Skip to content

F FOR FAKE
prema teorijskim pristupima Žana Bodrijara – simulakrumi i simulacija, Romana Ingardena – o vrednostima, i Filipa Kora – kemp

Marija Škokljev

EDI-05, 09/2018


Ukratko

Ovo ostvarenje, u režiji Orsona Velsa i Fransoe Raihenbaha, možemo nazvati dokumentarnim filmom ili dokudramom. Međutim, on je mnogo više od toga. Pre svega, moramo se upoznati sa njegovim nastankom. Premijerno prikazan 1974. godine, jedan je od poslednjih projekata Orsona Velsa. Njegov razvoj kretao se u pravcu dokumentarca o umetniku i falsifikatoru (ili umetniku-falsifikatoru) mađarskog porekla, Elmiru de Oriju, sve dok se u kreativni proces nije uključio Vels. On je, dosnimivši deo materijala preuzeo kontrolu nad idejom, dok finalni proizvod dostiže svoj vrhunac u montaži. Iluzija, umetnost i stvarnost, pomešane su sa dugim nogama Oje Kodar, majstorima obmane de Orijem i Irvingom, kao i Velsom lično u ulozi iluzioniste (sebe).

Šta je predstavljeno i kako?

Film otvara Orson Vels mađioničarskim trikom koji izvodi pred detetom (i publikom: publika = malo dete), te nakon toga parafrazira Hudinijeve reči: “mađioničar je samo glumac”, time poistovećujući glumce s iluzionistima. Uzimajući u obzir da on jeste glumac, ali i pripovedač ovog filma, i da dokumentarac nije samo simulacija stvarnosti, već zasebna stvarnost van ove u kojoj živimo, svakako se možemo zapitati jeste li ova priča bilo šta drugo osim još jedne iluzije. On zatim obećava da će u narednih sat vremena govoriti (prikazivati) isključivo istinu. Da li to znači da se ništa ne podrazumeva kao istinito, osim ako ga neko takvim nije prethodno definisao? Nakon toga se film nastavlja dugom montažnom sekvencom Oje Kodar koja u kratkoj suknji privlači poglede muškaraca na ulici. Simulira se, naravno u veštačkim uslovima (sa prisustvom kamera), njenim naglašenim provokativnim hodom, situacija u kojoj bi čovek okrenuo glavu za devojkom u prolazu. Zaista, uvodna sekvenca koja privlači pažnju. Na trenutak ću zastati nad pitanjem da li je, pod pretpostavkom da sekvenca Oje Kodar služi kao mamac za pažnju gledaoca, prosečan gledalac muškog roda?

No, kako se priča razvija, upoznajemo se sa životom Elmira de Orija. Neverovatno talentovan umetnik-falsifikator, spontano je počeo da se bavi plagijatorstvom nakon što je jedan sakupljač umetnina pomislio za njegovu žvrljotinu da je original Pikasa i poželeo da je kupi. Tada je, shvativši da njegov rad vredi novac samo ako mu neki profesionalac pripiše poznato ime, počeo da živi simulakrum. Kliford Irving, još jedan iluzionista i učesnik ovog filma, zaradio je objavivši autobiografiju Hauarda Hjuza, pronađenu u njegovom (tada potvrđeno) autentičnom rukopisu. Ispostavilo se da je u pitanju još jedna prevara, te je nakon priznanja, Kliford i odslužio 17 meseci zatvora. Ne samo da je u pitanju još jedna prevara, već i još jedan primer vrednovanja određenog dela na osnovu toga ko ga potpisuje. Dvojica iluzionista našli su se na ostrvu Ibica, gde je de Ori takođe robijao dva meseca osuđen zbog homoseksualnosti, i jedan drugog načinili slavnim (Irving je, između ostalog, autor de Orijeve biografije). Orson Vels zanimljivo ističe da su obojica podjednako skloni obmanama, dok tako lako komentarišu obmane drugih (čovek koji je de Oriju dao lažan ček za lažne slike). On pre svega napominje da se i sam služio “pretvaranjem”, čak i da je tako otpočeo svoju karijeru. Po dolasku u Dablin, lokalnim poslodavcima se predstavlja kao velika zvezda iz Njujorka. Takođe, njegova radio drama “Rat svetova” (1938) simulakrum je napada vanzemaljaca na Zemlju. Shvativši je kao stvarnost – jer je besprekorno simulirala direktan radio-prenos (uz kreativno korišćenje svih elemenata radijskog izraza i “izveštavanje” s lica mesta) – publika je bežala u brda u strahu od otrovnog gasa koji vanzemaljci ispuštaju.

