Skip to content

FROJD I NOVI MEDIJI

Petar Ćuk

EDI-05, 09/2018


Umesto uvoda

Upoznavanje s pojedinačnim grupama psihičkih procesa i nekih osobina deo je strategije boljeg razumevanja ličnosti u celini. Svaki čovek ima više osobina koje sa izvesnom doslednošću ispoljava tokom svog života. One su organizovane kod svakog pojedinca na drugačiji, specifičan način i zato nema dve iste ličnosti na svetu. Psihologija ličnosti ima za cilj proučavanje ponašanja čoveka na opštem nivou, ali i da objašnjava specifičnosti u ponašanju pojedinaca.

Učenje o strukturi ličnosti Sigmund Frojd je izneo u knjizi “Uvod u psihoanalizu” 1900. godine. U to vreme u psihologiji je glavna pažnja posvećivana proučavanju sadržaja svesti i analiziranju jednostavnih svesnih elemenata od kojih se sastoji svaki čovekov subjektivni doživljaj. Frojd oštro napada takvo shvatanje i poriče značaj svesnog, ističući važnost nesvesnog dela ličnosti. „Psihički život je nalik ledenom bregu koji plovi morem. Mali deo brega viri iznad površine, a ogromna masa nalazi se pod vodom. Isto tako, od psihičkih procesa samo je neznatan deo svestan, a ogroman deo pripada oblasti nesvesnoga”. Čvrsto je verovao da podsvest krije potisnute želje, ideje i fantazije još od ranog detinjstva, zbog čega ona praktično u potpunosti čini srž psihičkog života svakog čoveka i upravlja njegovim ponašanjem.

Čitav vek kasnije, ruski teoretičar Lev Manovič u svojoj čuvenoj knizi “Jezik novih medija” predlaže “5 načela novih medija koje ne treba razumeti kao apsolutne zakone, nego kao opšte tendencije kulture u toku kompjuterizacije”. Uviđajući sličnosti između ljudske psihe i ponašanja i pojedinih računarskih tehnologija i softvera, u ovom tekstu ću se, osim psihoanalitičke teorije Sigmunda Frojda, usredsrediti i na Manovičeve teorije novih medija, jer verujem da on vrlo složeno i objektivno razmatra materijalnost novih medija, odnosno uticaj računarskog softvera i njegovih operacija na proizvodnju, distribuciju i tumačenje novih medija širom sveta. Zbog toga ću pokušati da nađem veze između teorija Leva Manoviča, prvenstveno teorije modularnosti i automatizacije, i psihoanalitičke teorije Sigmunda Frojda sa akcentom na podsvesne sadržaje, ne bih li uporedio ljudski um s kompjuterskim softverom, ili bolje rečeno, kako bih čovekove želje i snove analizirao putem njegovog ponašanja na Internetu.

 

Istraživanje Sigmunda Frojda

Frojdovo istraživanje na Institutu za cerebralnu anatomiju tokom 1884. godine dovelo je do objavljivanja naučnog rada o uticaju kokaina, koji je bio temelj njegove prve knjige pod nazivom “Studija”. Sve veći broj otkrivenih kokainskih zavisnika i vesti o štetnosti ove supstance delimično su uzdrmale njegovu reputaciju, što je dovelo do toga da Frojd javno prizna svoj porok; lično je koristio kokain, prema nekim informacijama, zarad novih istraživanja u oblasti hipnoze, dok drugi izvori tvrde da je uživao ovaj opijat sa ciljem pojačavanja koncentracije i pobeđivanja lične depresije. Sam je govorio da mu pomaže u razmišljanju i smanjuje stres. Godine 1886. Frojd započinje lečenje hipnozom, koristeći ovu metodu sa svojim prijateljem Džozefom Breverom. Važan korak u razvoju psihoanalize bio je slučaj poznat pod imenom “Anna O”: pacijentkinja je bila upućena na razgovor o simptomima psihičke bolesti dok je bila pod hipnozom, a dalji razvoj terapije bio je direktno podstaknut sadržajem njene podsvesti.

