Skip to content

LEPOTA MEDIJA: Heroji, tela i ruševine

Fedor Frimerman

EDI-01, 06/2016


Šta je lepota? Univerzalna ili metafizička? Relativna i istorijska činjenica? Šta je lepo, a šta ružno – to je estetski doživljaj koji je prilično relativan. Lepo za koga, ili ružno za koga? Da li ono što je juče bilo neprihvatljivo sutra može da bude prihvaćeno, a ono što se opaža kao ružno u odgovarajućem kontekstu može da doprinese lepoti celine? Čime i na koji način vredna umetnička dela obezbeđuju sebi večnost i na koji način su u stanju da neprekidno pobuđuju trajno interesovanje tako različitih generacija koje su najčešće u svemu različite, od odevanja i mode, načina društvenog i državnog uređenja, stepena naučnih saznanja i obrazovanja, do načina razmišljanja i filozofije života?

Sve su ovo pitanja kojima se na originalan način bavi čuveni Umberto Eko u svom ostvarenju „Istorija lepote“ gde poredi antičku Grčku, s jedne, i XXI vek s druge strane. Naravno da sam veliku inspiraciju za svoju temu našao upravo u ovom delu, i ispovociran njegovim pitanjima – koja često nemaju odgovora – dao sebi za pravo da se iz svog ugla gledanja i razmišljanja pozabavim odabranom temom. I za kraj uvoda, evo jednog čuvenog citata legendarnih „Karamazovih“ Dostojevskog: “Lepota, kakva strašna i užasna stvar. Tu u njoj, đavo ulazi u borbu sa Bogom, a bojno polje je srce čovekovo.”

Umberto Eko se svim fenomenima bavi na sebi svojstven način: „Estetika ruševina, koja se razvija u drugoj polovini osamnaestog veka, izraz je ambivalentnosti neoklasične lepote[1], (u današnje vreme turisti iz celog sveta dolaze na Akropolj kako bi videli hramove iz vremena stare Grčke, bez obzira što su od njih ostale samo ruševine)… Ekoovo objašnjenje: „Ruševine prošlih vremena opažaju se kao lepe, što proizilazi iz traganja za novim predmetima, kao iz netrpeljivosti prema tradicionalnim predmetima“[2]. Drugim rečima, ono što nekad nije bilo opaženo i umetnički prihvaćeno, ne znači da neće biti vekovima posle. Svaki stvaralački slučaj vanvremenosti je nešto posebno, originalno, gde ne postoji nikakva teorija za vrednovanje stvaralaštva, to nam daje za pravo da u svom sopstvenom, indiviudalnom udubljivanju bar za trenutak odlutamo u neki novi imaginarni svet i prepustimo se poetici ruševina.

The_Death_of_Marat

Žan Pol Mara, Maraova smrt

Kad su u pitanju heroji i tela, Eko dvosmislenost lepog i ružnog pronalazi u Davidovoj slici Maraove smrti[3]. Tu vidimo beživotno nago telo svirepo ubijenog revolucionara, koje se nalazi u kadi. S jedne strane, Eko tu navodi lepotu njegovog tela, iako je beživotno, akcentuje njegove udove i upućuje nas da vidimo kako slikar kao da hoće da nam kaže da nada nije utihnula i da je revolucija dobila na vrednosti i značaju, a Maraa predstavlja kao vođu, nosioca… kao da sada, kad je mrtav, može mnogo više da doprinese, kao neku medijsku ikonu. Ipak, to isto beživotno telo odiše osećanjem duboke tuge zbog trošnosti života i nepovratnog gubitka onoga što vreme i smrt progutaju…

Fedorov kutak za herojski sporni trenutak

Svesni smo činjenice da u današnjem svetu tehnologije, ultra modernizacije, svetu kompjutera, igara i robota deca ne nalaze svoje heroje u svom domu, školi, ulici i uopšte u svom realnom okruženju. Kad ste poslednji put čuli nekog dečaka da kaže: „Moj heroj je moj otac, moj brat, moj komšija, naš poštar (jer redovno donosi penzije 🙂 )

