Skip to content

GENIJALAN I UVEK AKTUELAN DRAMATIČAR

Raško Jovanović

EDI-01, 06/2016


Četiri stoleća od smrti Viljema Šekspira

Godišnjice velikih pisaca, naročito dramatičara, povod su za preispitivanje koliko su i kako njihova dela prisutna u kulturnoj javnosti, odnosno prikazuju li se njihova dela na pozornici. Kada je reč o stvaralaštvu Viljema Šekspira može se bez mnogo premišljanja zaključiti kako su njegova dela, osobito velike tragedije kao što su Romeo i Julija, Julije Cezar, Hamlet, Otelo, Kralj Lir, Magbet, Timon Atinjanin, Antonije i Kleopatra i Koriolan, kao i pojedine njegove istorijske hronike poput Ričarda II, Ričarda III, Henrija IV i Henrija VI, kao i sa malim izuzecima gotovo sve komedije, neprestano prisutna na repertoarima naših vodećih profesionalnih pozorišta otkada ona postoje, što će reći počev od šezdesetih godina pretprošloga veka. Štaviše, mogućno je reći da su Šekspirova dela uvek rado izvođena na srpskim pozornicama, što nedvosmileno ukazuje na činjenicu da se radi o genijalnom i uvek aktuelnom dramskom stvaraocu, čije drame glumci sa voljom igraju, baš kao što ih i publika rado gleda. Naravno da ima još neprikazivanih ili retko prikazivanih Šekspirovih dela na našoj pozornici, od kojih su pojedina veoma značajna, što nam je povod da se upravo njima pozabavimo u ovom napisu.

Gilbert_WShakespeares_Plays

Likovi iz šekpirovih drama, Džon Gilbert, 1849

Od tragedija najpre ćemo ukazati na Antonija i Kleopatru, koja je u Beogradu poslednji put prikazana na Kalemegdanu, u okviru Beogradskog letnjeg festivala (BELEF-a) 2004. godine. Nekoliko godina ranije to delo, u radikalno skraćenoj verziji, izvođeno je na sceni KPGT-a u staroj Šećerani na Čukarici, u režiji Filipa Gajića. Čudno je da to delo ranije nije bilo u fokusu interesovanja naših pozorišta, pogotovo što je u pitanju jedna dramaturški savršeno konstruisana tragedija u kojoj je Šekspir, preuzevši istorijsku građu iz Plutarha, uspeo da veoma reljefno prikaže sve ličnosti, a naročito glavne aktere. Odista, Šekspir slika verno i psihološki produbljeno lik Antonija kao neustrašivoga junaka, koji će se sav utopiti u ljubavnom sladostrašću i zadovoljstvu, te zato propasti. Ne manje zanimljiv je i portret žene, Klopatre, egipatske kraljice, koja je čitavo svoje biće i sve svoje draži podredila nastojanju da očara i opčini Antonija, želeći da ga u tom stanju što duže zadrži, budući da joj se ovaj veoma dopao. Takođe, u ovom delu ne zaostaje ni portret Oktavijana kao čoveka koji svu svoju mudrost, ali i moć koristi samo da sačuva stečenu vlast. Pišući ovu tragediju, koja je u suštini nastavak Julija Cezara, Šekspir je pažljivo izgradio osnovni sukob sa očiglednom težnjom da prikaže sve pojedinosti glavnoga toka dramskoga sukoba te je zato nizao brojne epizode, ne ustručavajući se da krši jedinstvo mesta radnje (gde li se sve ne događa radnja ove tragedije: u Rimu, Aleksandriji, Atini, na Tirenskom moru, kod Akcija, u Siriji!), niti pak da uvodi mnoštvo ličnosti. Treba istaći da je veoma uspešno izgradio kontrastnu sliku dve različite sredine – rimske i egipatske, prikazavši dva po svemu oprečna sveta. Svakako da je portret Antonijev veoma složen za glumačku interpretaciju, pogotovo stoga što on svesno hrli u propast:

