Skip to content

LEPOTA ČUDOVIŠTA

Katarina Radinović Andrić

EDI-01, 06/2016


  1. Šta je ružno?
  2. Istorija čudovišta
  3. Zašto volimo da se plašimo?
  4. Užas Pakla: Smrt, Lucifer, veštice
  5. Užas Košmara: Frankenštajn, Vukodlak
  6. Užas Drugog: Kiborg, Stranac
aleksandar perisic 6

Aleksandar Perišić, Ježeva kućica

1. ŠTA JE RUŽNO?

Kad govorimo o čudovištima, prvo što nam pada na pamet – kad se razgrne strah koji od njih osećamo – jeste njihova ružnoća.

Kako se može ružno može definisati? Da li je ružnoća simetrična lepoti?

a) Ružno kao suprotnost lepom

  • Antička Grčka je negovala ideal savršenstva – KALOKAGATIJU (kalokagathos, kalos kai agathos: kalós – lepo, agathós – dobro, etički), koja podrazumeva psihofizičku lepotu koja usaglašava dušu i telo. Lepota je bila oličena u idealnim formama (Kora i Kuros, a zatim Polikletov Kanon), a ružnim se smatralo sve što odstupa od idealnih proporcija.
  • Međutim, iako je antički svet posebno vrednovao lepotu tela, ovo shvatanje lepote nije tako jednoznačno kako nam se može učiniti. Naime, tačno je da kalokagatija ujedinjuje lepotu oblika i dobrotu duha, tj. da spoljašnja lepota izvire iz unutrašnje, ali je važnija duhovna lepota koja može, a ne mora, da se podudari sa lepotom tela.

 b) Ružno kao greška lepog

  • Može se reći da je čovek uvek pokušavao da lepo i ružno definiše u odnosu na neki utvrđeni model. Umberto Eko (Istorija ružnoće[1]) citira Ničea[2]: „Čovek u lepo postavlja samog sebe kao merilo savršenstva i u njemu se obožava… Čovek se u suštini ogleda u stvarima, smatra lepim sve što odslikava njegov lik… Ružno se shvata kao nagoveštaj i znak degeneracije… Svaki znak iscrpljenosti, tromosti, senilnosti, umora, svaka vrsta gubitka slobode, kako što su grč i paraliza, a pre svega miris, boja, oblik raspadanja, truljenja… sve to budi jednu istu reakciju, sud čije je značenje reč ružno… Šta, onda, čovek mrzi? Nema sumnje: mrzi sumrak svoje vrste.“
  • Toma Akvinski definisao je da je lepo isključivo ono što je:
    1. proporcionalno (u skladu sa uverenjem da se proporocija može iskazati razlomcima)
    2. celovito (da svaki objekat ili telo imaju sve delove koji mu pripadaju)
    3. sjajno (da ima jasnu formu, da je predstavljeno verno stvarnosti)
    4. koje priliči idealnom stanju ljudskog roda (ima savršenu ljudsku formu, nasuprot čudovišnim-hibridnim)
    5. moralno lepo
    6. prilagođeno svrsi kojoj služi (čekić od kristala je ružan, jer iako je napravljen od skupocenog materijala – ne može obavljati funkciju koja mu je prirođena).

c) Ružno kao pakao lepog

  • Umberto Eko u Istoriji lepote[3] navodi da Karl Rozenkranc, u svojoj Estetici ružnog (1853), tvrdi kako:
    1. ružno postoji samo zato što postoji lepo
    2. u susretu sa lepim, ružno razrešava svoj odnos sa lepim tako što mu se potčini, iz čega se rađa osmeh i mir. Ružno u tom procesu prepoznaje svoju nemoć, oslobađa se svoje hibridne prirode i postaje komično
    3. ružno je relativno, zato što samo u lepom može da pronađe svoju meru.
  • Prema Rozenkrancu, ružno je pakao za lepo, zbog čega svaka estetika mora da se suoči sa pojmom ružnoće. Rozenkranc u svoju analizu uključuje primere prirodno ružnog, duhovno ružnog, ružnog u umetnosti i umetničkih nepravilnosti, odsustva forme i nesklada, nakaznosti i izobličenosti, odvratnog itd.

