Skip to content

O predavanju
Od Interneta do Gutenberga
Umberta Eka

Aleksandra Glovacki

EDI-04, 12/2017


održano na Kolumbija univerzitetu 12. novembra 1996.
http://www.umbertoeco.com/en/from-internet-to-gutenberg-1996.html

Predavanje na Talijanskoj akademiji za napredne studije u Americi, 12. studenog 1996., prev. Ognjen Strpić

Krije li, za vreme kada je održano ovo predavanje, relativno nova internetska tehnologija opasnost za knjigu, pitanje je koje Umberta Eka (Umberto Eco) vodi unazad, sve do vremena Gutenberga, i još dublje u prošlost, u vreme starog Egipta, kada je: Prema Platonu, (u Fedru) Hermes, navodno izumitelj pisma, predstavio svoj izum faraonu Tamusu, ovaj je prokleo njegovu novu tehniku koja je trebala omogućiti ljudima da zapamte ono što bi inače zaboravili. Ali faraon nije bio zadovoljan. ‘Umješni moj Teutonče,’ rekao je, ‘pamćenje je velik dar koji treba održavati stalnom vježbom. S tvojim izumom ljudi više neće morati vježbati pamćenje. Sjećat će se, ne unutarnjim naporom, nego običnim vanjskim pomagalom.’ – čime Eko i započinje ovaj svoj inventar istorijskih paranoja u odnosu na nove tehnologije komunikacije.

A spisak nije mali. I sam pronalazak štampe, tog revolucionarnog izuma kojim je olakšano, pojeftinjeno i umnogostručeno pravljenje knjige, dočekan je od strane konzervativnih vlasnika prava na znanje kao opasnost i rušitelj ustaljenih normi. Eko se poziva na epizodu iz romana „Bogorodičina crkva u Parizu“ Viktora Igoa (Victor Hugo), u kojoj sveštenik Frol upire prstom prvo u knjigu, pa na katedralu, govoreći: „Ovo će to ubiti!“ – odnosno, knjiga će ubiti katedralu, abeceda će ubiti slike. Katedrala je svojim slikama i skulpturama pružala jedno i jedino moguće i poželjno mišljenje o svetu, i Frol se uplašio previše pismenosti, koja sobom može doneti neka drugačija mišljenja; dvadeseti vek, vladavina televizije, donosi pak strah od nestanka pismenosti, i ponovnog prepuštanja slikama.

U tom kontekstu, Eko se bavi odnosom slike i reči: slika je sugestivnija, ali i nepreciznija – jer, nejasno je govori li o opštem ili pojedinačnom predmetu ili biću koje pokazuje? Zatim, slikom se ne može predstaviti da nešto ne postoji, ali se njome može lako manipulisati. Eko daje sledeći primer: “Ako vam pokažem dojmljivu sliku nekog psa kako grize svoga gospodara, vrlo je teško razlučiti pojedinačnu od opšte izjave.“

Dolaskom kompjutera na civilizacijsku scenu, utvrđuje se vladavina tehnologije koja podjednako barata rečima kao i slikom, ali i uvodi pojam brzine, pospešujući unutar nove kompjuterske generacija mentalnu sposobnost brzog primanja i procesuiranja informacija. Uvođenjem pojma hipertekst, postavlja se (iznova) pitanje mogućnosti opstanka klasične knjige. Taj problem Eko deli na dva suštinski odvojena, od kojih je prvi – hoće li sadržaj knjige biti promenjen pojavom hiperteksta? Eko odgovara činjenicom da tekst ipak nije enciklopedijski sastav, pa daje redukovan broj mogućnosti i samim tim predstavlja ipak zatvoreni univerzum. Jedini neograničeno otvoreni sastav je – alfabet, i kao takav se koristi već više od dve hiljade godina!

Drugo pitanje koje se postavlja je – može li bilo kakav elektronski medij da zameni klasičnu knjigu? Zapravo, kod Eka je ovo prvo pitanje, jer smatra da ga sa lakoćom rešava, i to u korist knjige. Ne zato što bi pretpostavio da ljudske sposobnosti ne mogu da prate toliku količinu dostupnih informacija, već zbog neprijatnosti od predugog sedenja pred ekranom! Ovde se Ekova argumentacija zaglibila u vremenu, jer tehnologija na kojoj zasniva zapažanje, iz perspektive od samo dve decenije, deluje manje-više prevaziđeno. Naime, problemi sa baterijama ili ekranima, zračenjem i umorom očiju, već su daleko manji nego tada; tablet je realnost, a sasvim realno deluje i mogućnost da u skorijoj budućnosti taj tablet, ili njegov naslednik, fizički kopira knjigu, a da u toj knjizi budu „spakovane“ sve knjige sveta, i da se napaja sunčanom energijom.

„… Znači da se u povijesti kulture nikad nije dogodilo da je nešto jednostavno ubilo nešto drugo. Nešto je duboko promijenilo nešto drugo.“ – ovim rečima svoje predavanje američkim studentima Eko završava smirujuće. Poduprla bih ga ličnim i savremenim primerom: paranoja od interneta iz 1996. godine Ekovog predavanja, već je zadobila novi oblik – paranoje od fejsbuka i društvenih mreža uopšte, čemu su/smo svi korisnici izloženi svakodnevno, a argumentacija se svodi na to da društvene mreže ukidaju život i uništavaju „prave“ kontakte među ljudima. Kao protivargument biram tvrdnju da bismo i danas, uz svu tu elektroniku koja nam je na raspolaganju, svi izabrali da uživo slušamo Umberta Eka – kad bi to bilo moguće – mnogo rađe nego i da ga čitamo ili slušamo i gledamo putem snimka. Knjiga, nastavni film, CD, … sve to samo nadomešćuje nedostupni živi kontakt, ali ga nikad neće zameniti.