Prvi značajan rad Sigmunda Frojda naslovljen je “Tumačenje snova” (1900), praćen “Psihopatologijom svakodnevnog života” (1901), a zatim i čuvenim delom “Tri rasprave o teoriji seksualnosti” (1905). Budući da je njegova teorija razvoja ljudske ličnosti prvenstveno utemeljena na seksualnosti, izazvala je mnoge kontroverze, čak i ruganje laičke javnosti, dok su ga kolege iz oblasti psihologije i psihijatrije kritikovale pre svega zbog nedostatka naučnih dokaza koji nedvosmisleno empirijski dokazuju njegova otkrića. Sam Frojd svrstavao je sopstvenu teoriju psihoanalize među tri velika naučna promašaja u istoriji čovečanstva: za prvi promašaj smatrao je Kopernikovo otkriće da Zemlja nije središte svemira, drugi je Darvinova teorija koja tvrdi da je čovek nastao od majmuna, a treći promašaj je upravo psihoanaliza kojom je načeo shvatanje ljudske podsvesti kao zbir životinjskih nagona i težnji nad kojima čovek gotovo da nema nikakvu moć.

 

Psihoanaliza

“Cilj nije da nekome trenutno bude dobro ili bolje,
već da se razvije istinoljubivost prema sebi radi trajnijih samoostvarenja.”
Sigmund Frojd

Glavna tvrdnja Frojdove teorije psihoanalize je da se u samom čoveku odvija sukob između njegovih unutrašnjih podsvesnih sila i okruženja koje diktira različite zakone i pravila ponašanja. Upravo ti zakoni i norme ponašanja koje čoveku nameće stvarnost potiskuju energiju nesvesnih pokreta i ona se neminovno oslobađa u obliku neurotičnih simptoma, strašnih snova i drugih psihičkih poremećaja. Prema njegovoj teoriji, čovekova ličnost se sastoji od tri komponente:

ID – središte nagona i nesvesnih impulsa, seksualni, agresivni instinkt koji uvek nastoji da zadovolji svoje žudnje u stvarnosti;

SUPER-EGO – odgovoran za savest i moralno mišljenje, osnovna zabrana i nagrada čoveka. Ličnost nesvesno apsorbuje norme i pravila u procesu obrazovanja, pa se one manifestuju kao osećaj straha, krivice i kajanja kad osoba ne postupa u skladu sa njima;

EGO – ja, središte svesti, posreduje između nagona i načela koje nameću kultura i moral, doprinosi prilagođavanju pojedinca stvarnosti, skladišti informacije o svetu oko sebe, prvenstveno sa ciljem očuvanja svoje vitalne aktivnosti (nagon samoodržanja).

Zadatak psihologa/psihoterapeuta jeste otkrivanje nesvesnih iskustava i potreba kod pacijenta, a zatim njihovo premeštanje iz nesvesnog u svesno, odnosno oslobođenje potisnutih nagona uz pomoć katarze. Tokom psihoterapijske seanse, negativni prenos (transfer osećanja pacijenta prema svojim roditeljima na ličnost terapeuta) zamenjuje se pozitivnim i emotivno jasnim impulsima u svesti pacijenta. Tako se samopoštovanje pacijenta povećava i njegova/njena ličnost se postepeno oporavlja, s tim da se u obzir mora uzeti nivo poverenja, odnosno pacijent od početka terapije mora biti u potpunosti upoznat sa metodama rada i namerama terapeuta kako bi se smanjio otpor prema procesu psihoterapije.

 

Svest i podsvest

Frojd je u svojoj teoriji psihoanalize čovekovu svest označio kao površinski sloj ličnosti u odnosu na ostatak sveta (spoljašnjost). Senzualne percepcije koje dolaze od spolja su svesni nadražaji, za razliku od osećaja koji dolaze iznutra, tako da se uz pomoć verbalnih prikaza sva osećanja „osvešćuju“ i takođe postaju sastavni deo ljudske svesti. Svi procesi, kako bi ih osoba bila svesna, moraju proći kroz spoljnu percepciju i postati sećanja koja će potom dobiti verbalni oblik i postati lični misaoni procesi. Dakle, osoba može bitu u skladu sa sobom, ali isto tako i u sukobu u onim slučajevima kad želi da postigne nešto, ali ne može. Zato dr Frojd razvija teoriju libida, koji je pojam za mentalni aspekt seksualne energije; u pitanju je energija koja podstiče seksualno zadovoljstvo na mentalnom i telesnom planu. On je osnova različitih seksualnih nagona tokom psihosocijalnog razvoja koji se kod dece izražavaju i kao polimorfna perverznost. Ukratko, ako osoba može podrediti sebe sopstvenom libidu, odnosno seksualnoj energiji, tada se njeno oslobađanje javlja i osoba živi skladan život. U suprotnom, libido se akumulira i svoju destruktivnu silu na ovaj ili onaj način „izbacuje“ napolje na površinu, odnosno u realnost.

