Skip to content

SEĆANJE NA LENARDA KOENA

Ljubinka Stojanović

EDI-03, 06/2017

Izmešteni iz sopstvene zemlje, na kanadskom tlu, a u srcu naše prestonice, studenti I godine Glume Akademije umetnosti u Beogradu u klasi profesora Dragane Varagić i Predraga Stojmenovića izveli su performans pod nazivom “Sećanje na Lenarda Koena”, u Kanadskoj ambasadi u Beogradu, u čast sećanja na nedavno preminulog legendarnog kanadskog pesnika, pisca i kantautora, u sredu, 10. maja 2017. godine.

Bilo je to njihovo prvo profesionalno izlaženje pred publiku i tom prilkom pobrali su aplauz na bis. Publika ih je razumela, prihvatila i zavolela.

Performans, priredba, fragment, sećanje, kolaž, intrepretacija i asocijacije na život i delo Lenarda Koena. Veliki zadatak i odgovornost bilo je sažeti u pola sata jedan tako duboko proživljen život kakav je vodio ovaj izuzetan umetnik. Približiti njegovu poeziju studentima i učiniti je prohodnom i dramski potentnom, kako bi buduća predstava bila konzistentna, dramaturški utemeljena i naposletku scenski i estetski uobličena.

Profesorka Dragana Varagić odlučila se za otvoren, istraživački pristup, veoma hrabro i sa puno poverenja u svoju klasu i njihove mogućnosti. Studenti, opskrbljeni zbirkama poezije i pesmama dostupnim na internetu, počeli su pred nama da grade sopstveni odnos sa Lenardom Koenom. Zadatak je bio odabrati pesmu i napisati scenu, tzv. dvominutnu “radio-dramu” inspirisani njegovim životom i/ili poezijom. Najednom, pesme koje su odabrali i recitovali, povezivali su sa sopstvenom emocijom i potpuno ličnom interpretacijom, ali bez patetične identifikacije. Ili bi određena zanatska tehnika na koju bi ih profesorka i rediteljka uputila, postala zamajac za čitav mehanizam i razrešenje date scene. Dramske minijature koje su napisali – iako stilski i tematski potpuno različite – imale su u sebi životnost, iskrenost i instinktivni osećaj za dramsko. Delikatno ih vodeći kroz materijal, prof. Varagić otvarala je različite mogućnosti iz kojih su proizilazila potpuno nova značenja.

Na žalost, kako to ponekad biva, zbog vremenske i scenske uslovljenosti, morali smo da se opredelimo za radikalni štrih materjala, gotovo većina dramskih minijatura nije mogla da bude deo finalnog teksta. Kontrastirajući scene, igrajući na srpskom i na engleskom jeziku, uz korišćenje audio zapisa Koenovih recitacija sopstvene poezije, kao i horskog pevanja mladog ansambla, dobili smo jedan dinamičan, zanimljiv i poletan amalgam.

Insistiranje na duhovitosti, radosti igre i slavlju života, gotovo kontradiktorno sa stereotipnim doživljajem koji publika i kritika imaju o Koenovom opusu, pokazalo se kao ispravan put i daleko bliskije tumačenje njegove poezije. A da smo bili na pravom putu, dokazao je i taj gromki aplauz koji nikada ne vara i koji se prolomio mermernim zidovima ambasade Kanade u Beogradu. Jednom prilikom, Dragana mi je rekla da glumci kada su na sceni, tokom poklona, često ne čuju aplauz publike. Posebno na premijeri. Osećaju, ali kao da ne čuju. Dopao mi se taj novi “paradoks o glumcu” i kako je to biti na rubu scene, dok svetlost reflektora bije u oči, a iz mraka – publika, ovakva ili onakva. Ili sam je ja tada tako razumela.

Koen često nije voleo scenu, ali je scena volela njega. Jednom je čak pobegao sa bine, i dok je u šminkernici palio cigaretu, iz sale je začuo glasove – samoinicijativni hor. Glas publike koja ga je dozivala, da joj se vrati. Malo je savremenih umetnika koji su na takav način doživljavali svet, kalcifikovali te neuhvatljive momente, čineći ih jedinstvenim, a opet tako lako dostupnim. Njegov uticaj na popularnu kulturu je neosporan i sigurna sam da će se eho njegovog specifičnog glasa još dugo prolamati kroz generacije koje dolaze.

I sada, kada se prašina slegla, osećam zahvalnost što sam bila u ovom procesu razotkrivanja sećanja na umetnika kojeg sam oduvek cenila, volela i koji je utkan u moj privatni narativ. Što sam dobila priliku da se izmestim iz te pozicije fana i da na drugačiji, profesionalni način priđem njegovoj prozi i poeziji, slušajući intervjue, audiozapise, koncerte i albume, pokušavajući da proniknem, dočaram i povežem i spustim, kako bi u predstavi ponovo uzletelo to nešto koenovsko – nedokučivo, a lepo i blisko.

Osmeh na licu uz “Dance Me to the End of Love” i sećanje na “Sećanje na Lenarda Koena”.


Igraju: Aleksandar Ranković, Aleksandar Stojić, Andrijana Mećava, Barbara Popa, Ivana Zečević, Jovana Popović, Kristina Milosavljević, Predrag Vasić, Rade Vulin, Tamara Milošević, Teodora Šparavalo, Tina Čavor

Režija: prof. Dragana Varagić; Asistent reditelja: Predrag Stojmenović

Dramaturgija: doc. Ljubinka Stojanović

Kostimografija: Lara Popović

Tehnika: Zoran Đorđević & Saša Anđelković

Organizacija: Nevena Joksimović

Izvršna produkcija: Akademija umetnosti Beograd – Dušan Đoković, PhD