Skip to content

MIKELANĐELO DANAS…
VORHOL JUČE…

Nemanja Abazović

EDI-03, 06/2017


Ni u jednoj oblasti svog delovanja čovek nema tako i toliko različitih mišljenja kao u umetnosti. Uključujući u sve to još i slobodu i pravo na lični osećaj, dolazimo u situaciju da je nemoguće, pa i nepotrebno definisati umetnost. Ideja da je važnije šta (značenje) nego kako (umetnička veština-zanat) dovodi u modernoj umetnosti do samoponištavanja umetničkog rada, čina i dela tako da se briše granica između umetničkog dela i običnog predmeta.

Predstava o umetniku se menja kroz epohe i od plemenskog pećinskog vrača, preko raba božijeg, homo univerzalesa, revolucionara i buntovnika, do boema, … umetnik danas postaje bogat, uticajan, moderan, postaje medijska ličnost, ima svoj i samo svoj imidž, postaje ikona i superstar… postaje veći i ide ispred svog dela… i kao nosilac ideje dobrog lošeg ukusa i mere ide pravo u zaborav i vrednovanje od neblagonaklonih znalaca i poštovalaca prave, čiste, iskrene, istinite umetnosti.

Da li je umetnost veština, zanat, posao, znanje i moć – sposobnost prenošenja i predstavljanja i izazivanja misli i osećanja, ili je umetnost napraviti nešto iz ničega i to prodati, sa naglaskom na ovo prodati? Treba li život posvetiti umetnosti ili umetnost posvetiti životu? Postoji li umetnost samo radi umetnosti, ili živimo za umetnost?

Da li je lepota umetnost? Da li je istina ono na čemu treba da počiva umetnost? Istina može biti i ružna. Da li je i ružno umetnost? Da li je ružno istovremeno i lepo? Jeste, ako je istina. Jeste, ako je umetnost!

Savremeno potrošačko društvo promoviše neke nove vrednosti kao što su lepota medija, potrošačka lepota, lepota imidža modrne mitologije, … i to je neka istina. Da li je i ona lepa? Da li je i to umetnost?

PR-ovi, vođe mišljenja, ideatori, kuratori, … kroz marketing, trendseting, propagandu, … kreiraju i popularišu nove trendove, imidže, idole, … upotrebljavajući i zloupotrebljavajući umetnost i stvarajući od publike idolopoklonike, a gurajući umetnike u drugi plan, delo u treći, umetnost ko zna gde, … Naravno, u prvom planu je uvek i samo novac.

Da nema Boga, trebalo bi ga izmisliti. Niče je rekao da je Bog mrtav. Ja sam saglasan da danas svako ima svog Boga, i da to može biti lepota našeg doba. Da li to znači da će u budućnosti svako ko to želi (i ne žuri na autobus) biti Bog? Ili će nam to reći i odraditi stručnjaci za marketing i obavestiti nas preko svojih PR-ova?

E sad konačno posle dugog i nepotrebnog uvoda da preselim našeg umetnika u drugu epohu, a to najčešće znači proverenu, poznatu i priznatu veličinu iz prošlosti u sadašnjost, pri tom je bitno napomenuti da je i ta prošlost nekad, negde, nekome bila sadašnjost, kao i da će ova sadašnjost jednom n. n. n. biti prošlost kao što je n. n. n. bila i budućnost.

Hajde da izaberemo (verovatno se lako i sam izabrao) jednog od najvećih (ako ne i najvećeg) umetnika svih vremena (Boga religije lepote) Mikelanđela.

Michelangelo Buonarotti

I evo ga među nama tek tako, malo začuđen, malo iznenađen, naravno i uplašen, ali, brzo bi se sredio i snašao. Sigurno bi vrlo, vrlo brzo seo za kompjuter i krenuo da stvara koristeći sve najnovije tehnologije, savladao bi brzo i lako web dizajn, napravio bi svoj sajt, savladao bi AutoCAD, sasvim sigurno neki od 3D programa, itd…. Još bi se više okrenuo novim i savremenim sredstvima kad bi video šta se dešava sa njegovim delom, kako ga koriste, upotrebljavaju i zloupotrebljavaju…

I kao što je nekada visio na skeli Sikstinske kapele radeći freske i gubeći zdravlje u teškim uslovima za rad ili klesao u mermeru Mojsija, Davida, … tako bi sad visio po celu noć na kompu i sa tablom crtao u Photoshop-u, bavio se dizajnom i svađao se sa galeristima, kustosima, istoričarima umetnosti, PR-ovima, estetičarima, filozofima (koji danas, kao što je nekada radio Papa, pokušavaju da diktiraju trendove u umetnosti), isterujući tvrdoglavo svoje ideje po svaku cenu, i bio bi opet u svemu tome dobar. Ma šta dobar, najbolji! Kao što je vekovima unazad bio isto dobar najbolji (i izgleda ostao do današnjih dana i teško da će ga iko ikada prevazići) samo u drugim materijalima, drugim sredstvima, temama…