Kasnije dr Frojd razvijajući teoriju seksualnosti zamenjuje pojam libida tzv. “Erosom”, koji zaustavlja i sprečava drugi osnovni nagon čoveka – nagon smrti i destrukcije, tzv. “Thanatos”. Takođe je smatrao da se libido razvija i prilagođava zahvaljujući promenama objekta svog delovanja, a taj proces je opisao konceptom sublimacije; u pitanju je zaštitni psihološki mehanizam u kojem se energija seksualnog nagona osobnosti pretvara u društveno prihvatljive oblike delovanja, npr. u kreativnost. Procesi razmišljanja se pokoravaju sublimaciji erotičnog nagona, pa se zbog toga te represivne želje najčešće manifestuju u vidu snova, verbalnih omaški (“Freudian Slips”) i kliničkih simptoma.

Osnovni konflikt u pozadini psihičkih procesa Frojd je objasnio gotovo metaforičkim mitom o Edipu nazvavši ga “Edipov kompleks”, inače vrlo kontroverznom i osporavanom teorijom. Osim toga, njegova teorija psihoanalize upozorava na problem identiteta koji ne mora biti samo predmet mržnje pacijenta, već i predmet preteranog obožavanja, a ovaj pojam nazvao je narcizam. U slučaju narcisoidne osobe, podsvest ima za cilj da usmeri libido ka sebi, što je takođe jedna vrsta sublimacije usled nezadovoljenja seksualnog nagona iz još uvek neosvešćenih razloga.

 

Lev Manovič i teorija „novih medija“

Dr Lev Manovič je jedan od vodećih teoretičara digitalnih medija i pionir u primeni računarskih nauka (eng. data science) u analizi savremene kulture. Autor je i urednik deset knjiga, uključujući Cultural Analytics, Instagram and Contemporary Image, Data Drift, Software Takes Command, Soft Cinema: Navigating the Database, kao i njegovo najpoznatije teorijsko delo The Language of New Media koje je okarakterisano kao “najsugestivnija i najopširnija teorija u istoriji novih medija posle Maršala Mekluana”. 2014. naučni magazin The Verge uvrstio ga je među “25 ljudi koji oblikuju budućnost dizajna”, a iste godine se našao i na njihovoj listi “50 najzanimljivijih ljudi koji grade našu budućnost”. Danas je dr Manovič profesor računarskih nauka u The Graduate Center-u i upravnik Laboratorije za kulturnu analitiku koja stoji iza projekata rađenih za Muzej moderne umetnosti u Njujorku, Njujoršku biblioteku, Google kompaniju i druge organizacije.

U svojoj knjizi „Jezik novih medija“, Manovič ističe pet teorijskih načela uz pomoć kojih se mogu objasniti osnovne karakteristike novih medija, kao i njihova struktura, sadržaj i značaj:

