Skip to content

MARSEL DIŠAN I FILM

Aleksa Vukomanović

EDI-05, 09/2018


,,Ja se zovem Vladimir Nikolić, živim i radim u Beogradu kao umjetnik, magistrirao sam slikarstvo na Akademiji u Beogradu. Moji roditelji su iz Peći sa Kosova. Očeva familija je rodom iz Ozrinića kod Nikšića. Rod sam pokojnog Živka Nikolića, velikog crnogorskog režisera i stvaraoca. Moja baba po majčinoj strani je od Strugara iz Ceklina kod Cetinja i rod je general-pukovnika Pavla Strugara, bivšeg načelnika Druge Armije.
Pišem Vam ovo pismo jer bi htio da Vas angažujem za obeležavanje godišnjice smrti velikog svjetskog umjetnika koji je umro 1968. u Francuskoj i koji je sahranjen u Ruanu, blizu Pariza. Njegovo ime je Marsel Dišan i važi za jednog od najznačajnijih i najzaslužnijih umjetnika 20. vijeka.
Moja namjera je da mu kao umjetnik odam počast i obilježim godišnjicu njegove smrti, uz Vašu pomoć. Ono što bih ja od Vas konkretno tražio je da pođete sa mnom u Pariz, odakle bi otišli do Ruana, na grob Marsela Dišana i da tu uz tužbalicu obilježimo godišnjicu njegove smrti.
O Vašem radu i tužbalicama sam čuo sve najljepše. Nadam se da ćete biti zainteresovani da učestvujete u mom projektu i da ćemo imati prilike da se lično upoznamo.”

Kada su mi prilike to dozvoljavale, uvek sam se trudio da svoje javne nastupe, pisane radove i druga slična obraćanja rečima, započnem nečim što korenito objašnjava zašto sam ja na tom nastupu, zašto pišem taj pisani rad i sl. (takođe sam uvek smatrao da precizno odabrana ,,pozajmljivanja” citata vrlo jasno oslikavaju stav autora, u mom slučaju i pre no što bilo šta izustim/napišem). Obično bi to bio citat nekog velikog čoveka koji ima veze sa predmetnom materijom. Ovog puta ,,častim” nečim malo drugačijim – u pasusima koji prethode ovom, imate deo pisma gore već pomenutog Vladimira Nikolića (sina Živka Nikolića – velikog jugoslovenskog reditelja, gospodara alegorija prožetih u dokumentaristici ruralnih krajeva Crne Gore), koji se 2004. godine pismom obraća Milici Milošević, narikači iz sela Drijenak iz Kolašina, u nadi da će mu pomoći u realizaciji njegovog video-projekta ,,Godišnjica smrti”. Miličina pomoć i uloga u tom projektu sastojala se u onome u čemu je bila najbolja – u narikanju. I tako, godišnjicu Dišanove smrti, 2005. godine, na njegovom grobu u Ruanu, Vladimir Nikolić uspešno realizova svoj video-projekat, a Milica Milošević, na osnovu biografije umetnika, iskuka svoju naricaljku…

Vladimir Nikolić i Milica Milošević na grobu Marsela Dišana 2005. godine.

Kada se biografski govori o velikanima, najbolje je na kraju postaviti njihov uticaj na svet. Ja sam ovo pravilo zanemario iz prostog razloga što ću u daljim redovima pisati o čoveku kome bi se verovatno više dopao moj ovakav redosled izlaganja i kome je između ostalih, eto, iz poštovanja na grob došla čak i naricaljka iz Drijenka kod Kolašina. Na mnoge je uticao i mnogi ga volimo, a svi tu svoju ljubav pokazujemo (ako smemo da bilo šta pokazivati) na najrazličitije načine.