Uostalom, kompjuter i jeste samo malo kvalitetnija, lepša i bolje zaoštrena olovka. Mikelanđelo bi to odmah shvatio i prihvatio i tako se i ponašao (i u svemu ostalom) i tako i radio (i živeo). Velike stvari i proverene vrednosti su vanvremene i nadvremene, a takva je Mikelanđelova umetnost, pa i on sam. Na neki način, on je daleko više isto što i njegova umetnost, u smislu verovanja i iskrene ubeđenosti, nego što danas možemo i zamisliti, ali na pravi način, iz dubine njegove ličnosti i karaktera i dijametralno suprotno od marketinških trikova stvaranja imidža idola i superstara, naprotiv – gnušao bi se svega što ima bilo kakve veze sa tim stvarima.

Lako je pretpostaviti da bi sva savremena sredstva koja pomažu (i podstiču) bržu komunikaciju za Mikelanđela predstavljala osnovnu potrebu sa kojom se lakše funkcioniše (živi), i razvio bi vrlo brzo sistem četovanja po svim mogućim blogovima sa svim poznatim, slavnim, uticajnim, … ličnostima, ubeđujući ih u svoje ideje i stavove, utičući na njih da se menjaju, prihvatajući njegova merila vrednosti odmah to primenjujući u praksi i tako bi direktno menjali svet, pa i umetnost.

Mada, pomalo se pribojavam da bi se možda pre desilo to da bi nekome (moćnicima nekih jakih svetskih lobija – pre svega finansijskim, ali i svim drugim – umetničkim, filozofskim, naučnim, teološkim, …) žestoko zasmetalo njegovo prisustvo na sadašnjem tržištu ideja, vrednosti, shvatanja, … te bi čim pre počeli da se bave idejom kako da ga sklone i anuliraju njegov uticaj, ako ne i njegov novi život. Kad malo bolje razmislim, gotovo da je izvesno da bi se upravo to dogodilo!!!

Dakle, dragi naš Mikelanđelo, ostaj nam tamo gde si, tuđe sunce te neće grejati kao što te je grejalo ono tvoje, ma kako i ono zubato bilo, ma više ćemo te i voleti onako na daljinu. A i šta će nam još jedno veliko umetničko delo, ne bi izdržali ni preživeli toliku količinu umetnosti i umetničkog života. Ti bi verovatno brzo ukapirao, shvatio i prihvatio recimo Bila Gejtsa, a on tebe, bogami, ne znam kako bi, i kad, a možda i nikad i nikako (sem kroz interes)? Čini mi se, kad bolje razmislim, da više ti njih, i o njima, znaš, nego što oni znaju za tebe i o tvom delu. I mislim da ih nije briga, to jest, to bi i bilo bolje nego da te uzmu pod svoje, trudeći se da iz tebe izvuku korist kako god to mogu – cilj opravdava sredstvo.

Andy Warhol

Od ovoga bi samo neprihvatljivije bilo da se neki savremeni umetnici presele u Mikelanđelovo vreme. Eto, koliko god da se trudim i koliko god da zaista volim i poštujem Endija Vorhola, ne mogu da zamislim kako živi u XV ili XVI veku, i slika freske po svodovima velikih crkava i kapela… Da bi se isto svađao sa Papom to znam, ali njegov duboko površni (površinski) manir teško da bi nekog oduševio, mada opet stari je lisac Endi – ubedio bi ih on da je upravo to i upravo on jedina prava umetnost i umetnik… i ko zna u kojim pravcima bi počela da se kreće umetnost.

Zato, dragi naš Endi, ne mrdaj iz svoje sadašnjice ni u kakvu prošlost zarad lepše budućnosti, lepši je mrak noćnog života Njujorka od svih tamnih renesansnih senki bez kojih svetlo ne postoji. A i supa im je loša i nije konzervirana, čak nemaju Kembel konzerviranu hranu, a i restorani im nisu fensi. Ma ubili bi te prvog dana kad bi im rekao koliko vredi i/ili košta tvoje umetničko delo ili kad bi im predložio da stave veliki logo „Koka-Kole“ na fasadu recimo crkve Svetog Marka, Bla, bla, bla,… Tras! Vrooom!!! Beng! Outch!

Dakle, Mikelanđelo danas teško, Vorhol juče nikako, Mikelanđelo i Vorhol sutra (malo sutra, što bi rekla deca kad se inate) i zanavek sigurno DA !!!