  1. NUMERIČKI PRIKAZ – Budući da su svi novi multimedijski objekti sastavljeni od digitalnog koda, oni su u osnovi numeričke reprezentacije. To jest, svi novi medijski objekti mogu se opisati matematički i mogu se manipulisati putem algoritama. Prema Manoviču, ključna razlika između starih i novih medija je u tome što su novi mediji „programibilni“, odnosno podložni softverskom oblikovanju. Najbliže što možemo prići analizi “materijalnosti” novog medijskog objekta jeste putem razgovora o brojevima i formulama od kojih je sačinjen. U novim medijskim strukturama, razlika između vizuelnog i usmenog premoštena je u prisustvom koda, što znači da su i slika i tekst programirani;
  2. MODULARNOST – Pikseli, slike, tekst, zvukovi, okviri i ostali elementi koji ne zavise od koda kombinuju se kako bi stvorili novi medijski objekat. Ti se elementi mogu samostalno menjati i ponovo koristiti u drugim delima. Modularnost novih medija odnosi se na modularni karakter strukturnih računarskih programa, kao što je to recimo slučaj u Java i C + + programima u kojima više nezavisnih funkcija sačinjava nove, složenije programe. U Photoshop-u npr., modularnost je najočiglednija u upotrebi slojeva (eng. layers); jedna slika može biti sastavljena od više slojeva i svaki od njih se može tretirati kao potpuno nezavisna, zasebna celina. U Flash-u je vidljiva modularnost okvira, slojeva, prizora i simbola, od kojih svaki element ima određenu nezavisnost, a ipak je sastavni deo jednog Flash filma. Ceo Internet, kako ističe Manovič, ima modularnu strukturu sastavljenu od miliona nezavisnih web stranica, i svaka od njih je sastavljena od elemenata i koda koji se može menjati;
  3. AUTOMATIZACIJA – Automatizacija se najpre ogleda u računarskim programima koji korisnicima omogućuju stvaranje ili izmenu medijskih objekata koristeći postojeće predloške (eng. templates) ili algoritme. Zbog programiranih automatskih funkcija ugrađenih u softver, Manovič tvrdi da “ljudska intencionalnost može biti uklonjena iz kreativnog procesa, barem delimično“, jer kako kaže, “… kreativna energija autora troši se na selekciju i sekvenciranje elemenata, umesto na originalan dizajn”. Autorstvo u ovom slučaju znači odabir već postojećih slika, kodova ili drugih elemenata i neku vrstu “saradnje” sa softverom koji nam pruža određene mogućnosti. Automatizacija je tako uvek vidljiva u filterima, specijalnim efektima i drugim operacijama u Photoshop-u koji korisnicima omogućava manipulaciju fotografijama, dok u Flash-u, na primer, ponuđena operacija pomaže korisnicima da odaberu početak i kraj animacije, a program potpuno automatski postavlja sve frejmove unutar tog zadatog okvira;
  4. PROMENLJIVOST – Manovič u svojoj knjizi piše: “Novi medijski objekat nije nešto što se jednom i zauvek definiše, već nešto što može postojati u različitim, potencijalno beskonačnim verzijama“. Za razliku od starih medija, novi mediji ne predstavljaju neraskidivu vezu između strukture i sadržaja. Primer varijabilnosti nalazi se u hipertekstualnom ili interaktivnom mediju koji omogućava korisnicima da se različitim putevima kreću kroz tekst i tako pristupaju različitim sadržajima po želji. Manovič povezuje varijabilnost novih medija sa logikom post-industrijskog društva koje vrednuje individualnost iznad konformizma. Kako tvrdi, “novi medijski objekti uveravaju korisnike da su njihovi izbori, pa tako i njihove misli i želje, potpuno jedinstveni, a ne unapred programirani i podeljeni sa drugim korisnicima”. Važan primer promenljivosti uključuje baze podataka iz kojih “različite vrste objekata koje su napravili korisnici mogu da se generišu, bilo unapred ili po potrebi”, kao što se recimo Web stranice često prilagođovaju korisnikovim preferencama u trenutku navigacije;
  5. TRANSKODIRANJE – Poslednje i najsloženije od Manovičevih pet načela novih medija, jeste transkodiranje, koje on smatra “najznačajnijom posledicom kompjuterizacije medija“. Transkodiranje u osnovi označava mešavinu računara i kulture, odnosno “mešavinu tradicionalnih načina na koje je ljudska kultura oblikovala svet, i sredstava koja računar koristi predstavljajući taj svet“. Tehnički, transkodiranje se odnosi na prevod novog medijskog objekta iz jednog formata u drugi (npr. prevođenje teksta u zvučni zapis), ili prilagođavanje novog medija za prikaz na različitim uređajima. U najširem smislu, transkodiranje označava načine na koje se mediji i kultura preoblikuju i transformišu logikom računara, što bi značilo da je kompjuterizacija kulture sama po sebi proces opšteg transkodiranja, jer su “kulturne kategorije ili pojmovi u smislu značenja i /ili jezika zamenjeni novim kategorijama ili pojmovima koji proizlaze iz računarske ontologije, epistemologije i pragmatike“.

 

Psihoanaliza Sigmunda Frojda i Instagram

“In reference to McLuhan, I wanted to ask: if Instagram is a window into reality, used by millions of people to post photographs of their lives choosing specific poses and filters, staging a particular version of themselves, could it be used as an instrument in visual anthropology and human psychology? Is Instagram an appropriate tool for studying cultural, economic and social life of different countries?”

Lev Manovič, Strelka Magazine, 2015.

Za rastuću popularnost Instagrama ne može se reći da nije zaista zapanjujuća; svetska platforma je narasla sa “samo” 30 miliona aktivnih korisnika pre otprilike 5 godina, kad je Facebook saopštio da će se povezati sa ovom aplikacijom, na neverovatnih 700 mioliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou! Ipak, najzanimljiviji podatak je da se pravi rast njegove popularnosti ubrzano povećava u poslednje 2 godine. Očekuje se da će u narednom periodu Instagram imati dodatnih 100 miliona korisnika na svaka 4 meseca. Statistika možda zvuči neverovatno, ali zapitajte se koliko ljudi oko vas je svakodnevno posvećeno fotografisanju, snimanju, obradi i kačenju fotografija i video-zapisa uz pomoć ove aplikacije!