„Kad ogreznemo u porok, –
O bede! – mudri bogovi zaslepe nam oči;
U naš kal bacaju naš bistri um;
Primoravaju nas da obožavamo svoje zablude;
Podsmevaju nam se dok nadugo koračamo
U svoju propast.“

Upravo u navedenim redovima sadržana je i osnovna ideja ove tragedije. Antonije, po prirodi sklon sladostrasti, već prilikom prvog susreta postaće rob blistave Kleopatrine lepote, koje se neće osloboditi do smrti. Antonijeva supruga, Fulvija, čini sve da bi izbavila muža iz Egipta, te ustaje, zajedno sa Antonijevim bratom, na Cezara, ali ih ovaj pobeđuje i Fulvija gine. Međutim, kako neprijatelji Rima šire svoje granice na Istoku, Pompej sprema flotu i vojsku da sredi situaciju. Zbog toga se u Antoniju budi savest i javlja želja da ode iz Egipta. Svestan je da mu duh i volju Kleopatra veoma lukavo potiskuje. Ipak on uspeva da se oslobodi njenog uticaja i odlazi u Rim, gde ga dočekuje ozlojeđeni Cezar upućujući mu brojne zamerke i prekore. Antonije priznaje da je njegov raspusni život u Egiptu imao samo loše posledice i izražava svoje kajanje. Da bi se smirio i izgladio nesporazum, Agripa predlaže da se Antonije oženi Cezarovom sestrom Oktavijom ne bi li se tako stvari dovele u red, iako Cezar naslućuje, a Antonije zna da taj brak ne može biti srećan. Uvidevši da ne može bez Kleopatre, Antonije se otresa Cezareve sestre i, vođen svojim osećanjima, vraća se u Egipat. I dok on bude u Egiptu ponovo uživao u sladostrašću, Cezar se otresa ljudi koji mu se čine nepodobnim i opasnim, kao što su Pompej i drugi, i trudi se da sav narod pridobije za sebe. Kako Antonije predstavlja glavnu opasnost i za Cezara i za Rim, jer želi da i dalje ostane na položaju imperatora za Istok i da pritom bude potpuno privržen Kleopatri, doći će do oružanog sukoba sa Cezarom. U sukobu koji se vodi na moru učestvuje sa svojom flotom i Kleopatra, koja se prepala i povukla iz borbe, a za njom kreće Antonije iz straha da joj se nešto nepredviđeno ne dogodi i Cezar pobeđuje u borbi kod Akcijuma, budući da mu se i egipatska flota predala. Iako Antonije smatra da je Kleopatra kriva za poraz, on pokušava da se ubije kad su mu javili da je ona izvršila samoubistvo. Smrtno ranjen, saznavši da je Kleopatra ipak živa i zdrava, jedino što želi je da izdahne pred njom. Do toga će i doći i Kleopatra će biti potresena, budući da je brzo pojmila da ne može osvojiti Cezara, odlučuje da izvrši samoubistvo i da ode na „onaj svet“, gde možda može naći Antonija i produžiti život u sladostrašću. Svakako da ova tragedija treba da bude u fokusu onih koji odlučuju o repertoarima naših pozorišta, pošto je više nego sigurno da može zainteresovati široki krug gledalaca.

William_Shakespeare_1623Od Šekspirovih komedija na našoj pozornici nije izvođena Troil i Kresida. Iako je ovo delo, kako mnogi smatraju, pogodnije za čitanje, ne bi bilo izlišno da se izvede na pozorišnoj sceni. U komediji se najpre prikazuju uzaludna Troilova nastojanja da ostvari ljubavnu vezu sa lepom Kresidom. Zbog toga je mrzovoljan i nema volje da učestvuje u odbrani Troje. Zahvaljujući Kresidinom stricu Pandaru, polazi mu za rukom da se sastane i zbliži sa njom. I ona je njega volela, ali se činila ravnodušnom, ne bi li ga što više očarala. Troil je zadovoljan što je uspeo da ostvari ljubav sa Kresidom i oseća se kao da je postigao najvažniji cilj svog života. Međutim, sudbina će razdvojiti ljubavnike. Trojanci će dati Kresidu Grcima za jednog zarobljenog trojanskog borca. Kresidi je za pratioca određen Grk Diomed. U grčkom logoru Kresida ne samo da se ljubaka sa grčkim vojnim starešinama, nego zakazuje i ljubavni sastanak sa Diomedom, koji u noćnoj tmini Troil prisluškuje, uverivši se u njenu verolomnost i posebno se razočaravši kad je video kako Kresida daje Diomedu poklon koji joj je svojevremeno on od srca dao. Iako je potresen i razočaran, Troil želi da se osveti samo Diomedu i zato se odlučno prihvata obavljanja ratničkih dužnosti.

