostora i kibernetskog organizma, ili kiborga, preko osobenog umetničkog podžanra kibepanka, do kiberseksa ovaj izraz je korišćen na najraznovrsnije načine tako da se može postaviti pitanje da li nešto što bi se zvalo kiberkultura uopšte postoji? I šta je to[1].

Da li postoji kiberkultura?

Pre svega moramo istaći da se izraz kiberkultura godinama koristi za označavanje niza sasvim disparatnih elemenata, tako da bi bilo teško dati mu jedno tačno određeno i opšteprihvaćeno značenje. U najširem smislu mogli bismo ga opisati kao odrednicu za sve kulturološke oblike povezane sa onim, što se, opet neprecizno i često netačno, naziva „kiber pitanjima“, to jest svim onim što je povezano sa računarskom tehnologijom, kibernetikom, digitalnom revolucijom, virtuelnom stvarnošću, kiborgizacijom ljudskog tela, itd. Istovremeno, valja zapaziti da upotreba ovog pojma uvek ima, bar delimično, neku vrstu futurološkog prizvuka. Prema tome mogli bismo čak reći da je to neodređen pojam koji često više zbunjuje no što objašnjava. Stoga i nije čudno što ga razni autori koriste na razne načine, bilo kao opisnu imenicu, bilo kao analitički rezultat, bilo kao ideološko pitanje. Tako Jakub Macek sa Masarikovog Univerziteta u Češkoj smatra da se izraz kiberkultura zasniva na više različitih pristupa:

  • utopijski koncept po kome je to opis utopijskog oblika društva kao posledice prevlasti tehnologija informacija i komunikacija;
  • informacioni koncept koji nam otkriva kulturološke kodove informacijskog društva;
  • antropološki koncept koji određuje kiberkulturu kao kulturnu praksu i način života koje oblikuju informacione i komunikcione tehnologije, i konačno
  • epistemiološki koncept po kome je kiberkultura društveni i antropološki odraz novih medija (Macek 2005).
MilosStanojevic-2-

Miloš Stanojević, Prizma

Pojam kiberkulture javlja se osamdesetih godina kao pratilac prvih rasprava o novim medijima, savremenik je pojave kiberpanka, hakerske podkulture i prvih virtualnih zajednica koje su formirali rani korisnici računara i mreža. Samim tim mnogi autori ga i dalje smatraju opisom određene podkulture i kontrakulture mladih. Tako, Lev Manovič, jedan od vodećih teoretičara novih medija, smatra da izraz kiberkultura označava virtuelne umrežene zajednice, zajednice igrača internetskih igara, pitanja vezana za identitet na mreži, sociologiju i etnografiju korišćenja elektronske pošte, itd. Jednom rečju kiberkultura se, po njemu, odnosi na društvena pitanja i umrežavanje, dok se novi mediji bave pitanjima kulture i računarstva (Manovich, 2001).

Imajući u vidu teškoću određivanja šta su to novi mediji, to jest da li su to samo internet, video igre i slične pojave koje su se razvile kao neposredna posledica pojave digitalnih tehnologija, ili tu spadaju i stari mediji preobraženi pod dejstvom novih tehnologija, moramo razmisliti i o još jednoj opštoj definiciji kiberkulture koju nude Eskobar i Mors, po kojima je to skup kulturnih i društvenih praksi, kodova i narativa, to jest kulturni kontekst informacionih i komunikacionih tehnologija, mreža, programiranja, softvera, veštačke inteligencije i života, virtuelne stvarnosti i sličnog. Drugim rečima, veza između kulture i tehnologije koja stvara prostor za jedinstvenost i maštu. Pritom bi amblematski proizvodi kiberkulture bili kiberpank romani ili filmovi kao Blejd raner – Istrebljivač Ridlija Skota ili Matriks braće Vašovski (Morse, 1998; Escobar, 1996).

Prema tome, možemo zaključiti da je izraz kiberkultura izuzetno širok, da ima razna značenja za razne teoretičare, ali da pokriva širok spektar različitih pojava u današnjem svetu tako da ga možemo usvojiti kao objedinjujući koncept koji omogućuje jedinstveni pristup proučavanju promena sveta kulture i umetnosti koje su posledica računarske i komunikacione tehnologije. Istovremeno, moramo istaći da te promene imaju svoju istoriju, svoje ključne momente i svoje polje delovanja. One su rezultat delovanja raznih društvenih književnih, podkulturnih i kontrakulturnih grupa, teorijskih praksi i narativa, umetnosti, kao i celog kompleksa masovnih medija, bili oni novi, ili digitalnim tehnologijama preobraženi i, možda, podmlađeni, stari mediji.