 

Ružno kao komplementarno lepom

Već i iz same raznovrsnosti stavova o odnosu ružnog i lepog može se zaključiti da ružno nije ni odsustvo ni poricanje lepog, već da postoji izvesna autonomija ružnog.

aleksandar perisic

Aleksandar Perišić, Ježeva kućica

Lepota i ružnoća su promenljive – shvatanje o tome šta je lepo zavisi od razdoblja i kultura:

  • Umberto Eko (Istorija ružnoće[4]), citira
    1. Ksenofana iz Kolofona: Kad bi volovi i konji i lavovi imali ruke i mogli da slikaju rukama i da stvaraju umetnička dela kakva stvaraju ljudi, nalik konjima konj bi predstavio bogove, a nalik volovima vo, a njihova tela bi sačinili po svojim obličjima“;
    2. Đakomoa da Vitrija: „Kiklopi, koji imaju samo jedno oko, verovatno se čude onima koji imaju dva, kao što se mi čudimo i njima i stvorenjima s tri oka…“;
    3. Voltera: „Pitajte mužjaka žabe krastače šta je lepota, istinska lepota, to kalòn. Odgovoriće vam da se ona nalazi u njegovoj ženki, u njenim lepim, velikim očima isturenim na maloj glavi, širokoj i ravnoj guši, žutom trbuhu i mrkim leđima. (…) Priupitajte đavola: reći će vam da su par rogova, četiri šape sa kandžama i rep ono što je lepo“;
    4. Hegela: „(…) ako ne svaki muž sopstvenu ženu, onda barem svaki verenik sopstvenu verenicu smatra lepom, štaviše jedinom lepom; i to što subjektivni ukus za ovu vrstu lepote nema nijedno utvrđeno pravilo, može se nazvati srećom za obe strane…“
  • Svaka kultura je uz sopstveno shvatanje lepog uvek predstavljala i sopstveno – specifično – viđenje ružnog (raznovrsne mitološke čudovišne menažerije: starogrčka, nordijska, keltska, hrišćanska…)
  • Na primer, mode bliske prošlosti po pravilu bivaju ocenjene kao ružne ili smešne. To se ne dešava zbog lepote/ružnoće samih modnih objekata, već se radi o tome da duh vremena upravo u takvim oblicima ispoljava svoj karakter, na šta se mi postepeno navikavamo. Promena senzibiliteta može se obaviti samo kroz suprotstavljanje.
    1. Drevni folk look na FaceBook-u

Ako se ispitaju sinonimi za

  • lepo
    • dražesno, milo, ugodno, privlačno, prijatno, dopadljivo, izvrsno, skladno, čudesno, nežno, umilno, otmeno, očaravajuće, veličanstveno, zadivljujuće, šarmantno, uzvišeno, čarobno, dragoceno, sjajno, plemenito…
  • i ružno
    • odbojno, užasno, gadno, neprijatno, nastrano, odvratno, odurno, mrsko, nepristojno, sramno, pogano, skaredno, gnusno, zastrašujuće, podlo, strašno, jezivo, grozno, rugobno, strahovito, užasavajuće, sablasno, monstruozno, nakadno, mučno, smrdljivo, utvarno, izobličeno…

može se zaključiti da sinonimi za lepo izazivaju reakciju u vidu bezinteresnog suda, dok sinonimi za ružno izazivaju reakciju gađenja, odbojnosti, užasa ili straha. Ružno je povezano sa emocijama pre nego sa razumom – čudovišta izrastaju iz nesvesnog i hrane se njegovim sadržajima.

Zato je pri definisanju ružnog/čudovišnog potrebno posebno voditi računa o mnogobrojnim, promenljivim, idiosinkratičkim osobenostima koje ružno ima za svakog od nas pojedinačno:

  • na ono što nam se čini ružnim ili lepim utiče čitav niz naših ličnih osobina, iskustava i mentalnih (pod)svesnih sadržaja
  • ono što je strašno, ružno, užasno ili čudovišno za jednoga – ne mora biti i za drugoga
    • DOBRE VILE/ZLE VILE
    • Čudovište-od-ispod-kreveta
  • ponekad naša iskustva i mentalni sadržaji onemogućavaju objektivni vrednosni sud: onaj ko je preživeo bombardovanje, ne može na estetički nepristrasan način da posmatra Gerniku.