U filmu takođe možemo videti de Orija kako stvara, kako on kaže, “originalnog” Modiljanija za svega dvadesetak minuta. I zaista, taj “Modiljani”, pored raznih drugih Modiljanija, i izgleda kao da tu pripada, ili barem tako tvrde oni koje nazivamo “ekspertima”. Irving je ponudio de Orijeve falsifikate jednoj galeriji, koja je njegovog Modiljanija i dva Matisa procenila na više hiljada dolara. Irving tvrdi da je slike nakon toga spalio. To je jedna od prikazanih istina ovog filma u koju biram da ne poverujem. Video materijal, zaista prikazuje de Orija kako pali svoja dela, između ostalog i petnaestominutnog “Matisa iz ’36” koji bi, da je odnet na procenu, verovatno imao veliku vrednost.

Nakon prvih sat vremena filma, u poslednjih dvadesetak minuta, Orson Vels završava pričom o Oji Kodar. Navodno, Pikaso i ona sreli su se letujući u jednom selu u Francuskoj. Tada, postala je njegova muza. Doduše, uz jedan uslov: sve slike za koje je pozirala pripadaće njoj. Nešto pošto se njihov simbiotički odnos završio, Pikaso je dobio poziv na izložbu sopstvenih radova za koju ni sam nije znao. Pretpostavljajući da su u pitanju radovi koje je poklonio Oji, uputio se na izložbu, samo da bi saznao da su izloženi falsifikati. Falsifikati koji su delo nikog drugog do Ojinog dede. Nakon scene u kojoj Vels i Kodarova glume razgovor između Pikasa i njenog dede, Vels naglašava da je sat vremena isteklo pre nekih petnaest minuta, te da je poslednja priča koju smo čuli – laž. Time dovodi u pitanje istinu kao takvu uopšte, jer je gledalac, kao malo dete, upravo podlegao još jednoj iluziji.

Šta je onda umetnost i gde leži njena vrednost?

Pitanje koje sam sve vreme postavljala sebi jeste: šta je razlika između originala i falsifikata u ovom slučaju? Delo, zapravo, tek nakon procene eksperta, dobija svoju vrednost. Da li to znači da vrednost ne pripada umetničkom delu, već samom umetniku? Takođe, da li to znači da je potpis ono što je potrebno jednom delu da bi postalo “umetnost”. Orson Vels zanimljivo ističe kao kontrast čitavoj ideji iza savremenog načina vrednovanja umetnosti katedralu u Šartru. Njene statue i fasade nemaju potpis autora, ali same po sebi predstavljaju delo neprocenjive vrednosti koje stoji naspram vremena. U ovom slučaju, upoznajemo se sa pričama ljudi koji su svoju slavu stekli simulirajući tuđe stvaralaštvo. No, to ga ne čini ništa manje njihovim, koliko ga čini delom nekog Pikasa, Matisa ili Modiljanija. I dalje, bez imena iza slike, ona će biti bezvredna. Živimo li u eri gde simuliramo sve, pa i vrednosti, gde stvari nemaju potražnju osim ako se već dokazano ne mogu pretvoriti u velike sume novca. Elmir de Ori u jednom trenutku čak i izgovara rečenicu “fakes are as good as the real ones, the more the better”. U tome bih i mogla da pronađem savremenu misao, da je smisao stvaralaštva komercijalizacija i profit. Istovremeno, saglasila bih se sa mišljenjem da se eksperti, u tom slučaju, pretvaraju koliko i falsifikatori. Oni se zapravo i ne pretvaraju, već žive simulakrum u neznanju, čineći onda i falsifikate originalom. Može se reći da te dve vrste ne mogu postojati jedna bez druge. „Radi se o dokazivanju umetnosti antiumetnošću” (Bodrijar) tj. dokazivanju originala eliminišući falsifikate, potvrđivanju istine neistinom. No, ovoga puta je došlo do pretapanja stvarnosti u fikciju i obrnuto, metamorfoze laži u istinu, koja svoje katalizatore nalazi u savremenom društvu i modernom načinu vrednovanja.