Heroji su postali deo naše kulture, to smo ustvari mi u virtualnom svetu ili bar težimo da budemo kao oni, nedodirljivi, natprosečni, snažni, pobednici, nevidljivi…

Kroz istoriju čovečanstva i civilizacije, ljudi su oduvek imali nekog heroja, nekog svemoćnog tipa koji vredi kao bar 100 običnih smrtnika. U grčkoj mitologiji spominju se polubogovi, koji se nazivaju herojima. Oni imaju natčovečansku snagu, pamet, spretnost. Obično su bili sinovi bogova i smrtnika, zaštitnici ljudi, ubice čudovišta i razbojnika. Najpoznatiji grčki heroji jesu Herkul (Herkules, ekranizovan lik čak i u Diznijevom crtaću!!!), Tezej, Jason… Znamo kakav je i koliko je građevina srušio Herkules, dok nije prošao „dril“ svog ličnog trenera, dok nije postao kompletni heroj…

supermanSuper heroji (anglo-američki fenomen?) nisu kostimirani cirkuzanti-lovci na jednako šarolike negativce iz istoimenih holivudskih stripova, nego su najpoznatiji „rol-modeli“ moderne i postmoderne mitologije XIX, XX, a bogami i XXI veka! Super heroji su izmišljeni likovi – poznati po svojoj hrabrosti i plemenitosti – koji uglavnom imaju živopisne kostime i imena, kao i sposobnosti koje obični ljudi nemaju. Ženskih super heroja je znatno manje, a vode se kao superheroine (npr. Žena-Mačka u Batmanu). Super heroji predstavljaju zaseban žanr fantastike, koji je postao dominantan u (američkom) stripu, a primenjen je i u drugim medijima (film: 90 % super heroja iz stripova su ekranizovani!!!). U 1938. godini pojavio se Supermen (super čovek!), proizvod Holivuda, šarena laža koja je postala mitski simbol XX veka. Njegovo nadzemaljsko poreklo i puritansko vaspitanje američke provincije pokazali su se kao idealna kombinacija za idealnog američkog heroja. On je projekcija društvene i političke realnosti savremene Amerike. Državi je potreban „pošten i idealan spasitelj“, koji je uvek na strani građana, zaštitnik dobra grada. Paradoks Supermena: on je jedini heroj koji se pojavljuje bez maske, a ono što se na izgledu njegovog alter-ega i njegovog pojavljivanja kao heroja razlikuje je to što uvek zaliže čuvena dva pramena, ima ogrtač i skine naočare… e, niko ne može da ga prepozna… Prvo, treba istaći da naši junaci uglavnom imaju dvostruke uloge – identitete! Oni – kad skinu maske i kostime – imaju normalne, uobičajene živote, i to su uglavnom vrlo imućni ljudi, na položajima: naučnici, genijalci, advokati… a onda kad Erik pojede bananu… (Bruce Wein) alter-ego Betmena (čovek-šišmiš) milijarder, vlasnik superbogate i moćne korporacije… demonstrira i prožima sve elemente američkog društva i države (od privrede, bankarstva, tehnologije, politike, naoružanja… čak se bavi i socijalnim pitanjima, kao što su maloletna delinkvencija, besplatne bolnice za nezbrinute, itd.. Nadalje, Klark Kent – alter-ego Supermena, skromni novinar koji predstavlja tipičnog naturalizovanog Amerikanca iz poštene farmerske porodice Kent… Supermen je odlučan i sposoban, a Klark smušen i kolebljiv: uvek vidimo da je Supermen zapravo njegov pravi identitet, a Klark njegova maska[4]. Mardok – alter-ego (daredevil) – noću kao maskirani heroj hapsi sofisticirane zločince, samo da bi ih izjutra, kao slepi advokat zastupao pred državom…

Stripovi i filmovi o super herojima sve manje služe kao zavesa za oči i prugušivači za mozak, oni sve više pokušavaju da prenesu neke ideje, stavove, misli… Toliko da moramo da se zapitamo koliko su „naivni“ ovi nabildovani čovečuljci s maskama i ogrtačima?