Marsel Dišan je sa svojih nepunih 15 godina slikao kao impresionista, da bi se kroz desetak godina prošetao kroz fovizam, kubizam, nakon čega je 1912/1913. godine pronašao ono što je zaista želeo da radi, a što nije bilo instruisano postojećim pravcima slikarstva. Usudiću se da ne pravim velike biografske uvode i posvetim se suštini teme. Da bismo došli do Dišanovog skoka i eksperimenta u filmu, neophodno je posvetiti se filozofiji estetike njegovog bogatog stvaralaštva.

Period pomenutog „traženja u pravcima“, nakon kraja Prvog svetskog rata, Dišan u svojim izjavama medijima govori kao o periodu „otkrovenja“, periodu kad skida „slepilo“ sa očiju. Takozvano „retinalno slikarstvo” je nešto protiv čega se borio, a definisao ga je kao slikarstvo (odnosi se na sve vizuelne umetnosti!!!) koje se oslanja i ostaje na mrežnjači oka. Vizuelno radi vizuelnog. Zadovoljenje čula, ali ne i uma. Dišan se, dakle, zalagao za umetnost koja prevazilazi ovaj čulni fenomen – podrazumevajući prevazilaženje „loše umetnosti“, u koju je svrstavao i britkom sabljom sekao umetnost velikih umetnika, među kojima i dela svog prijatelja Anrija Matisa – i koja se obraća umu. U tom periodu svog otkrovenja, čita Maksa Štirnera i njegov filozofski traktat „Ego i njegovo vlasništvo“, inspirisan je romanima Rejmonda Rasela i stvara svoje poslednje kubističke slike. Nakon 1912. godine, Dišan radi tek po neku sliku, ali na njima pokušava da eliminiše sve ono „slikarsko“, pa se okreće potpunom ogoljenju tehnike i posvećuje se crtanju, u nadi da ekstraktuje ideju kroz nadčulnu umetnost.

Izuzetno široka interesovanja dovode ga na sajam avijatičarske tehnologjie, koji posećuje sa svojim prijateljem, rumunskim velikanom skulpture i umetnosti – Konstantinom Brankusijem, koga u jednoj rečenici motiviše za njegovu kapitalnu skulptorsku seriju Ptičjih formi (svetski poznata skulptura Pero): „Slikarstvo je tako isprano. Ko može napraviti bilo šta bolje od ovog propelera? Reci mi, možeš li?“

Mogao je… Brankusijevo „Pero“

Dišan se 1913. godine povlači iz slikarskih krugova i zapošljava kao bibliotekar, i natapa svoj mozak znanjem koje će ostaviti velikog uticaja na njegovu umetnost koja sledi (jedan od tipičnih primera dela koja su inspirisana ovim periodom je skulptura “Veliko staklo”). Dišan izučava matematiku i fiziku, a pogotovo se koncentriše na rad francuskog matematičara i teoretskog fizičara Enrija Poenkara koji je tvrdio da „stvari same po sebi nisu nešto što nauka može razumeti. Nauka shvata samo odnose između njih. Izvan tih odnosa ne postoji dokučiva realnost.“

U svom studiju postavlja točak bicikla na stativ i posmatra kako se okreće. Isprva je služio kao nešto što je doprinosilo atmosferi studija, ne kao umetničko delo za sebe. Kasnije to postaje prvi rad njegove serije Readymades, kojom stiče ogromnu svetsku slavu. Inspirisao ga je i satima je sedeo prikovan za njega. O točku je prokomentarisao: „Uživao sam gledajući ga (točak koji se okreće) kao što uživam da gledam vatru kako poskakuje u kaminu.“

Marsel Dišan

Posle Prvog svetskog rata emigrira u Ameriku, Njujork 1915. godine. Nakon još par serija koje radi na novom kontinentu, Marsel Dišan postaje zvezda. Upoznaje mnoge činioce džet-seta i sve afirmisane pripadnike avangarde, među kojima Ketrin Drajer, kao i – umetnika mnogih talenata, ali svakako najvećeg u fotografiji – Mana Reja. Njih troje osnivaju izdavačku kuću moderne umetnosti Société Anonyme.