Nove tehnologije i stari mediji

Kada razmatramo pitanje diskursa novih tehnologija, i posebno digitalne tehnologije u oblasti kulture i umetnosti moramo pre svega konstatovati da pojava tih tehnologija nije ukinula ni jedan od dosada razvijenih masovnih medija, niti jednu umetničku disciplinu. I novine i pozorište i likovne umetnosti i televizija i film i svi ostali mediji i umetnosti i dalje su tu oko nas, živahni i izuzetno aktivni. Međutim, moramo priznati da su neki od njih pretrpeli korenite promene pod dejstvom te nove tehnologije, dok su se istovremeno javili neki novi oblici kulturnog života i umetničkog izražavanja koje bismo možda mogli, sa mnogo dobe volje, ugurati u neku od postojećih umetničkih disciplina ili medijskih industrija, ali koji su, iskreno govoreći, ipak sasvim nove pojave. Prema tome, ako želimo da sagledamo kako izgleda diskurs digitalnih tehnologija u oblasti kulture i umetnosi možda je najbolje krenuti od nama dobro poznatih medija i umetničkih disciplina, sagledati kako oni izgledaju danas, a onda preći na oblike koji su nastali poslednjih godina kao posledica pojave i razvoja novih tehnologija. Pritom ne smemo izgubiti iz vida da nove tehnologije nisu samo ponudile nove sisteme i nove alatke, već su duboko prodrle u samu srž postojećih medija i bitno im izmenile izgled , ali često i samu suštinu. Još jednom se pokazalo kako promena tehnologije, promena alata kojima se neki medij služi, neminovno menja i sam taj medij. Kao što je štampa promenila svet pisane reči, ili kao što je mogućnost pravljenja zvučnih zapisa izmenila svet muzike, tako je i digitalna tehnologija ponudila nove alate skoro svim medijima i dovela do njihove ozbiljne i dalekosežne promene.

Štampana reč

Zanimljivo je da je najstariji masovni medij – štampa – pretrpeo možda najmanji uticaj, odnosno da su se njen izgled i njena suština najmanje promenili. Istina, digitalne tehnologije su prodrle u sve delove proizvodnje novina. Tekstovi se pišu na računarima, razmenjuju elektronskom poštom, ilustracije se primaju preko interneta, arhive reči i slika su postale digitalne, list se slaže i prelama pomoću modernih digitalnih tehnologija, štamparija radi pod računarskom kontrolom, ali ako pogledamo neki dnevni list danas i iste te novine od pre pedeset godina vidimo da su promene minimalne. Uglavnom se radi o nekim spoljnim obeležjima, kao što su fotografije u boji, veći broj relevantnih i aktuelnih ilustracija, znatno manje arhivskih ilustrativnih ’popuna’ i nešto bogatiji ukupni vizuelni izgled. Istina, nestali su neki poslovi koji su bili karakteristični za dnevnu štampu. Nema više stenografa koji primaju i beleže poruke dopisnika iz dalekih mesta, zamenila ih je elektronska pošta. Nema više daktilografa koji prepisuju tekstove novinara niti linotipista koji slažu stranice jer su ih sve zamenili računari, ali se to na konačnom proizvodu ne vidi.

Dve velike revolucije bitno su promenile izgled dnevne štampe – pojava telegrafa koja je omogućila da se svet bitno smanji i da novine mogu da izveštavaju svakog dana o tome šta se prethodnog dogodilo na bilo kom mestu u svetu, i razvoj raster tehnike koja je omogućila da fotografije zamene crteže i litografije. Posle toga nove tehnologije su samo olakšavale, ubrzavale i poboljšavale rad , ali ga nisu revolucionisale. Telefon je bio samo nešto pogodnije sredstvo od telegrafa, belinograf i kasnije telefoto omogućili su da i fotografije prate pisani izveštaj iz dalekih mesta, računari su zamenili pisaće mašine, ali novnari i dalje na njima kucaju sa dva prsta.

Pogledajmo sada šta se događa sa još starijim masovnim medijem – knjigom, koja je u poslednje vreme na udaru digitalnih tehnologija. I knjiga, kao i novine prešla je na nove metode pisanja, preloma i štampe zasnovane na masovnoj upotrebi računara, no ni ovde to nije značajnije uticalo na položaj i izgled krajnjeg proizvoda. S druge strane, pojava piratskih digitalizovanih izdanja knjiga na internetu unela je priličnu paniku među izdavače, jer je zapretila de će drastično smanjiti komercijalne tiraže. Istina, to su bila neovlašćeno preuzeta postojeća klasična štampana izdanja, skenirana i u digitalnom obliku postavljena na neki website. Samim tim to je ugrožavalo knjigu kao komercijalni artikal, uticalo je na prihode autora i celog lanca izdavaštva, ali na samu knjigu, na njen sadržaj, to nije imalo nikakvog uticaja jer je sadržaj bio oblikovan i završen pre intervencije pirata.

