Skip to content

To je ipak samo film, a ustvari iluzija…

Gordana Đokić

EDI-03, 06/2017


Žena, a Hitlerov omiljeni režiser. Njeni filmovi doprineli su estetizaciji nacizma i veličanju Hitlera kao Nemačke i Nemačke kao Hitlera – to je bilo jedno, tačnije ne, postojao je samo Hitler, Nemačka bez Hitlera – ne.

Adolf Hitler pozdravlja Leni Rifenštal, 1934

Njeni filmovi otvaraju pitanja kao što su odnos umetnosti i propagande, manipulacije.

Da li lepo mora da bude i nužno dobro? Možda je o istoriji najbolje pričati kada ona prođe i ostavi trag na čovečanstvo…

Njeni filmovi su bili i ostaće estetski lepi i tačni, neophodni kinematografiji. Kadrovi, planovi, kompozicije, montaža, scenografija – sve je do savršenstva. Individualizacija junaka, montaža gradacije i kontinuiteta (kao kod Pudovkina), neophodan lajt motiv filma, simbolizam kao sredstvo koje dominira, veličanje ljudskih tela. Kod nje sve raste, raste i raste.

Poruka kao sredstvo uvek jasna, precizna, nikad dvosmislena i uvek ima cilj. Cilj koji je uspevao da ostvari svoju svrhu.

I tu je forma. Forma koja je u svojoj estetici imala i svoju suštinu. Ali, ako bismo tumačili tu suštinu, možda bismo došli do drugačijeg zaključka. Onda bismo tu videli i manipulaciju umetnosti i propagandu koja ima „zao” cilj.

Da li u umetnosti etika ima veze sa estetikom?

Ja mislim da ne sme da ima. Ako bi se prikazivalo samo ono što je lepo i dobro, onda bi bilo dosadno. I lepo i dobro je subjektivna stvar. Ali opet, u našoj je krvi da ne posmatramo samo formu, već da rovarimo po suštini. A da bismo umeli da tumačimo, moramo biti pravi genijalci, i tada nije isključivo da ćemo pogrešiti – tj. da će neko drugi smatrati da smo pogrešili.

Jedan od njenih motiva bio je motiv bogova, pravila kao u antičkoj Grčkoj, veličanje plave krvi, a opet i ljudskih lica.

A kada istorija prođe i kada je tumačimo “zaboli” nas propagandna vrednost diktature, možda mene zaboli zato što vidim da i “mali Alek” spasava dete u oluji, čoveka koji pada u nesvest, može da izdrži da ne piški mnogo sati, možda me iznervira, jer vidim šta propaganda radi mom komšiji čika Ljubi koji misli da je mali Alek dobar vladar. A iznervira me i zato što dajem sebi za pravo da tumačim da mu propaganda čak nije ni estetski lepa…

Ako bih morala da sudim Rifenštalovoj, ili kažem da sam za ili protiv, ostala bih bez suda. Zato što mislim da je isključivost u umetnosti nedozvoljena. Moj odgovor bi bio da su njeni filmovi estetski tačni, kao i njihova forma, da su važni i da iz njih može da se uči… A onda se javi moralista u meni koji kaže da su ubili, ti isti filmovi, mnogo ljudi. A javi se i neko treći u meni ko pita da li život treba prikazivati onakav kakav jeste ili onakav kakav treba da bude. A za mene treba da bude plav žut, a ko zna kakav treba da bude za Sorentina, možda samo on…

I tu dolazimo do početka i kraja, a taj početak i kraj se zove umetnost.

Pikaso kaže: „naučite pravila kao profesionalci, da biste mogli da ih srušite kao umetnici”. Znači, nema pravila.

Možda je previše subjektivno.

I jedno ne isključuje drugo.

I jedno ne osporava drugo.

Da, Leni Rifenštal je bila vrhunska umetnica, ne poštujem manipulaciju i cilj njenih filmova, ali to ne umanjuje njihov umetnički značaj.

Moj odgovor je i da i ne.

Pa na kraju, to je ipak samo film, a ustvari to je iluzija, zar ne?