Januara 1920. godine Dišan pravi još jedan u nizu optičkih eksperimenata sa, tada već velikim prijateljem, Manom Rejom. Shvatajući činjenicu da oko zadržava sliku u kratkotrajnoj memoriji kroz delić sekunde, nakon čega nepovratno neizmenjena nestaje, napravio je mašinu na motorni pogon pod nazivom „Rotirajuće staklene ploče“. Delovi kruga su obojeni i sastavljeni od 5 staklenih ploča i električno povezane metalne osovine. Gumom je ta osovina povezana sa motorom. Eksperiment nije bio uspešan.

„Rotirajuće staklene ploče”, 1920.

 

Tri godine kasnije Dišan pokušava eksperiment ponovo samo što je ovog puta iskoristio postolje magnetofona. Napravio je seriju „Diskovi koji nose spirale“ (1923), tako što je poskidao sve metalne delove i jednostavno, na rotirajuće postolje magnetofotna kačio oblike od kartona. Rotirajući te oblike nastajali su opčinjavajući trodimenzionalni objekti. Ovaj princip iluzije treće dimenzije, koji je postigao putem pomenutog eksperimenta, primenio je pri stvaranju svog jedinog filma Anemic Cinema (1925-1926).

„Diskovi koji nose spirale“ 1923.

U ovom kratkomteražnom jedincu Marsela Dišana zastupljeni eksperiment čine – pored oblika koje je osmislio još u originalnoj fazi „Diskova koji nose spirale“ – 9 crnih kartonskih krugova na kojima su zalepljene reči koje se spiralno čitaju od spolja ka unutra. Tako sastavljeni, gemetrijski oblici, sa jakom trodimenzionalnom iluzijom smenjuju krugove sa tipografijom.

Tekst krije složenu igru reči nabijenu erotikom. Dišan minimalizuje elemente nemog filma – najpre reči, pa onda i sliku. Mudro se poigrava našim umom i tu igru deli na dva dela: čitanje reči i gledanje slika, pokretnih spirala, čije kretanje izaziva lažan (ali izuzetno veran!) osećaj dubine. S fenomenološle strane, kombinovanje čitanja i gledanja nemih filmova daje uspon trećoj aktivnosti koja bi bila neka vrsta zamišljene magije koja nastaje i popunjava sav prostor stvarima… iz naše podsvesti. Gledajući ovaj film, dakle, zagledamo se u sebe (nije li to ono što kinematografija zapravo želi, neka podvrsta katarze? možda?). Anemic Cinema na sjajan, elegantan način komunicira sa gledaocem i svojom redukcijom zapravo neutrališe mimesis koji obično moramo doseći da bismo delo „pročitali“ (ova rečenica se NE odnosi na jezičku barijeru). Čak i da ne poznajete francuski jezik, imaćete susret s najneverovatnijim prizorima. Ako se pak ne usredsredite na film, pred vama će se smenjivati apstraktne spirale i oblici bez značenja, koje ne samo da nećete razumeti, već će vam se možda zavrteti u glavi ako gledate na dovoljno velikom platnu/ekranu. Desiće vam se baš ono protiv čega se veliki Mag umetnosti borio, a to je retinalna umetnost koja dodiruje mrežnjaču i u njoj na tren ostaje, ne nastavljajući svoj put ka umu kako je predvideo Umetnik. S tim u vezi, rekao bih da ovo delo ima prilično elitistički zahtev, bespogovornu uslovnost: Dišanov film mogu VIDETI samo oni koji su senzibilisani na usredsređeno GLEDANJE, i oni dovoljno uporni da se sa njim SRETNU više puta. FILM će vam pomoći da uđete u njega, a konačno i da uđete u sebe, za tek nešto manje od 7 minuta. Kao da je Dišan predvideo davne 1926. da će se svet ubrzati do neslućenih brzina življenja. Digest spoznaja sebe.

Anemic Cinema Marsela Dišana spada u 5 najgenijalnijih filmova koje sam video u (dosadašnjem) životu.