MilosStanojevic-3-

Miloš Stanojević, Prizma

Međutim, krajem devedesetih godina pojavljuju se prvi elektronski čitači knjiga ili e-knjige (e-book). Ovi čitači se pojavljuju u obliku tankog i lakog ekrana koji koristi nove tehnologije poznate kao elektronski papir ili elektronsko mastilo, koje su izuezetno pogodne za ovu namenu ne samo zbog minimalne potrošnje energije već i zbog lakoće čitanja pri jakom ambijentnom svetlu. Naime, ova tehnologija podražava izgled običnog papira štampanog sa klasičnim štamparskim mastilom i za razliku od konvencionalnih ravnih ekrana nema zadnje svetlo, ne zrači svetlost već koristi, kao i običan papir, odbijeno ambijentno svetlo. Pored toga, kada se uspostavi jedna ispisana strana ona može da ostane u tom stanju izuzetno dugo jer ne troši električnu energiju za održavanje tog stanja. Električna energija se troši samo kada jedna strana smenjuje drugu i kada se uspostavlja drugi raspored elementarnih čestica, što čini da ovi čitači imaju izuzetno veliku autonomiju rada. Zanimljivo je da su, pored nezaobilaznog Sonija koji je bio pionir na ovom području, svoje modele razvile dve velike knjžarske kuće – klasična Barnes and Noble (Nook) i druga, paragon internetskog poslovanja, Amazon (Kindle). Nema potrebe isticati da Steve Jobs nije mogao da dopusti da Apple ne bude deo tog novog modnog talasa, te je i on izbacio novi iPad čija je prva serija prosto planula. Pri svemu ovom potrebno je reći da svi ovi elektronski čitači ne predstavljaju toliko promenu u načinu proizvodnje knjiga koliko u načinu njihove potrošnje. Svi ti čitači ’pune’ se digitalnim verzijama postojećih knjiga, koje su verna kopija izgleda štampane verzije, ali daju mogućnost vlasniku da te knjige konzumira na nov, navodno moderni način. Postavlja se sada pitanje da li će se u dogledno vreme pojaviti knjiga specijalno pisana za ovakav čitač, knjiga koja neće postojati ni u jednom drugom osim u elektronskom digitalnom obliku? Drugim rečima, da li će način čitanja imati povratno dejstvo na prelom ali i na način pisanja, odnonsno stvaranja jedne knjige, ili bolje reći ’dugačkog pisanog teksta’. Dok se to ne dogodi možemo samo konstatovati da se diskurs digitalnih tehnologija u oblasti knjiga ispoljava kao novina u načinu potrošnje pisane reči, za koju još uvek nismo sigurni da li je pravi pomak ili trenutna moda, odnosno da li će i koliko uticati na sam sadržaj pisanog teksta.

Digitalna televizija

Od svih ’starih’ medija televizija je, možda, pretrpela najveći uticaj i iskazala najveće promene pod dejstvom diskursa digitalnih tehnologija. S druge strane, digitalizacija audiovizuenih sadržaja dovedena je do visokog stepena efikasnosti i kvaliteta upravo zahvaljujući potrebama i zahtevimna televizije. Prema tome, u svetlu ovog dvosmernog procesa, nije čudno što se u oblasti televizije najviše očituju burne promene koje sobom nosi ova nova tehnologija.

Digitalna tehnologija je ušla u televiziju ’na mala vrata’. Negde ranih sedamdesetih godina pojavili su se prvi digitalni uređaji koji su imali ograničene funkcije korekcije vremenske baze kod magnetoskopa, ili stabilizacije i sinhronizacije slika koje dolaze iz geografski udaljenih izvora. Već krajem te decenije potencijal digitalne tehnologije bio je u punoj meri prepoznat, tako da različite međunarodne organizacije objedinjavaju snage da bi razvile jedinstveni svetski standard digitalizacije pokretnih slika. Usvajanje tog standarda, poznatog pod imenom ITU 601, predstavljalo je pravi početak digitalne poplave koja je zahvatila veoma brzo audiovizuelnu industriju. Nekoliko bitnih osobina ove tehnologije, kao što su transparentnost obrade, to jest odsustvo vidljivih degradacija kvaliteta pri uzastopnim obradama, zapisima i reprodukcijama i činjenica da je postalo praktično moguće obrađivati pojedinačno svaki osnovni element slike – svaki piksel, otvorilo je ogromno polje novih kreativnih mogućnosti. Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji razvijeni su novi uređaji i postupci koji su bili nezamislivi u analognom dobu. Za manje od deset godina digitalne tehnologije korenito su promenile televizijsku proizvodnju. Konačno, u drugoj polovini devedesetih godina digitalni princip proširio se i na oblast emitovanja i distribucije audiovizuelnih poruka. Svet audiovizuelnog, televizija, postali su u celosti digitalni, što je imalo ogromne reperkusije po medij.

Umesto montaže kao procesa sklapanja slika u vremenu dobili smo montažu koja je delovala i u prostoru. Ovaj proces više se nije sastojao samo od spajanja, slaganja u vremenskom nizu ranije snimljenih inserata, uz, eventualnu, intervenciju na nivou izgleda pojedinih spojeva, već je postalo moguće da se unutar jedne slike menjaju njeni elementi. Slaganje slojeva jedne slike u sprezi sa povezivanjem te slike sa onima koje joj prethode i onima koje slede za njom, dovelo je do novih prostora za gradnju televizijske naracije. S druge strane transparentnost procesa nelinearne montaže, koja omogućuje gotovo neograničen broj najraznovrsnijih intervencija na materijalu koje ne dovode do bilo kakve degradacije osnovnog kvaliteta, stvara pretpostavke za razvoj potpuno novog jezika pokretnih slika. Dužina pojedinih kadrova se smanjuje a takozvana ’rezolucija’ montaže, to jest broj rezova u određenom vremenu, povećava. Sve to dovodi do bitnog ubrzavanja naracije i skraćivanja vremenskih elipsi.