Istraživanje #StatusOfMind, koje je objavilo Kraljevsko društvo za javno zdravstvo Ujedinjenog Kraljevstva, obuhvata analizu podataka prikupljenih od 1.479 omladinaca starosti od 14 do 24 godine, iz svih britanskih zemalja. Tokom 6 meseci ispitivanja, volonteri su odgovarali na pitanja o tome kako različite društvene medijske platforme utiču na njihovo psihofizičko zdravlje. Pozitivne reakcije i iskustva sa društvenim mrežama uglavnom su vezani za podsticanje razvoja samoidentiteta, lakoću izražavanja, ali i kao idealna sredstva za izgradnju novih zajednica koje bi bile u stanju da pruže pre svega emotivnu podršku pojedincu. Međutim, negativna iskustva vezana su uglavnom za lošiji kvalitet sna, onlajn zlostavljanje (eng. cyberbullying), iskrivljenje slike o sopstvenom izgledu, kao i pojačanje depresije i anksioznosti. Prethodne studije su pokazale da mladi ljudi koji provode više od 2 sata dnevno na društvenim mrežama imaju veću verovatnoću da će u budućnosti prijaviti kakav psihiloški problem. “Videti prijatelje koji su stalno na odmoru ili uživaju u bogatom noćnom provodu može učiniti da se mladi ljudi osećaju kao da propadaju dok drugi žive život punim plućima”, navodi se u izveštaju #StatusOfMind. “Takva osećanja mogu pojačati potrebu za upoređivanjem sa drugima, pa samim tim mogu dovesti do očajavanja, a u ekstremnim slučajevima i do samoprezira”.

Sad je već jasno da pojedini postovi na društvenim mrežama mogu postaviti nerealna očekivanja i stvoriti osećanja neadekvatnosti i niskog samopoštovanja, što bi moglo objasniti zašto je Instagram, inače aplikacija u kojoj su reprezentativne fotografije pojedinaca u centru pažnje, dobio najgore rezultate kad je u pitanju pojačavanje anksioznosti i ličnog nezadovoljstva. Kao što je jedan ispitanik napisao: “Instagram vrlo lako sugeriše mladim ženama da njihova tela nisu dovoljno zgodna, budući da većina njih dodaje filtere i prerađuje svoje fotografije kako bi izgledale ‘savršeno’.” Dakle, uz pomoć ponuđenih softverskih operacija – filtera, template-a i ostalih podešavanja koja su na raspolaganju svim ostalim korisnicima Instagrama (automatizacija po Manoviču), mlade žene se trude da zadovolje opšte estetske standarde savremene kulture koja je već unapred oblikovana takvim obrascem ponašanja na društvenim mrežama (transkodiranje). Prema Frojdovoj teoriji psihoanalize i ljudskog libida, može se predpostaviti da se u osnovi ovakvog delovanja krije nezadovoljstvo prouzrokovano nedostatkom ljubavi prvo tokom odrastanja, a onda i tokom daljeg razvoja ličnosti. Subliminacijom se takva nagomilana destruktivna energija usmerava ka zadovoljenju ega, putem jednostavnih kreativnih procesa, kao što su snimanje i fotografisanje materijala, a zarad skretanja pažnje na sebe i izazivanja divljenja. Ironično, takvi kreativni procesi obrade i kačenja fotografija na Instagram deluju kao sredstva lične ekspresije, ali u skladu sa Manovičevom teorijom promenljivosti/varijabilnosti novih medija, to su zapravo aktivnosti kojima se bave milioni drugih korisnika sa istim problemom i u potrazi za istim ili sličnim rešenjem, pritom sve vreme verujući da su sami i jedinstveni u takvoj situaciji. Tako se pravi “začarani krug” u kom pojedinci nezadovoljni svojim izgledom, iza čijih problema se možda kriju nesvesne težnje i seksualne frustracije, pokušavaju da podignu sopstveno samopouzdanje tako što putem Interneta svesno ili nesvesno utiču na samopouzdanje ostalih korisnika sa istim problemom. Smatram da je ovo dobar primer Frojdove psihoanalize ljudskih problema koji po Manoviču postaju uzrok i predmet transkodiranja; u ovom slučaju, ljudsko nezadovoljstvo putem fotografije i Instagram aplikacije postaje objekat novog medija (Interneta) koji je dostupan svim korisnicima, pa samim tim postaje i deo kulture.