Ne treba mimoilaziti ni Šekspirovu dramsku bajku Perikle. Posle brodoloma kod Pentapolisa, Perikle pobeđuje na turniru i za nagradu dobija ruku kraljeve kćeri Taise sa kojom se vraća u svoju kraljevinu. Dok su plovili morem, za vreme jedne užasne bure, Taisa rađa kćerku i, kako se činilo, umire. Taisino telo, u posebnom kovčegu, spustili su u more, da bi ga siloviti talasi dobacili čak do Efeza, gde će Taisa doći k sebi. Za to vreme Perikle će stići u Tarz, gde će svoju kćerčicu Marinu ostaviti prijateljima na čuvanje. Marina raste, da bi kao devojka, svojom lepotom izazvala zavist i mržnju kraljice koja joj želi smrt. Gusari su oteli Marinu baš u trenutku kada je trebalo da bude likvidirana i prodaju je vlasniku jedne javne kuće u kojoj će, svojom uzvišenom i nepokolebljivom čednošću uspevati da odoli požudi posetilaca. Očajan što nije znao gde mu je kćer, Perikle, lutajući morem, dospeva do varoši u kojoj je Marina, otkriva gde se nalazi i spasava je. Potom odlazi u varoš u kojoj Taisa živi kao sveštenica. Sve će se zavšiti srećno: posle velikih nedaća najzad su otac, majka i kćerka zajedno. Kako se vidi, bogovi ipak pomažu poštenim i pravednim ljudima.

Od Šekspirovih istorijskih hronika na našoj sceni izvođene su Ričard II i Ričard III, Henri IV, prvi i drugi deo, kao i Henri VI, dakle većina. Sve hronike donose scensku projekciju kako se Engleska, od zemlje rasparčane pod vladavinom feudalnih lordova, pretvara u jedinstvenu nacionalnu državu. Ne bi bilo naodmet da se na našem repertoaru nađe Kralj Džon. Kako je bio slab vladar, morao je pristati da obnaroduje čuvenu Magna Cartu. Radi se o odluci prema kojoj se ne dozvoljava kralju da uzima porez bez saglasnosti Velikog saveta i o odredbi po kojoj se niko nije mogao kazniti kome nije sudio sud sastavljen od ljudi njemu ravnih. Iako o potpisivanju toga dokumenta nema reči u Šekspirovoj drami, sa izvesnom dramaturškom slobodom u delu se opisuju drugi značajni događaji za vreme Džonove vladavine: njegov neuspeli pokušaj da se suprotstavi papskoj vlasti, kao i njegova neuspela borba sa Francuzima i sa engleskim lordovima – feudalcima. Smatra se da je najuspeliji u ovoj drami njen četvrti čin koji sadrži prikaz kako nejaki Artur uspeva da pridobije okoreloga Huberta de Burga da ga ne oslepi. Takođe, Šekspir je vrlo dobro dramski prikazao kako Arturova slučajna smrt deluje na engleski narod podižući ga protiv kralja Džona. Uopšte, Artur, u osnovi naivan i plemenit dečak, jedan je od najuspelijih likova u ovom komadu. Od likova odraslih treba ukazati na Fokonbridža, rodoljuba, odlučnog čoveka i heroja, nezakonitoga sina Ričarda Lavljevog srca, kao i na karakter kardinala Pandulfa, koji je uspeo, koristeći moć crkve, da primora Džona da se prikloni papskoj vlasti. Šekspirov Kralj Džon je prerada jednog ranijeg komada anonimnog autora – Nemirna vladavina Džona, kralja Engleske. Kako šekspirolozi ističu – veliki dramatičar je taj opsežni tekst sažeo, ali i ponegde razvio, i gotovo svuda ulio mu života. I upravo to su razlozi koji nas navode da bi ovo delo trebalo da uđe u red Šekspirovih istorijskih hronika pogodnih za prikazivanje i na našoj pozornici.