S druge strane, digitalna akvizicija, postprodukcija i programiranje u oblasti dnevno informativnih programa menjaju ne samo izgled već dobrim delom i suštinu tih programa. Uvođenjem digitalnih integrisanih novinarskih deskova proces pravljenja dnevnih informativnih programa se potpuno industrijalizuje. Naime, ovakav sistem sasvim liči na savremeni industrijski proces sa ulaskom sirovih materijala (snimci sa terena ili iz razmene), njihovom inicijalnom pripremom za obradu (pohranjivanje u serverima), dodavanjem svih potrebnih instrukcija za naredne procese (metapodaci), odlaganjem u magacin dnevne proizvodnje (centralna memorija), projektnom pripremom (montaža na niskoj rezoluciji), obradom i izradom poluproizvoda, (montaža), prebacivcanjem u magacin poluproizvoda (server za emitovanje), montažom proizvoda (sklapanje elektronske košuljice) i konačno isporukom proizvoda tržištu (emitovanje vesti). Moglo bi se pomisliti da se ovakvim postupkom „deautorizuje“ proizodnja programa, da, kao i svaka industrijska proizvodnja, vodi izradi niza savršenih ali bezličnih serijskih proizvoda. Možda u tome ima istine, ali u sistemu današnje televizije, sa ogromnim uvećanjem kanala i porastom konkurencije, uvođenje racionalnih, industrijskih metoda proizvodnje treba shvatiti kao neminovni preduslov za preživljavanje.

Sve nam ovo ukazuje da je diskurs digitalnih tehnologija otvorio dva moguća puta daljeg razvoja i menjanja televizije: koristiti novo otovorene prostore za razmah kreativnosti i pokušaj da se od televizije napravi jedan plemeniti medij, ili korišćenje tih mogućnosti za uspostavljanje pravog industrijskog proizvodnog sistema koji će obezbediti da se po minimalnoj ceni proizvede maksimalni broj proizvoda koji će zadovoljavati dosta stroge zahteve u pogledu spoljnog izgleda i više nego skromne zahteve u pogledu sadržaja. U uslovima dominacije komercijalnih kanala, čiji je legitimni cilj ostvarivanje što većeg profita, kao i svojevrsnog gubljenja orijentira kod javnog TV servisa, čini se da ova druga opcija gotovo u potpunosti preovlađuje. Prema tome, možemo, nažalost, konstatovati da su digitalne tehnologije pojačale populistički aspekt televizijskog programa i doprinele odbacivanju poznatog principa trijade informacija, zabave i obrazovanja, koga je još dvadesetih godina prošlog veka postavio prvi generalni direktor BBC-a, Džon Rejt. Obrazovanje je potpuno nestalo, informacije su se pretvorile u jedan čudni hibrid koji Englezi nazivaju infotainment – „infozabava“, tako da je zabava ostala sama da srećno vlada uz podršku sveprisutnih reklama.

Digitalne tehnologije dovele su do velikih promena i u oblasti distribucije pokretnih slika – u oblasti emitovanja TV programa. Ne ulazeći u detalje izuzetno kompleksnih sistema digitalnog emitovanja i različitih standarda razvijenih u Evropi, SAD, Kini i Japanu, zadržimo se na dve suštinski važne odlike, na dve bitne inovacije koje menjaju ili bar prete da promene sliku televizije kakvu smo dosada poznavali. Jedna od tih novina je kompresija digitalnih signala koja omogućava da se u jedan televizijski kanal, koji je u analognoj televiziji nosio jedan programski sadržaj, jedan TV program, sada, u zavisnosti od odabranog sistema, ubaci od 4 do 12 različitih TV programa. Očigledno je da se na ovaj način dramatično povećava televizijska ponuda što vodi ka takozvanoj televiziji obilja. Razume se, da ostaje otvoreno pitanje kako finansirati programsku ponudu neophodnu da bi se ti bezbrojni kanali ispunili, ali ipak valja istaći da zahvaljujući digitalnoj tehnologiji sada skoro svaka interesna grupa može da dobije svoj televizijski program. Drugim rečima, ovakvo obilje zemaljskih, kablovskih i satelitskih kanala neminovno dovodi u pitanje klasični programski koncept „generalističkih“ televizija, to jest televizija koje su u svom programu pokušavale da ponude „od svega pomalo, za svakog ponešto“, sa dosta jakim naglaskom na najmanjem zajedničkom imenitelju. Sa ovako velikim brojem kanala mogu se uspostaviti brojni tematski kanali, tako da bi u budućnosti mogli da imamo, malte ne, „za svakog po jedan kanal“. Istina, dosadašnje iskustvo govori da se u ovoj situaciji obilja kanala većina opredeljuje za „sigurne“ opcije – sport, vesti, film, tako da je bogata raznovrsnost sadržaja još uvek samo hipotetična mogućnost.

Druga posledica razvoja digitalnih tehnologija, koja će najverovatnije bitno uticati na izgled televizije budućnosti, jeste otvaranje širokih mogućnosti interakcije. Sama interaktivnost može imati više oblika, pri čemu se čini da smo u ovoj oblasti načinili tek prve, nesigurne korake, a da pred nama leži ogromno polje neistraženih mogućnosti. Pritom bi sve te sadašnje i buduće primene mogli da podelimo na netelevizijske, to jest one koje koriste kućni prijemnik kao uređaj za najraznovrsnije komunikacione operacije koje nisu ni na koji način povezane sa audiovizuelnim programima i televizijske koje nude nove načine konzumiranja audiovizuelnih programa. Među netelevizijskim možemo pomenuti telemedicinu, sistem podsticanja intelektualne svežine, ponudu niza servisnih informacija, uvođenje e-uprave, to jest komuniciranja sa državnom biroktratijom, konsultovanja katastra i razvojnih planova grada, e-bankarstvo, daljinski nadzor kuća, itd.