Kad smo već kod lepote nabildovanih tela, zašto su svi naši junaci besprekorno vitki, mišićavi, idealni? Mi ih uvek vidimo kao nepokolebljive, nasmejane, psihički stabilne, spremne, odlučne… a da li je to uvek baš tako? U filmu o Spajdermenu (Čovek-Pauk) nisu u prvom planu njegovi maštoviti i umno-bolesni neprijatelji, već je njegov glavni neprijatelj – on sam, on kroz ceo film vodi ljutu borbu protiv sebe samog, svoje lične sujete, ambicije… gde upravo možemo da se identifikujemo s našim herojem – jer su i heroji grešni, depresivni, ponekad loše volje, umorni…

Tanka je linija između dobra i zla, lepog i ružnog… ili kako bi već pomenuti Dostojevski: „Samo će lepota spasti svet”…

Da se osvrnem na još jedan sjajan primer, pun isprepletanih simulacija i simulakruma: film „Poslednji akcioni heroj“, u kome glavnu ulogu igra Arnold Švarceneger – lik Slejtera…. U filmu vidimo susret glavnog glumca u stvarnosti i njegovog dvojnika, tj. njegove uloge u filmu – kad Slejter iz svog virtualnog sveta (života) ulazi u stvarnost i dolazi na premijeru i promociju novog filma Arnolda Švarcenegera… da bi ga spasao!?! Naravno da virtualni lik Slejtera mora odmah da se vrati u svoj imaginarni svet, jer je tamo preko potreban… eee, radi „sigurnosti svih nas“!!!

Ko radi na imidžu heroja? Da li oni imaju svoje PR-službe? Ko su im stilisti? Kao da oni imaju čitave timove ljudi oko sebe, za sve segmente – preko oblačenja, ponašanja, govora… Idealan primer za to je film „Hancock“, gde glavni Heroj ima katastrofalan imidž, loš publicitet, srušio pola grada, nemaran, lenj, sebičan… sve dok se jednog dana ne udruži s PR-menadžerom koji radi na njemu i… potpuno mu menja sliku u javnosti!!!

Lepota tela, maski i kostima

SuperheroesNjihovi prelepi i maštoviti kostimi zastave su njihovih funkcija, volje i rešenosti da od zla zaštite svoje bližnje, grad, svet, kad već oni sami nisu u stanju da to urade. Maske su zaštitni simboli super heroja, one su ključni detalji svakog junaka. Pod maskom može biti svako, ona je jednobrazno slaganje mnoštva. Ona je simbol nadljudskog. Funkcije kostima su tu, pre svega, da podrže i istrpe njegove moći (superbrzina, elastičnost, neranjivost, neprobojnost, nezapaljivost..), ali i da istaknu bicepse, trbušnjake i grudi. Imamo utisak da su kostimi savršeno skrojeni za naše super heroje, ali… varamo se, ko zna kako je glumcima dok nose ta čuda na sebi… Super heroja čine nadljudske sposobnosti i njegove veštine, ali varamo se: „Odelo čini nadčoveka“…

Dakle, moda naših junaka je globalno bitna stvar. Kad vidimo heroja u boljem i modernijem kostimu, ostavlja nam utisak da junak može mnogo više da pruži! U krajnoj liniji, bar izgleda lepše i moćnije od onoga kome je baka isplela odelo 🙂

Odjava:
Svi su ovi pomenuti heroji – a ima ih još mnogo – pozitivno uticali na mene… i dalje utiču! Ali, ja bih se uvek opredelio (a da se oni ne naljute), za mog istinskog heroja – a to je moj Tata.


[1] Eko, Umberto (2004) Istorija lepote, Plato, Beograd.

[2] Ibid.

[3] Ibid.

[4] Videti: Bodrijar, Žan (1991) Simulakrumi i simulacija, IP Svetovi, Novi Sad.