Frojdova psihoanaliza nudi još jedan način da se posmatra fenomen Instagrama. Već je bilo reči o narcisoidnosti kao drugom ekstremu ljudskog identiteta, iako je koren u suštini isti – lično nezadovoljstvo, potisnuta trauma ili zabrana iz detinjstva, kao i seksualna frustracija koja je najčešće skup ovih faktora. Narcisoidne osobe skoro sasvim verovatno čine 50% populacije koja na svakodnevnom nivou pravi, obrađuje i objavljuje fotografije na Instagramu. Iz već navedenih razloga, libido narcisoidne osobe usmeren je ka sopstvenom egu putem sublimacije, pa fotografije koje kači ovakav korisnik na prvi pogled nemaju cilj da privuku pažnju drugih korisnika i izazovu divljenje, već da opravdaju visoko mišljenje o sopstvenom fizičkom izgledu (po sistemu “tuđe mišljenje mi ionako nije bitno”). Čini se potpuno suprotnim od gore opisanih osoba čiji libido se putem sublimacije usmerava ka privlačenju tuđe pažnje i potvrđivanju sopstvene važnosti, ali kako je već napomenuto, koren je isti, baš kao i medij i njegovi alati putem kojih se traži rešenje.

Ali šta se dešava sa osobama koje nemaju potrebu da učestvuju u globalnoj maniji kačenja fotografija i sličnog sadržaja putem Instagrama i ostalih društvenih mreža? Kakav uticaj na njihovu svest i podsvest ima današnja digitalna kultura, odnosno Internet, a naročito Instagram? Frojd bi možda rekao da se takve osobe, pod pritiskom super-ega koji im nameće osećaj krivice što ne učestvuju u dešavanjima na društvenim mrežama, često samoanaliziraju i samoosuđuju zbog nedovoljnog interesovanja za medijske objekte koji su postali deo svakodnevne kulture. Njihov id fanatično pokušava da ispolji svoju divlju snagu putem zbivanja na Internetu, ali ego im to ne dozvoljava. Razlozi mogu biti različiti; ili se takve osobe podsvesno stide sopstvenog izgleda, ali ne žele da traže rešenje putem javnog odobravanja i divljenja na društvenim mrežama, ili baš suprotno imaju toliko visoko mišljenje o sebi da su zapravo primeri narcisoidnih ličnosti. U oba slučaja izgleda da osoba ne može da zauzme ambivalentan stav prema Internetu, jer on je u tolikoj meri postao meta-medij današnjeg društva da ga je nemoguće zaobići, tj. izbeći bez posledica.

 

Umesto zaključka

S obzirom da su Internet i ostali novi mediji tek u poslednjih 10 godina stekli status koji je nemoguće ignorisati, možemo očekivati da će se tek u budućnosti postavljati pitanja koja su ovde samo načeta. Pojavom virtualne i proširene realnosti, ljudska svest će biti podvrgnuta do sad neviđenim simulacijama čulnih nadražaja, pa će se tako mape naših umova naći u dodiru sa još jednom vrstom kompjuterizacije. Manovičeva teorija numeričkih prikaza će se onda, možda više nego ikad, odraziti i na načine ljudskog razmišljanja, svodeći ih na kodove koji se mogu programirati, menjati i brisati po potrebi (slična se istraživaja sprovode na polju genetike). Ipak, Frojdova teorija psihoanalize izgleda da će i u toj gotovo futurističkoj viziji naše stvarnosti igrati vrlo važnu ulogu, jer kakvim god da se tehničkim pomagalima, novim medijima i softverskim alatima i operacijama budemo služili, skoro sam siguran da ćemo u osnovi biti ista bića koja se od detinjstva mogu definisati delovanjem ida, super-ega i ega, pokrenuta sirovom snagom libida. Onda kad se i to bude promenilo, postoje velike šanse da ćemo uveliko biti polu-mašine i polu-računari, kao rezultat dugogodišnjeg transkodiranja. Ali to je već tema za novu studiju slučaja, ili možda ideja za još jedan SF film.

 


Izvori:

  1. Frojd, S. (2016) Uvod u psihoanalizu. Nova knjiga. Beograd.
  2. Manovič, L. (2015) Jezik novih medija. Clio. Beograd.
  3. manovich.net
  4. psihouniverzum.com
  5. pss.org.rs