S druge strane, imamo televizijske primene, koje se sastoje od učešća u igrama koje se emituju, glasanjima, telekupovini i slično, ali i u dobijanju videa po želji i komponovanja, uz pomoć ličnog digitalnog video snimača i programskog vodiča, svog sopstvenog televizijskog programa. Na taj način gledalac bi mogao da premesti režiju dnevnog programa i izradu dnevnih košuljica emitovanja iz televizije u svoju dnevnu sobu.

Ako pogledamo sve ove mogućnosti i dodamo uvođenje interaktivnih video igara, vidimo da novi televizor prestaje to da bude i postaje, kako su ga već nazvali, teleputer ili „telečunar“ (od televizor i računar), koji pruža skoro sve usluge od zabave do komunikacija. Ovo je pogotovo važno jer je danas penetracija televizora još uvek znatno veća od penetracije ličnih računara, a, s druge strane, veliki deo stanovništva je računarski nepismen i ima čak neki strah od pristupanja tim „novotarijama“, dok se sasvim lako snalazi sa televizorom i njegovom daljinskom komandom.

Pitanje distribucije audiovizuelnih sadržaja dodatno se komplikuje činjenicom da digitalna tehnologija otvara put širenju ovakvih sadržaja preko širokopojasnih mreža i preko nosača slike i tona poznatih kao DVD ili Blue Ray. Istraživanja pokazuju da sve veći broj gledalaca, posebno mladih, konzumira danas pokretne slike preko svojih pametnih telefona, tableta ili lap topa. Ako tome dodamo još i mogućnost koju pružaju razna mesta na mreži da se uz mninimalnu naknadu mogu skidati kompletni televiziski filmovi i serije, vidimo da je ponuda audiovizuelnih sadržaja veća no naša moć apsorbovanja a skoro i da prevazilazi našu moć biranja.

MilosStanojevic-4-

Miloš Stanojević, Prizma

Ukoliko se ovakav razvoj događaja na „prijemnoj“ strani nastavi televizija bi u jednom trenutku mogla da prestane da bude isporučilac „programskog protoka“, koji još uvek ima tako jako hipnotično dejstvo na gledaoce, i postane institucija slična velikim studijima u filmskoj industriji – proizvođač programa koje bi gledaoci, jedan po jedan, neposredno birali i gledali na mestu, ekranu i u vreme koje njima odogovara.

Istina, televizija, kao i film davnih pedesetih godina prošlog veka, pokušava da se odbrani nudeći nešto što se, bar za sada, može konzumirati samo na ekranu i to velikom ekranu televizijskog prijemnika. Posle televizije visoke defincije, koja nudi četiri puta bolju rezoluciju slike i koja već cirkuliše internetom, sada se nudi televizija ultravisoke definicije koja opet ima četiri puta veću rezoluciju slike od svoje prethodnice, nudi se i „prošireni dinamički opseg“ i šira gama boja koji se već približavaju osobinama ljudskog vida. Ali, kao što film širokim platnom, bojom i superspektaklima nije uspeo da bude privlačniji od konfora konzumiranja pokretnih slika u papučama u sopstvenoj dnevnoj sobi, tako je pitanje koliko će ove neosporno atraktivne novine uticati na one koji žele da pokretne slike konzumiraju na bilo kom mestu i u bilo koje vreme, na malim ekranima tableta i laptopova, kao i na minijaturnim erkranima svojih „džepnih tehnoprostora“, koji sve te novine ne mogu da prikažiu.

Šta to konačno znači, kakav zaključak možemo izvući iz reperkusija diskursa digitalnih tehnologija na televiziju. Da li možemo zaključiti da televizije kakvu smo je dosada poznavali više neće biti, da više neće biti potrebe za organizovanom kreativnošću, da je ovo kraj ere pokretnih slika? Ne verujem. Od osvita civilizacije bila je očigledna potreba ljudskih bića za pričama, usmenim, pismenim, muzičkim i najatraktivnijim dosada, onim ispričanim pomoću pokretnih slika. Ne vidim mogućnost da ta potreba nestane, a isto tako da pokretne slike više ne budu privlačne. One će se možda obogatiti trećom dimenzijom, mirisima, telesnim doživljajima, ko zna, ali će i dalje biti najprivlačnije. Prema tome, moguće je da će se televizije bitno promeniti da više neće ni ličiti na ove sadašnje, da metodi produkcije priča i njihove distribucije neće biti ni nalik onima koje danas znamo, ali to ne znači kraj ere pokretnih slika već samo brigu za one koji su u televizije današnjice uložili svoj ekonomski ili politički kapital, i koji neće umeti ili uspeti da se na pravi način prilagode novim vremenima, što je, sa tačke gledišta opstanka pokretnih slika potpuno nebitno.

