Skip to content

AUTORI I VRIJEDNOSTI:
Estetika filmskog rimejka

 

Miloš Macanović

EDI-04, 12/2017


Le Journal d’une Femme de Chambre (Jean Renoir, 1946)

Le Journal d’une Femme de Chambre (Louis Bunuel, 1964)

Svakom delu njegov oblik.

Onore de Balzak

Sinoć sam na televiziji gledao snimak koncerta grupe The Bestbeat u Centru Sava. Četvorica dečaka po ugledu na The Beatles svira njihove pesme. Matematičko presliavanje od frizurica, kostima, pozicija muzičara na bini, instrumenata, rasporeda glasova do Ludwig bubnjeva i Vox pojačala. Čak i basista drži gitaru na levoj ruci. There’s a Place, Twist and Shout, Octopus’s Garden… sve je podudarno. Publika je bila u mraku, sede i slušaju. Nema vidljive reakcije, u smislu, muzika je u pitanju, i ritam… niko ne igra. Šta publika očekuje? Šta izvođači očekuju? Šta će kritika da kaže? Da li će osnovno pitanje biti pitanje verodostojnosti?

Translacija – preslikavanje neke ravni ili prostora, pri kome je razlika između svake tačke i njene slike konstantna [Veliki rečnik stranih reči i izraza; Klajn/Šipka. 2010.]

Moje prvo razmišljanje o rimejku bilo je posle gledanja filma “Qvo vadis, Živorade? (Milo Đukanović, 1968). Pitao sam se kako bi bilo dobro da se ovaj film opet snimi. Nije vremenski određen, nosi univerzalnu ideju i tehnički je zastareo. Ima i elemente akcije. Priča o naivnom čoveku koji je zadovoljan tu gde je. Radi posao koji voli, ide na pecanje. Mada se društvo poigrava sa njim i omalovažava ga. A onda, ujak ga pimorava da radi državničke poslove samo zarad toga da se ne priča po čaršiji kako mu nećak radi u fabrici i vozi bicikl. On postaje nesposobnjaković u svakom poslu, skorojević, ali ga društvo sada prihvata, jer je na poziciji. Zgodan je za današnje vreme. Zapravo, zgodan je za svako vreme, dok je god društveno uređenje takvo kakvo je.

Film ima dva bitna razloga zašto bi bio ponovo sniman. Prvo, komičan je i ima elemente akcije, što odgovara potrebama današnjeg gledaoca. Drugo, identifikacija sa aktuelnim političkim i društvenim tokovima ga tematski čini veoma razumljivim.

Moje drugo razmišljanje o rimejku bilo je nakon čitanja Tvenove pripovetke “Novčanica od milion funti”. Već sam zapisivao scene, određivao likove, razmišljao o muzici, ne znajući da film već postoji. Nakon gledanja, bio sam zadovoljan filmom. Nije remek delo, ali film je preneo ideju. Zašto bih sada razmišljao o adaptaciji pripovetke iliti rimejku filma, kad je ideja uspešno preneta? Da li bismo je rimejkom bolje preneli? Možda i ne, ali bismo je ponovo oživeli.

Zašto je to bitno? Upravo zbog očuvanja vrednosti i/ili nove interpretacije. To bih koristio kao prvu bitnu tezu o fenomenu rimejka. Primer: usmeno predanje. Svako naredno prepričavanje priče se obogaćuje novim elementima, prizorima, prilagođava trendovima.

Napredak današnjeg društva i način života stvorilo je priličnu atmosferu u kojoj su rimejk, remiks ili reprodukcija aktivni. Zbog zasićenja duhovnih sadržaja pojedinac/stvaralac ima potrebu da delo prilagodi potrebama društva/mase i načinu percepcije. Najčešće je to zauzimanje pozicije u odnosu na raniju, već postojeću obrađenu temu, pa i ideju. Novo gledište izaziva i nove reakcije. Pa zašto to onda ne bi bilo validno originalno gledište? Kada sam prvi put gledao Bunjuelov film „Dnevnik jedne sobarice”, tada nisam ni znao da je to rimejk.

Ljudsko doživljavanje sveta je mnogostruko i složeno. To je jedan od glavnih razloga zašto se u umetnosti jedna te ista tema provlači od autora do autora kroz vreme. Ponovo obrađene teme osvetljavaju nove ideje. Ideje su sve ono što mislimo ili sve ono što duh koristi dok misli (Džon Lok). Posmatrane na taj način, one su po svom svojstvu privremena, prolazna i nestabilna privatna svojstva. Razum se mora shvatiti više u terminima pravila i organizujućih principa nego kao bilo kakva vrsta kopije onoga što je dato iskustvo (Kant).

Film se snima za publiku.

 

Publika (publicus narodni, prema publus narod) je skup prisutnih osoba. Ljudi sa istim interesovanjem, ukusom, odnosom prema čemu, oni koji prate određenu kulturnu, umetničku ili zabavnu delatnost. [Veliki rečnik stranih reči i izraza; Klajn/Šipka. 2010.]

Kanudo nalazi najvišu svrhu filma, ne u predstavljanju činjenica nego, u otkrivanju unutrašnjeg. Zadatak ekraniste treba da bude da stvarnost preobrazi u sliku svog unutrašnjeg sna. On treba da se igra uhvaćenom svetlošću, da bi dočarao duševna stanja, a ne spoljnje činjenice.

Na kraju, stvarnost je uvek bajka.