Dabome, u golemoj riznici njegovih dela ima još scenskih ostvarenja, osobito su to pojedine u nas neizvođene ili pak retko prikazivane komedije kao Komedija zabuna i Sve je dobro što se dobro svrši. U prvoj, dva blizanca koji toliko liče jedan na drugog da se nisu nikako mogli razlikovati, imaju za sluge takođe dva blizanca koji su međusobno bili veoma slični. Još u detinjstvu sudbina je braću rastavila i jedan je odrastao u Efezu, gde se i oženio. Posle mnogo godina sudbina će dovesti nekog Antifula iz Sirakuze u Efez, gde živi drugi oženjeni brat, koji se takođe zove Antifol. Budući da i njihove sluge, pored istovetnosti likova, nose isto ime – Dromio, nastaće zanimljive komplikacije, pošto i žena i sluge, kao i prijatelji, razgovarajući s jednim Antifolom, misle da govore sa onim drugim. No, sve će se lepo završiti: braća će se sresti licem u lice i to u času kad nailaze na majku i oca.

Osnova komedije Sve je dobro što se dobro svrši je Bokačova priča Žileta od Narbone, s tim što je Šekspir dodao još nekoliko ličnosti i unekoliko izmenio fabulu, unoseći niz komičnih scena kojih nema kod Bokača. U ovom delu on se duhovito i sa sarkazmom podsmeva višem društvenom staležu, zalažući se da o ljudima treba donositi sudove ne po kojem staležu pripadaju, već po ličnim kvalitetima, znanju, volji i pameti. U višem staležu jedine ličnosti koje zaslužuju poštovanje su kralj, stara grofica Rusijon i dvoranin Lafe – svi već prilično zašli u godine. Njihove lične osobine i iskustvo dugog života omogućuju im pogled na svet koji je pravičan i human. Međutim, mlađi plemići većinom su ništavila, što je u komediji i Parol, najgori predstavnik nižeg staleža: kukavica, ulizica, lažljivac i varalica. Tu je i mladi grof Bertram, koji prezire lepu i mudru Jelenu samo zato što nije aristokratskog porekla. Ipak, Bertramova vrlina je što svoju slobodu više ceni od kraljeve milosti. Međutim, kralj mu vređa ljubav prema slobodi i osećanje časti pokušavajući da ga prisili da se oženi Jelenom. U suštini, Bertram se protivi zato što mu kralj nameće da se oženi plebejkom: da mu preporučuje da se oženi devojkom iz višeg staleža, makar ona po osobinama bila ništavilo, on ne bi odbijao. Oko Bertramove ženidbe biće više peripetija, no sve će se lepo završiti: Jelena će osvojiti njegovu ljubav i on će biti bolja ličnost nego što bi bio bez te ljubavi. Svakako da u vreme dominacije demokratskih tekovina današnjeg društva, koje se se ipak udaljilo od staleškog poretka, ova komedija mora biti teže pojmljiva, mada po jasno profilisanim likovima može biti zanimljiva.

U svakom slučaju, vredno je u ovoj Šekspirovoj godišnjici pristupiti nekom od ređe izvođenih ili pak u nas uopšte neprikazivanih njegovih dela: pozorišni repertoar može samo dobiti, a samim tim i gledaoci. Jer, Šekspir je i u svojim ređe izvođenim delima – Šekspir.

Romeo-and-Juliet-movie-1996