Digitalni film

Uprkos tome što ga je ozbiljno ugrozilo stalno opadanje poseta bioskopima i postupno ustoličavanje televizije kao glavnog predstavljača pokretnuh slika, film se veoma dugo opirao digitalnim tehnologijama. Ističući ponosito tada nedostižnu rezoluciju 35mm filma kao svoj zaštitini znak, film je, uz male izuzetke, odbijao i da razmišlja o mogućnosti napuštanja filmske trake kao nosača slike i zvuka. Međutim, razvoj produkcionih alatki u poslednjih nekoliko godina, kao i ogroman napredak na polju računarski generisanih slika, naveo je filmske radnike da ipak obrate pažnju na prezrenu digitalnu tehnologiju. Prvu brešu u filmskoj tvrđavi ova tehnologija je otvorila na polju specijalnih efekata koji su očigledno mnogo jeftinije, brže i uspešnije mogli da se urade u digitalnom domenu. Veštom montažom, korišćenjem kratkih inserata sa računarski generisanim slikama ubačenim između filmski snimljenih sekvenci, korišćenjem digitalnih tehnologija da bi se izbeglo angažovanje velikog broja statista tako što bi se mali broj istih digitalno umnožavao i sličnim sredstvima, filmski radnici su postupno uvodili digitalnu tehnologiju u svoju industriju. Veliki pomak nastaje uvođenjem „digitalnog međuprocesa“, to jest korišćenjem novorazvijenih snažnih nelinearnih montažnih sistema za izradu radne kopije. Film bi se snimao na klasičan način, onda bi odabrani dublovi bili digitalizovani i ceo montažni proces bi se obavljao u video domenu na nelinearnim stanicama, da bi se konačna verzija koristila za pasovanje negativa i kasnije izradu komercijalnih kopija. Činjenica da je prihod filmske industrije sve više zavisio od televizijske i kasetne, a kasnije DVD distribucije, predstavljala je dodatni podsticaj usvajanju elektronskih digitalnih produkcionih metoda. Krajem devedesetih godina konačno dolazi do bitne promene u pristupu i filmska industrija počinje sistematski da radi na razvoju standarda i metoda korišćenja digitalne tehnologije ne samo za produkciju već i za distribuciju i prikazivanje svojih proizvoda. Naime, u domenu distribucije i projekcije digitalna tehnologija pruža veoma privlačnu kombinaciju velikih ušteda (nema izrade bezbrojnih komercijalnih kopija i njihove skupe distribucije širom sveta), mnogo konstantnijeg kvaliteta projekcije (za razliku od filmske kopije elektronski zapis se ne oštećuje tokom projekcije), kao i raznih rešenja zaštite od piraterije.

Kako bi se što više odložila pojava piratskih kopija preduzet je poslednjih godina sistem masovnih premijera, to jest istovremenog prikazivanja novog filma u što većem broju mesta i bioskopa. Sa klasičnim filmskim komercijalnim kopijama ovakav postupak bi bio izuzetno skup, dok je distribucija elektronske veerzije filma preko satelita neuporedivo jeftinija. S druge strane, digitalni oblik omogućava razne stepene kriptovanja sadržaja, kao i strože kontrole broja reprodukcija. Sve te novootkrivene prednosti u produkciji, distribuciji i prikazivanju pokretnih slika definitivno su okrenule holivudsku produkciju ka digitalnoj kinematografiji, koja je dobila i svoje ime D Cinema – digitalna kinematografija i svoje neophodne standarde.

U želji da na svaki način vrati publiku u bioskope kinematografija je ponovo pokrenula stare adute trodimenzionalnih projekcija, superspektakla i stvaranja impresivnih virtuelnih svetova. Na taj način, iz ukupnog diskursa digitalnih tehnologija u oblasti filma najevidentnije se izdvaja izuzetno snažan otklon od filma kao umetnosti i snažno potvrđivanje filma kao industrijske zabave upravo u onom smislu u kome su o tome pisali Horkhajmer i Adorno. Prema tome i u filmskoj industriji dogodilo se isto što i u televizijskoj – digitalne tehnologije su ponudile istovremeno mogućnost rascvetavanja novih kreativnih rešenja i sredstvo za idealno oblikovanje tipičnih industrijskih proizvoda, standardizovanih, stereotipnih, visokoindustrijalizovanih i populistički atraktivnih. Kao što je neko rekao, idealna formula za uspeh pokretnih slika danas odgovara sledećoj jednačini:

uspeh = akcija + megazvezda + specijalni efekti – dijalog

„Posle revolucije svi će pisati poeziju“

MilosStanojevic-5-

Miloš Stanojević, Prizma

U postoktobarskom revolucionarnom zanosu sovjetski revolucionari su očekivali ostvarenje svih mogućih utopija pa i nastanak potpuno egalitarnog društva u kome ne samo da će svi biti srećni i zadovoljni, nahranjeni, obučeni i obuveni, već da će i duhovni procvat biti takav da će „svi pisati poeziju“. Ne ulazeći u to kako se završio taj plementi san i šta je bilo sa onim retkim koji su uspeli da pišu poeziju, ovu priču pominjemo zbog sličnog zanosa koji se javio pod uticajem razvoja digitalnih tehnologija.

Naime, digitalna tehnologija omogućila je razvoj uređaja široke potrošnje koji su po svom kvalitetu i svojim mogućnostima toliko blizu onoga što se nekad smatralo isključivim zabranom profesionalne tehnike da se ponovo javila ideja o svetu punom pesnika.

Ako pogledamo šta sve nude lični računari, kvalitetni štampači i sjajno smišljeni softveri vidimo da svako kod svoje kuće može da organizuje desk top publishing ili izdavačku kuću sopstvenih dela na sopstvenom pisaćem stolu.