Laž koja govori istinu?

Stavivši na stranu činjenicu da je Elmir de Ori umesto za falsifikate koje je stvarao godinama širom sveta, zapravo osuđen i zatvoren zbog homoseksualnosti, i dalje bih mogla okarakterisati njegovo stvaralaštvo kao i personu terminom kemp. U pitanju je čovek koji se čitavog života pretvarao. Pretvarao da njegova dela pripadaju nekom drugom. Međutim, iako kaže da ih nikada nije potpisao kao neko drugi, on pušta da eksperti veruju da su eksperti i da vrednuju falsifikate kao originale. Da li to znači da živimo u svetu namernog pretvaranja? Da li je u pitanju laž koja govori istinu o nama samima? Leksikon kempa Filipa Kora obuhvata različite ličnosti koje bi spale pod tu kategoriju, uključujući i Orsona Velsa, a kao kemp, između ostalog definiše “ličnosti koje su sa neprestanim ubeđenjem i ponešto stila propovedale laž koja govori istinu”. Istinu o zabludama stvarnosti koju živimo, istinu o validnosti informacija koje primimo putem raznih medija, istinu o duplim životima koje zapravo svi živimo. Istinu o sveprisutnom kempu u sadašnjosti i, pre svega, budućnosti.

Dokument ili iluzija?

Na kraju, ostalo mi je da se zapitam u kojoj je meri sve što posmatramo kao objektivnu istinu – laž. Primera radi, kao gledalac, ali i filmski autor, spremna sam da poverujem montiranom nizu kadrova i narativu Orsona Velsa u kostimu mađioničara, koji najčešće iz off-a pripoveda bajku o nečijim životima. Vidno se služeći iluzijom, demistifikujući simulakrum u koji ulazi gledalac, film nudi pitanje: Koji deo svakodnevnih istina koje slušamo je još jedna obmana tj. falsifikat stvarnosti? Dokumentarni film, naivno posmatran kao kopija stvarnosti ili verodostojan prikaz realnog sleda događaja, nikada nije objektivan. Govorilo se da „ako važan i vredan događaj verno snimimo – dobićemo na ekranu svu njegovu važnost i vrednost!” Pisalo se da kreacija na ovom planu “po prirodi stvari” mora ustuknuti pred objektivnom, autentičnom i što je moguće temeljnijom registracijom pojavnosti. Zaboravljalo se, naravno, da u terminologiji umetnosti “objektivno” znači zapravo “bezlično”, zaboravljalo se takođe da nijedan medij (…) čak i kad bi to hteo – ne može svojim morfološkim strukturama reprodukovati ni utisak ni sadržaj ni oblike neke druge strukture, pogotovo ne stvarnosne… Kada je u pitanju film, kao i stvarnost, uvek se moramo zapitati koji je deo istina, a koji laž, i iz čijeg ugla tu istinu posmatramo. Primera radi, iako nas Orson Vels ubeđuje u to da prikazuje nekakvu objektivnu istinu, ona to ne mora sigurno biti. Simulakrum stvarnosti koji nam se predstavlja putem medija veoma često jeste nečije subjektivno mišljenje. Može se reći da živimo u svetu medija, a da medijski sadržaj kao takav (čak ni dokumentarni) nikad nije objektivan, te da živimo u svetu poruka, simbola i iznad svega – iluzija.


Izvori:

  1. Bodrijar Ž. (1991) Simulakrumi i simulacija, IP Svetovi, Novi sad.
  2. Ingarden R. (1975) Doživljaj, umetničko delo i vrednost, Nolit, Beograd.
  3. Kor F. (2003) Kemp – Laž koja govori istinu, Rende, Beograd.
  4. Munitić R. (2009) Filmska slika i stvarnost, FCS, Beograd.