Umberto Eko definiše tri vrste ružnog[5]:

  • ružno po sebi (izmet, raspadanje, rane, smrad)
  • formalno ružno (neuravnoteženost između delova neke celine – krezuba usta: ono što nam smeta nije oblik usana ili malobrojnih zuba koji su preostali, već činjenica da oni nisu u društvu drugih zuba koji bi trebalo da budu u tim ustima.)
  • umetnički ružno (Plutarh: majstorstvo umetnika može ružnom dati odblesak lepote; slika đavola postaje lepa ako dobro prikazuje njegovu ružnoću.)
    • Alison Laper (Alison Lapper) – hendikepirana britanska umetnica, rođena bez ruku i sa deformisanim nogama – objekat velike skulpture postavljene na Trafalgar skveru u Londonu i niza umetničkih fotografija koje referišu na Milosku Veneru
aleksandar perisic1

Aleksandar Perišić, Ježeva kućica

Dakle, mada postoje ružna bića i stvari, umetnost ima moć da ih predstavi na lep način.

 

2. ISTORIJA ČUDOVIŠTA

Ružno u antičkom svetu

Kalokagatija – psihofizička lepota koja usaglašava dušu i telo, tj. lepotu oblika i dobrotu duha

Antički svet vrednuje idealnu lepotu izraženu u savršenim telesnim proporcijama koje se mogu prikazati razlomcima (ovi parametri su do perfekcije razvijeni u doba renesanse).

Iako je starogrčka kultura smatrala da je lepo ono što se dopada, što pobuđuje divljenje, privlači pogled i svojom formom prija čulima, verovala je da lepotu predmeta/tela ne iskazuju samo njegovi čulima dostupni vidovi, već njegova duhovna svojstva i narav, koji se više otkrivaju duhovnom, nego telesnom oku:

  • Čovek koji je zaista kalos i agatos smatra da je lepota duše vrednija od lepote tela, i ne zadržava se na lepoti jednog tela, već iskustvom o raznim lepotama nastoji da dostigne razumevanje lepog po sebi, lepote kao ideje.
  • Sokrat je često poređen sa figurama silena. Sileni su mitološka bića koja su pratila Dionisa u pijanim povorkama – predstavljani kao debeli, sedi stari satiri, sa konjskim repom i ušima i spljoštenim nosem, ponekad i sa volujskim rogovima. Grčki umetnici su ih često predstavljali tako što su pravili skulpture koje spolja izgledaju kao sileni, a kad se otvore, u njima se pronalazi mala skulptura kanonske lepote. Sokrat, dakle, možda spolja izgleda kao silen, ali iza silenskih crta lica krije duboku unutrašnju lepotu.
    • SILEN I SOKRAT

Klasična mitologija nam je ostavila čitav niz neopisivih surovosti (Medeja, Edip…) i mitoloških bića-hibrida (Minotaur, kentauri, harpije, Kerber, gorgone…) – i lepa bića čine užasne stvari, a ceo svet nije nužno lep.

Starogrčka kultura je snažno obeležena odnosom APOLONSKO vs. DIONISKO:

  • Apolon – bog muzike, isceljenja, proricanja i prosvetljenja
  • Dionis – bog vina, grožđa, veselja, ritualnog ludila i ekstaze
    • U hramu u Delfima je na jednom zidu oslikan Apolon, a na drugom Dionis, što simbolizuje stalno prisutnu mogućnost provale haosa u fini sklad uređenosti.
    • Apolonska lepota – nepomućena harmonija, red i mera; dioniska lepota – uzuzbuđujuća, radosna, opasna, protivna razumu, opsednutost i ludilo, noćna strana apolonske lepote, s one strane pojavnog – lepota čudovišta
    • Savremene umetničke analize ovaj sukob koristi kao personifikacija za konflikt između superega i ida

Srednji vek – moralizovanje ružnoće

a) Iskupljena čudovišnost

Za razliku od antičke kulture koja je smatrala da ceo svet nije nužno lep, rani srednji vek i razvoj hrišćanstva su doneli suprotan stav: ceo svet je lep i sve ima svoje mesto u Božijem proviđenju, a ružnoća je takođe Božije delo i samim tim je iskupljena. Ružno se, u izvesnom smislu, smatra greškom koja čini deo opšteg poretka:

  • ako je ružno greška, kvar – znači da je pre kvarenja bilo dobro i lepo
  • sve ima klicu lepote i dobrote (neobrađeno drvo je lepo i dobro jer se može obraditi u skulpturu lepog oblika; ružna životinja je zapravo lepa – odgovarajuće proporcionalna u okviru svoje vrste)
  • zlo i dobro imaju istu vrednost, jer ružno pravi kontrast lepom (senka i svetlo čine harmoniju iste celine), pa i čudovišta imaju svoje mesto i dostojanstvo u skladu stvorenog (i rđavo, kada je u kakvom redu, postaje lepo: dobro je jer iz njega nastaje dobro, a ono što je dobro, jače sija kraj rđavog)
  • i čudovišta su lepa, jer su Božija bića – iako njihov greh narušava harmoniju celine, ona bivaju kažnjena, što ponovo uspostavlja poredak
  • možda ružno tako izgleda zbog greške naših čula – previše mračno, maglovito, ukrivo, daleko… da bismo dobro videli.

Sa srednjevekovnim počecima istraživanja sveta dešava se čitava eksplozija čudovišnosti. Mistična i teološka misao mora nekako da opravda postojanje stračnih i ružnih bića, pridajući im univerzalni simbolizam:

  • svako zemaljsko stvorenje, životinja, biljka ili kamen ima moralno značenje i podučava nas vrlini ili grehu, ili alegorično govori o božijem proviđenju, simbolično predstavljajući kroz svoj oblik ili ponašanje natprirodnu stvarnost
  • čudovišta nisu protivna prirodi, nego su protivna prirodi na koju smo navikli.

b) Hrist koji pati

Na drugoj strani, Hrist se, za razliku od starogrčkih bogova, prikazuje u trenutku svoje najveće patnje i poniženja. Rano hrišćanstvo nije smatralo raspeće prihvatljivom ikonografskom temom, jer bi predstavljanje Hristovih muka isticalo samo njegovu ljudsku prirodu, poričući mu božansku – zato je Hristovo stradanje evocirano samo kroz apstraktni, simbolički oblik krsta. Tek u kasnom srednjem veku predstavljanje (krvav, potučen, ponižen čovek) postaje realistično na dramatičan način. Tada se ružno javlja u motivu Hristovih progonitelja – ružnoća sa moralističkim ciljevima, ne-lepo kao nužni trenutak: neprijatelji Hrista predstavljeni kao zli, a njihova unutrašnja surovost povlači u spoljašnji svet ružnoću, sirovost, varvarstvo, bes, deformisanost obličja – čudovišnost.

Istovremeno, za razliku od kanonskog prikazivanja Hrista koji pati, pojavljuju se slike mučenika/svetaca koji su oslikavani kao mirni i uzvišeni dok trpe bol, pa nastaje čitav niz slika koje gotovo ljupko prikazuju prave masakre:

  • težnja ka preteranom ulepšavanju veoma bolnog čina
  • od muke je važnija muška snaga/ženska blagost sa kojima se sveci suočavaju sa mučenjem
  • svetac radosno iščekuje smrt: namenjeno masama grešnika kako bi se podsetili da je smrt skora i neizbežna, da se pokaju na vreme – ulivanje straha od paklenih muka (nasuprot zemaljskim)

c) Smrt

U srednjem veku život je bio težak i kratak (zarazne bolesti, nemaština, ratovi), pa je smrt bilo nemoguće eliminisati i zaboraviti (za razliku od današnjeg vremena, kada se prodaje slika mladosti i zdravlja, a ulaže se napor da se smrt prikrije, zaboravi, osujeti, pa se zaodeva u slike-stvarnosti-umesto-stvarnosti – razonodimo se tuđim smrtima da bismo zaboravili na sopstvenu). Kako je smrt u srednjem veku izgledala stalno prisutna, u umetnosti se slavi njen trijumf koji pobeđuje svaku ljudsku sujetu, vreme i slavu.

d) Apokalipsa, pakao i đavo

U ranom hrišćanstvu, đavo je opisan kroz postupke svog delanja ili kao zmija. Tek je u srednjem veku prvi put prikazana jasna i živopisna slika pakla i patnje zagrobnog života, a đavo u obličju koje podseća na ljudsko.