Žan Renoar

Mnoga filmska remek-dela neme epohe su deo prošlosti. To znači da su ostali u uskom krugu filmskih poštovalaca. Nemaju aktuelnu pažnju. Onda, delo koje zavređuje pažnju biva nepoznato. To je stvar prirode čoveka. Njegova percepcija se za period jednog veka znatno promenila. Čovek brže uočava promene, ima veću dostupnost informacijama, analitičko mišljenje je nužno sadržano savremeniku. Da bi se takav film približio savremenom gledaocu, njegovi kôdovi moraju da su prilagode vremenu.

Aktuelan   1. koji je od značaja u datom trenutku, o kome se govori; savremen. 2. sadašnji, trenutni [Veliki rečnik stranih reči i izraza; Klajn/Šipka. 2010.]

U knjizi od skoro hiljadu strana Roben Noulan i Gvendolin Vrajt Noulan jedva da su posvetili dve strane pojašnjenju kriterijuma koji određuju 1025 izlistanih filmova i mnogo više sa njima uvezanih rimejkova. Primarni kriterijum im je bio da je delo okarakterisano kao rimejk iz nekoliko kredibilnih izvora. Nedostatak kriterijuma – problem! Zaključak – rimejk je prihvaćen mnogo više kroz upotrebu i uobičajeno razumevanje nego kroz rigorozne definicije.

Život je najveći film i najbolji dramaturg.

Mića Milošević

Zašto sam izabrao film „Dnevnik jedne sobarice” Renoara i Bunjuela?

Uspešan primer za analizu fenomena rimejk podrazumeva suprotnost. Rimejk kao pojam stiče svoj identitet delimično kroz suprotnost sa drugim pojmom (svetlo/tamno).

„Dnevnik jedne sobarice” je dekadentni roman o erotskim opsesijama Oktava Mirboa, koji se događa početkom XX veka u krugovima više klase francuskog društva. Pariska sobarica napušta svoj posao da bi se zaposlila u vlastelinskoj kući na velikom imanju u provinciji, koja će se pokazati kao rasadnik reakcionarne politike i seksualne patologije.

Zajednički elementi oba filma (ili ključne reči) su društveni stalež – buržoaski i radnički; muško-ženske aluzije, politički ideali, porodični odnosi, srebroljublje i ubistvo. Dok je Bunjuel naglašavao tamne i bizarne izglede Mirboove novele, Renoar je snimo manje nasilnu verziju filma. Ali i manje kvalitetnu na osnovu mere stvari. Njegov film, pre svega, počiva u studijskim uslovima. Karakterizacija likova je teatralna, pa tako i komična. Bunjuel temu tretira kao deo aktuelnog sveta. Razlike između ova dva filma mogu se posmatrati kao fantazija i stvarnost. Bunjuel je iskoristio priču kao podložak da bi sproveo ideale fašizma

Luis Bunjuel je Španac koji je radio u izgnanstvu. Emigrirao je u Ameriku u želji da izbegne fašizam. Njegovu plodonosnu filmsku karijeru obeležili su filmovi „Zaboravljeni” (1950) – neorealistička slika maloletničke delinkvencije u savremenom Meksiko Sitiju. To je popis najmračnijih i najrušilačkijih čovekovih poriva. „On” (1952) – priča o patološkoj erotskoj opsednutosti u kojoj mašta i stvarnost stalno prete da će se spojiti. „On” je jedan od najžešćih Bunjuelovih napada na Katoličku crkvu i represivne mehanizme buržoaske kulture. „Zločinački život Arčibalda de la Kruza” (1955) je još jedno delo o čoveku uhvaćenom u kandže prejake erotske opsesije. „Nazarin” (1958) je remek-delo o svetolikom svešteniku na svom duhovnom hodočašću, koji pravi kobnu grešku pokušavajući da dosledno prati hrišćansku doktrinu. Takođe, „Viridijana” (1961), film koji se bavi pobožnom i bogobojažljivom devojkom čiji su pokušaji da vodi istinski hrišćanski i svetački život, završava tragično i po nju i po sve koji je okružuju. Film „Dnevnik jedne sobarice” (1964) snimljen je po njegovom povratku u Francusku. To je njegov prvi film snimljen na širokom ekranu i u isto vreme njegov najpolitičkiji film.

Ovde je jasno da je Bunjuelova verzija uspešnija.

 

[OBRADITI]

  • Neki autori kad snimaju film razmišljaju o konzumentima. U Srbiji, na primer, tržište je malo. Bilo kakvo svojevrsno (da ne kažem originalno) delo neće zavredeti veliku pažnju. Kad ovde stvaraš, moraš da razmišljaš o većini.
  • Umetnost nije problem prihvatiti kao emocionalno ekspresivnu formu, deo unutrašnjeg naboja u čoveku. Na stranu to šta formalisti misle.
  • Kad delujemo s nekim razlogom, da li je razlog uzrok takvog delovanja? Da li je razlog objašnjenje za delovanje i da li postoje razlozi za sve ono što činimo?
  • Da li smo suočeni sa pravom umetnošću ili je reč o načinu izražavanja koji se samo dodiruje s umetničkim mogućnostima?
  • Postojeća taksonomija filmskog rimejka kategorizuje vrste filmskog rimejka. S obzirom da granice nisu jasno određene, njena svrha najbolja je u kritičkim tekstovima i studijama o filmu. Ovom podelom se ukazuje na elemente filmskog rimejka i bliže se opisuje poreklo. Film kao delo, danas je i u bioskopu i na televiziji suštinski isti.
  • Pozicija filmskog rimejka bi bila promenljiva u odnosu na bazu koju ima. Baza je suštinski pojam za određivanje filmskog rimejka. [dokazi i objašnjenja]
  • Kôd: Filmski rimejk je film sniman po prethodnom filmu… Filmski rimejk je film po filmu… [dokaz]