Digitalizacija produkcione opreme nije samo stavila na raspolaganje televizijskim profesionalcima niz izuzetnih alatki, već je i omogućila razvoj izuzetnih uređaja široke potrošnje. Danas se po vrlo pristupačnim cenama mogu nabaviti kamkorderi koji daju odličan kvalitet slike komprimovane na 25 Mbps, ili, u slučaju televizije visoke rezolucije sasvim pristojne slike na samo 19 Mbps[2], a zaljubljenici u video mogu kupiti softvere za montažu koji se mogu instalirati na standardnim kućnim računarima. Ovi softveri omogućuju montažu slike i tona, ali nude i popriličan opseg mogućnosti dodatne tonske obrade, kao i ubacivanja natpisa i titlova. Drugim rečima amaterima je danas na raspolaganju neuporedivo bolja i kvalitetnija, a ujedno i jefitnija oprema no ona koju su krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina koristili pripadnici pokreta TV gerile. Mogućnosti amaterske digitalne opreme povezani sa mnoštvom postojećih kanala i sveprisutnošću internetskih komunikacija, doveli su do prave revolucije u ovom masovnom mediju i, kao posle svake revolucije, učinili da po ko zna koji put uskrsne stara ideja o tome da sada „svi mogu da pišu poeziju“. Ovoga puta to se iskazalo kao novi pojam u kategorizaciji televizijskih proizvoda: user genereated content – UGC, sadržaj koji su proizveli korisnici. Istovremeno, pojavio se i novi način prikazivanja tih „videotvorina“. Reprodukovati svoje digitalne snimke na kućnom TV prijemniku za par primoranih prijatelja nije više mogao da bude cilj u uslovima postojanja svetske komunikacione mreže koja, zahvaljujući konvergenciji, može prenositi i podatke, i tekstove i slike i zvuke. Stoga se, 2005. godine, kao inicijativa „dva momka u kalifornijskoj garaži“, Čada Harlija i njegovih drugara pojavio sistem koji je trebalo da omogući razmenu preko interneta video snimaka koji su razmenjivači sami napravili. Bio je to Ju tjub (You Tube). Dve godine kasnije Gugl otlkupljuje Ju tjub koji tako postaje komercijalni poduhvat u kome besplatno učestvuju milioni amatera iz celog sveta. Uspeh ovog poduhvata naveo je mnoge da zaključe da to označava kraj televizije kakvu poznajemo, da će UGC sadržaji učiniti nepotrebnim složene mašinerije institucionalnih televizija sa njihovim urednicima, piscima, rediteljima i svom parafernalijom produkcije. Išlo je to dotle da je 2007. godine jedan od giganata televizijskih vesti ITN (Independent Television News) kompanija koja snabdeva emisijama vesti sve britanske komercijalne televizije, pokrenula projekat nove informativne emisije nazvane Uploaded (poslato) koja bi bila sastavljena isključivo od priloga gledalaca. Zamisao je bila da ITN pozove gledaoce da šalju sve što smatraju da zavređuje da bude posmatrano kao vest (newsworty) i da će onda ITN to složiti u jednu emisiju koja će se emitovati preko cele mreže. Ma koliko bila zanimljiva, ova ideja otvara niz pitanja:

  • ko uređuje te vesti
  • kako se uređuju te vesti – prema događajima koji su se zbili ili prema primljenim materijalima
  • ko stoji iza tih vesti
  • ko garantuje tačnost i nepristrasnost
  • šta ako u primljenim materijalima nema značajnih vesti to jest izveštaja sa bitnih događaja kojima, slučajno, nije prisustvovao ni jedan amater
  • koja je odgovornost ITN-a prema svojim gledaocima
  • itd.

Sva ova pitanja su, očigledno, bila daleko teža no pitanje jeftinoće ovakvog koncepta ili navodne atraktivnosti programa čiji bi autori, na neki način, bili sami gledaoci, tako da je ITN veoma brzo odustao od te ideje, zaključivši da se svi ti amaterski snimci ne mogu posmatrati kao osnovni izvor informacija, već samo kao mogući izvor dopunskog materijala, kao dobrodošla zamena za profesionalni materijal u situacijama kada iz nekog razloga profesionalni reporteri nisu mogli da budu na licu mesta. Drugim rečima da ih posmatraju kao čuveni 8 mm amaterski film o ubistvu predsednika Kenedija (Creeber & Royston, 2009). Do istog zaključka je došao i BBC koji redovno u svojim emisijama vesti poziva gledaoce da mu pošalju sve svoje snimke koje smatraju vrednim pažnje.

U svakom slučaju, masovna pojava ovakvih audiovizuelnih materijala, i njihovo eventualno emitovanje na nekoj TV mreži, neće po svoj prilici zameniti institucionalnije oblike televizije, ali će svakako imati uticaja na njen karakter i, kako kaže Henri Dženkins, „dovesti do drugačijeg odnosa korporativnih medija koji deluju odozgo na dole i popularne kulture koja deluje odozdo na gore“ (Jenkins, 2006). U svakom slučaju, indikativno je da svi oni koji svoje snimke postavljaju na Ju tjub žude da njihovo delo stigne na kanale institucionalne televizije, jer pokušaji društvene ili umetničke promocije preko takvih sajtova imaju pravi odjek samo ukoliko se kombinuju sa pojavom na institucionalnoj televiziji, slično kao što se snaga i brojnost grupa za pritisak koje deluju preko interneta zaista očituju tek kada o tome počnu da govore klasični masovni mediji.