Umberto Eko[6] apokalipsu opisuje kao film katastrofe, u kome nijedan detalj nije preskočen i koji je u imaginarni svet hrišćanstva uveo čitav novi repertoar čudovišta i jezivih događaja. Apokalipsa, đavo, aždaja u bezdanu, zver sa sedam glava i sedam rogova, vavilonska bludnica – prevedeni su u slike, kako bi bili dostupni i nepismenima (na početku u minijaturama iluminiranih rukopisa i u slikarskim ciklusima). Tako je u svet srednjeg veka uveden strah od kraja.

  • Naučno-fantastični filmovi iz 50-ih i 60-ih godina XX veka – žanr doživeo procvat na temelju straha mase od nuklearnog holokausta

Koncept Pakla stariji je od hrišćanstva. Mnoge drevne religije i kulture su imale ideju o podzemnom svetu po kom lutaju duše umrlih.

Srednji vek je izneo mnoge opise pakla i putovanja u pakao (npr. Dante). Pod uticajem apokaliptične književnosti i opisa putovanja u pakao, razvila se specifična ikonografija…

  • SF priča (Politikin zabavnik): junak umire i stiže u pakao, ali tamo ne nalazi đavola, kotao, demone i mučenja, već bioskop. Večnost će provesti u gledanju filmova Džejn Fonde, svoje omiljene glumice, stalno ispočetka…
  • Žan Pol Sartr – Pakao, to su drugi – „Iza zatvorenih vrata“ – pakao je džinovski hotel, a junaci bivaju zatvoreni u jednu od soba. Soba nema ni prozore ni ogledala, već samo jedna zaključana vrata. Troje stanovnika sobe očekuju mučenje, ali ono nikako ne počinje – osuđeni da zauvek muče jedni druge, preispitujući grehove, želje i neprijatne uspomene
  • Silent Hill
  • „Pronađen pakao u Rusiji“

Đavo (vrag, Lucifer, Satana) takođe nije izum hrišćanstva. Bio je prisutan i u ranijim kulturama, kroz različite demone, dobre ili zle – ali uvek čudovišne (Amut – hibrid krokodila, leoparda i nilskog konja – egipatsko čudovište koje ždere krivce na drugom svetu; gulovi – demonski iskušitelji koji poprimaju izgled prelepih žena; Lilit – žensko čudovište poreklom iz Vavilona, demon sa dugom kosom i krilima, po kabalističkoj tradiciji smatrana prvom Adamovom ženom)…

Renesansa – čudovišta i čuda

Na čuda Se oduvek gleda kao na znake skore nesreće: krvava kiša, uznemirujuće nezgode, plamen na nebu, dvoglava stoka, dvopolna deca… tumačeni kao znaci nečega što će doći. Mnoga čudovišta su bazirana na ovakvim zabeleženim anomalijama, za koje ljudi nisu mogli da nađu racionalno objašnjenje.

U doba renesanse, čudovišta imaju prijateljsku ulogu, upravo zbog svoje imresivne ružnoće:

  • mnemoničke figure – pamćenje je uvežbavano tako što su pojmovi koje treba upamtiti mentalno povezivani sa jezivim statuama u okruženju palate/grada
  • alhemija – čudovišta simbolizuju raze postupke za pronalaženje Kamena mudrosti ili Eliksira večnog života.
aleksandar perisic2

Aleksandar Perišić, Ježeva kućica

Kada su se prvi istraživači otisnuli na putovanja oko sveta, donosili su priče o strašnim, monstruoznim bićima koja naseljavaju nepoznate krajeve. Ovakve priče su delom proistekle iz

  • težnje za senzacionalizmom,
  • predubeđenja zasnovanih na ranije zabeleženim anomalijama,
  • rasnih i religioznih predrasuda
  • ili iz procesa asimilacije – putnici su zaista videli životinje kakve nisu mogli ni da zamisle, pa su njihove priče odraz psihološkog mehanizma asimilovanja novog nerazumljivog prizora u postojeći kognitivni okvir.