No, bez obzira na sve to, valja istaći da ovaj fenomen obavlja bitan društveni posao. Naime, otvaranjem bezbrojnih mesta na mreži na kojima se mogu postavljati UGC materijali, koje neće preuzeti i emitovati institucionalni TV kanali, postiže se dvostruki efekat: na jednoj strani pojedinac ili grupa imaju osećaj da su urbi et orbi objavili svoje kritike društva u kome žive, a na drugoj ostajući na mreži koja teorijski ima milijarde posetilaca, ali još uvek daleko manji impakt od klasičnih masovnih medija, ovi protesti se marginalizuju i na taj način se amortizuju društvene tenzije koje bi oni mogli izazvati. Time ovakva mesta na mreži postaju neka vrsta ventila sigurnosti preko koga pojedinac ili grupa mogu izneti svu svoju ogorčenost a da se ta gorčina ne razlije i dovede do, kako se nekada govorilo, „uznemiravanja javnosti“.

U ovom zanosu audiovizuelne demokratije zaboravlja se da je u davno doba pre nastanka pisma, ili u vremenima oskudne pismenosti, svako mogao da bude pripovedač ili pesnik, svako je mogao da okupi zajednicu i da joj priča priče ili recituje pesme. Potreban alat svi su posedovali, a čak nisu morali ništa ni da plate za njega. Bio im je urođen. Međutim, pevao je Homer, pevao je anonimni pesnik čijeg je Gilgameša neko zapisao na zemljanim pločicama, pevao je Višnjić, pričao je neko ko je u pero diktirao Mahabharatu. Iako su imali priliku ostali nisu pričali priče niti izgovarali poeziju. Nedostajalo im je ono što nedostaje i danas velikoj većini i što nijedna demokratija, niti bilo kakva tehnologija neće moći da im obezbedi – talenat i stvaralačka snaga.

***

BIBLIOGRAFIJA

  1. Argan, Karlo Đulio, Oliva, Benito, „Moderna umetnost 1770-1970“, Clio, Beograd 2004-2006
  2. Bell, David, On the Net: Navigating the World Wide Web, u u „Digital Cultures: Understanding New Media, ur. Glen Creeber i Royston Martin, McGraw Hill, Open University Press, Maidenhead, 2009
  3. Creeber, Glen and Royston, Martin, ed. „Digital Cultures, Understanding New Media“ McGraw Hill, Open University Press, Maidenhead, 2009.
  4. Escobar, Arturo, „Welcome to Cyberia: Notes on the Anthropology of Cyberculture.“ Str. 111-137 u Cybercultures: Culture and Politics on the Information Superhighway, Pluto Press, London1996.
  5. Gibson,Vilijam, „Neuromant“, IPS, Beograd, 2009.
  6. Greene Rachel, „Internet Art“, Thames and Hudson, 2004.
  7. Hawk, Andy. „Future Culture Manifesto.“ The Cyberpunk Project. 1993.
  8. Jenkins, Henry, „Convergence Culture: Where Old and New Media Collide, NYU Press, 2006.
  9. Macek, Jakub, “Defining Cyberculture”, Department of Media Studies and Journalism, Faculty of Social Studies, Masaryk University, the Czech Republic,
  10. Manovič, Lev, “Jezik novih medija”, Clio, Beograd, 2015.
  11. Morse, Margaret, “Virtualities: Television, Media Art and Cyberculture”, Indiana University Press, Bloomington and Indianapolis, 1998.
  12. Paul, Christiane, „Digital Art“, Thames and Hudson, London, 2003.
  13. Rush, Michael, „New Media in Art“, Thames and Hudson, 2005
  14. Ryan, Johnny, „A History of the Internet and the Digital Future“, Reaktion Books Ltd, London, 2010.
  15. Todorović, Aleksandar Luj, “Umetnost i tehnologije komunikacija”; Clio, Beograd, 2009.
  16. Vinč, Tara Džun, “Progutaj vazduh”, Clio, Beograd, 2011.

 


[1] Istinja manija „poenglezavanja“ srpskog jezika koja hara u poslednje vreme dovela je do jedne dosta apsurdne pojave. Naime dok se i dalje govori i piše o Vinerovoj kibernetici i kiborzima, odjednom se naša uobičajena transkripcija grčkih reči (κυβερ – kiber) zamenjuje egleskom i pojavjuju izrazi kao „sajberprostor“ ili „sajberpank“.

[2] Televizijska slika u standardnoj rezoluciji od 625 linija i 50 poluslika (evropski TV standard) konvertovana iz analognog u digitalni oblik iskazuje se kao protok od 216 miliona bita (impulsa koji predstavljaju jedinice ili nule) u sekundi. Odgovarajućim metodama kompresije taj se protok može smanjiti za različite primene (50 ili 25 miliona bita u sekundi za proizvodnju sadržaja ili samo 4 miliona bita u sekundi za potrebe emitovanja). U slučaju televizije visoke definicije osnovni protok je oko jedne milijarde bita (1Gbps), ali se kompresijom može smanjiti na 19 miliona bita u sekundi (19Mbps).