Tako su čudovišta deljena na:

  • čudesa: čudesne i zapanjujuće, mada prirodne pojave (na primer, tele sa dve glave) – tumačene su kao predskazanja, ali se na njih ne gleda kao na nešto što je protivprirodno, nego što je protiv već poznate prirode;
  • čudovišta: jedinke koje ne pripadaju ljudskoj vrsti – različite vrste hibrida – nastale po Božijem dopuštenju ili volji, kao znak njegovog alegorijskog jezika;
  • monstrume: neobične životinje koje su istraživači donosili sa putovanja na evropske dvorove.

U to vreme nastaju prve enciklopedije, herbarijumi i bestijarijumi (knjige-atlasi koji opisuju novootkrivene životinjske vrste, od kojih su neke nepostojeće/čudovišne):

  • iako su čuda bila ružna – nisu sva doživljavana kao opasna;
  • pojava novih zanimljivih hibridnih varijanti (Androgini – dvopolni ljudi; Astomori – ljudi bez usta, koji se hrane samo mirisima; Skijapodi – imaju samo jednu nogu, kojom trče veoma brzo i koju podižu kako bi se odmorili u senci svog jedinog, ogromnog stopala itd…)
    • RatherGood.com
  • postepeno, uživanje u čudovišnosti zadobija dimenziju znatiželje prema naučnim zanimljivostima;
  • bestijarumi, iako nedosledni, ipak su dali temeljni doprinos razvoju bioloških nauka;
  • krajem renesanse: sobe čuda – preteče prirodnjačkih muzeja; bolje poznavanje anatomije
  • prizor nakaznosti više nije odvratan, već postaje intelektuano uzbudljiv
    • Ale i bauci, Nevidljiva i slabo vidljiva bića
    • TV Bestijarijumi – Dosije X, Supernatural, Fringe – Pick your favorite monster!
    • Gunther von Hagens – da li biste posetili izložbu?

Romantičarsko oslobađanje užasnog

Romantizam razvija ideju estetskog potčinjavanja užasnog: lepota više nije dominantna ideja u okviru estetike (to je prestala da bude još u manirizmu, gde je glavna ideja postao izraz!), a nova umetnost daje prednost zanimljivom nad lepim i svojstvenog i osobenog nad idealnom tipičnošću. Ružno je sastavni deo lepog, na koji umetnička fantazija mora da računa.

Pojava gotskog romana i druge romantičarske književnosti:

  • zamkovi, podrumi, zločini, sablasti
  • likovi koji odišu mračnom lepotom ili na licu nose znak svoje zloćudnosti
    • lepi i prokleti: ukleti heroj koji izaziva saosećanje (Hitklif)
    • ružni i nesrećni: tragična sudbina onoga koga je obeležilo sopstveno telo (Kvazimodo, Frankenštajn)
    • nesrećni i bolesni: ima lepših i ružnijih bolesti – samrtna i „duhovna lepota“ koja uzima maha dok svaka fizička lepota kopni (Dama s kamelijama)
  • duhovi i natprirodno – uznemirujuće: teskobno i zastrašujuće jeste ono što je neobjašnjivo, nesvakidašnje, sa čim ne možemo da izađemo na kraj
    • „Kako nam lingvistička upotreba pokazuje, (…) duh još uvek poseduje avetinjsko značenje duše preminule osobe. ’Hladan dah duhova’ pokazuje, s jedne strane, na drevnu sličnost psihe sa rečima psihros i psihos, koji znače ’hladno’, a s druge strane, na prvobitno značenje pneuma, koja jednostavno označava ’vazduh u pokretu’: a na isti način su animus i anima bili povezani sa anemos, ’vetrom’. Nemačka reč Gajst verovatno ima više veze sa nečim što peni, kipi, previre, otuda sličnost sa Gišt (pena), Gešt (kvasac), Goust (engl. duh, avet), kao i sa emocionalnim izrazom Gastli (eng. grozno). Od najdavnijih vremena emocija se smatrala opsednutošću, tako da i danas za plahovitu osobu kažemo da ju je spopao đavo ili da je neki zao duh ušao u nju. Kao što su, prema starom stanovištu, duhovi ili duše mrtvih sačinjeni od suptilnog ostatka nalik isparenju ili dimu, tako je i za alhemičara spiritus bio suptilna, isparljiva, aktivna i životonosna esencija, kakvim se smatrao alkohol i sve tajne supstance. Na tom nivou duh uključuje duhove soli, duhove amonijaka, duhove kiseline i dr. (…) Primitivni mentalitet je sasvim prirodno personifikovao nevidljivo prisustvo kao duha ili demona. Duše ili duhovi mrtvih su identični sa duševnom aktivnošću živih, oni je samo nastavljaju. Ovde je sadržano i gledište da je duša duh. Upravo iz tog razloga osoba, kada se u njoj događa nešto duševno što ona oseća kao svoje, to nešto smatra sopstvenim duhom. Ali ako se bilo šta duševno događa što joj izgleda neobično, tada je to nečiji drugi duh koji može da izazove opsednutost. Duh uz prvom slučaju odgovara subjektivnom stavu, a u drugom javnom mišljenju, duhu vremena, ili prvobitnom, još ne ljudskom, antropoidnom ostatku koji takođe nazivamo nesvesno. (…) U skladu sa svojom prvobitnom vetrovitom prirodom, duh je uvek aktivno, krilato, lako pokretno biće (…) duh je dinamičan princip, koji zbog toga stvara klasičnu antitezu materije – odnosno antitezu mirovanja i kretanja. To je, u osnovi, kontrast između života i smrti.“[7]
  • demonsko, užasno, neprijatno, jezivo (magla, noć, kamena figura…)
  • prema Frojdu – uznemirujuće je ono što podrazumeva vraćanje potisnutog, nešto zaboravljeno, ono što ispliva kad se ukloni poznato, nešto što je uznemiravalo naše i kolektivno detinjstvo.
    • Stiven King kaže[8] da užas često izrasta iz osećaja raščinjavanja, da se svet upravo razvrgava, da se to dešava upravo tebi (svi znamo gde smo bili kad se desio 9/11, ili kad je ubijen Zoran Đinđić, ili Amerikanci – gde su bili kad je ubijen Kenedi)

***

Savremena čudovišta-medijske ikone (Frankenštajn, Vampir, Vukodlak, Kiborg, Stranac) više nisu glasnici od Boga, nisu Božija stvorenja sa naravoučenijem, već produkt našeg Ida, sa misijom da nas užasnu.

Ali, danas smo prekaljeni u žanru strave, pa se plašimo sve ređe, osim kada se pojavi nešto potpuno novo

  • nova dalekoistočna horor kinematografija: čitav set za nas potpuno svežih čudovišta, čiji užas opstaje jer ne poznajemo kod za tumačenje njihovih iskonskih značenja.

 

 

Literatura:

  1. Betelhajm, Bruno (1979) ZNAČENJE BAJKI, Jugoslavija, Beograd.
  2. Detelić, Mirjana, Zašto se pričaju priče u: Bezdanov Gostimir, Svetlana (1998) BAJKA U ZEMLJI MEDIJA, Agena/Institut za film, Beograd.
  3. Eko, Umberto (2004) ISTORIJA LEPOTE, Plato, Beograd.
  4. Eko, Umberto (2007) ISTORIJA RUŽNOĆE, Plato, Beograd.
  5. Jung, Karl Gustav, DUH BAJKE, KIZ Art Press, Beograd.
  6. King, Stephen (1987) DANSE MACABRE, Berkley Books, New York.
  7. Munitić, Ranko (1986) ALISA NA PUTU KROZ PODZEMLJE I KROZ SVEMIR, Dečije novine, Gornji Milanovac.
  8. Munitić, Ranko (1990) ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI (Vol. 1), Dečije novine, Gornji Milanovac.

[1] Eko, Umberto (2007) ISTORIJA RUŽNOĆE, Plato, Beograd.

[2] Ibid. str. 15.

[3] Eko, Umberto (2004) ISTORIJA LEPOTE, Plato, Beograd.

[4] Eko, Umberto (2007) ISTORIJA RUŽNOĆE, Plato, Beograd, str. 10-12.

[5] Ibid., str. 19.

[6] Ibid.

[7] Jung, Karl Gustav, DUH BAJKE, KIZ Art Press, Beograd, str. 11-12.

[8] King, Stephen (1987) DANSE MACABRE, Berkley Books, New York.