Skip to content

šibicari, političari, kockari, lopovi,
VELIKI LJUBAVNICI SU NAJVEĆI GLUMCI…

Nebojša Glogovac na UF (mart, 1999)[1]

Krajem 90-ih i u prvoj deceniji novog milenijuma, u amfiteatar Učiteljskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, u okviru nastavnog predmeta Masovna komunikacija, pozivani su gosti iz profesionalne produkcije štampe, filma, radija, televizije i digitalnih medija: Jasminka Petrović, Gradimir Stojković, Ivan Ivačković, Dobrosav Bob Živković, Zoran Hamović; Branko Petković, Petar Lazić, Miroslav Lazanski, Mirjana Bobić Mojsilović, Bogdan Tirnanić; Vukica Mikača, Leon Pijade, Tomislav Peternek; Žika Bogdanović, Aleksandar Zograf; Zeffirino Grassi, Jovan Milenković; Rastko Ćirić, Vera Vlajić; Boro Drašković, Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović, Milena Kvapil, Slobodan Pavićević; Vojislav Žanetić, Darko Kocjan, Zlatko Živković, Zoran Petrović, Dubravka Vojvodić, Igor Brakus; Zoran Kusovac, Miško Milojević, Dejan Milićević, Milan Potkonjak, Ruždija Šabotić, Branka Otašević, Veran Matić, Bojana Lekić, Tanja Peternek Aleksić; Ana Vehauc, Dejan Cukić, Vojislav Pantić, Nataša Šarić, Slavna Martinović; Zijah Sokolović, Petar Peca Popović, Đakon Nenad Ilić.

Gostujuća predavanja su bila realizovana kao neinstruisani susreti, imprivizovane ispovesti i neformalni intervju, u okviru otvaranja istine s one strane medija; a sve u cilju kultivisanja kritičke distance i rafinovanja estetskog pristupa fenomenu duha medijskog vremena. Za one koji podučavaju buduće ljude-od-kriterijuma…

Ovo su autorizovane beleške sa takvog susreta studenata Učiteljskog fakulteta i Nebojše Glogovca, iz marta 1999. godine koje je ustupila profesorka Svetlana Bezdanov Gostimir.[2]

 

Rođen sam u Trebinju, 1969. godine, živeo tamo 6 godina, a onda smo se preselili u Opovo, tamo živeli godinu dana i, kad sam imao 7 godina, došli smo u Pančevo. Značajne su te selidbe zbog upoznavanja različitih mentaliteta i shvatanja koliko je važno gde se živi, sa kim, sa kakvim narodom. U Pančevu je krenula osnovna, srednja škola, a paralelno s tim, što se glume tiče, išla je neka vezanost, koja nije bila presirana ni sa kakve strane, nego tako, prosto, bilo je tu recitovanje za Svetog Savu, na primer, u crkvi, gde sam se ja drao k’o konj, i uglavnom su one babe koje su dolazile, čule samo mene, a iz toga su proizilazile i kasnije pohvale, nakon cele priredbe, kao: jao, to je bilo sjajno… a ja sam još tad kapirao da je to verovatno zato što su samo mene čule, pa im je to bio jedini pravi podatak. To je uradilo svoje, pa sam počeo da verujem kako ja tu nešto mogu, ali i dalje bez velikih ambicija, pa sam se upisao u Dramski studio Radio Televizije Beograd, koji je te godine napustio Bata Miladinović, a preuzeo Mika Aleksić. Audicija u «Braći Stamenković», ja sam bio negde VI-VII osnovne, i ostao sam u toj grupi. Išao sam svake nedelje, 2-3 puta, autobusom, od oko 7 pa do 10 uveče, i vraćao se nazad u Pančevo. Tu smo, kao, neobavezno učili i saznavali o glumi, o radnji, o sukobu, ali sve kroz priču, šalu, primere iz života, i tako… Tu su se snimale radio drame, prvi film „6 dana juna“ (očajan film!). Nismo dobijali kintu, nego skupljali i išli svi zajedno na more. I sve je to tako bilo super, negde do kraja srednje škole, kad me je Mika upitao: „Je l’ ’oćeš da upišeš glumu?“ Ja sam rekao da neću.

Zašto? Ne znam. Ustvari, znam da sam imao osećaj da treba davati i raditi mnogo više od onoga što sam ja tad shvatao oko poziva glumca: šta je tu moj zadatak, čemu to služi, i da li je moguće da meni sve reditelj treba da kaže ili mogu i ja sam nešto da smislim. Nešto mi se nije sviđalo, a istovremeno sam sve to previše cenio, misleći prosto da još uvek nisam taj. Sedeo sam pa analizirao čime bih se uopšte bavio u životu. Pomislio sam da je to psihologija. Primetio sam kako mogu o nekom čoveku da pričam dosta dugačku i preciznu priču, samo na osnovu toga što sam ga gledao neko vreme: negde sam ga video sa strane, potpuno nepoznat čovek, ali vidim gest, ili kako puši, ili kako nastupa, vidim kojim ritmom priča… i sam dosta toga o njemu znao. Dok sam išao na te, nazovi, časove u toj dramskoj grupi, u autobuskoj gužvi sam osluškivao glas iza sebe, čoveka koji priča, pa pokušavao da provalim kako on izgleda. Dosta sam se izveštio u tome i uspevao da pogađam. Bilo je i strašniih promašaja – čuješ neverovatan bas, a vidiš čoveka od 50 kila – ali, nešto sam ja tu tražio, bavio se, zadavao sebi neke zadatke, sam sa sobom…

I krenuo sam na psihologiju. Psihologija je postala potpuno bezlična i nezanimljiva kad sam pročitao neku teoriju Stenlija Smita Stivensa, koji je tvrdio da važi ono „o ukusima ne vredi raspravljati“ i da postoje estetske preferencije povezane s hemisfernom lateralizacijom u mozgu, pa je čak postavio i formule za to! E tad mi se zgadilo, još kad sam okrenuo sledeću stranu, pa našao čoveka koji sve to pobija… (i tako, otprilike, cele te studije, odnosno, to dokle sam ja stigao) sve je, zapravo, bilo u nekom ritmu smenjivanja različitih teorija od kojih više na znaš šta bi.

Paralelno sa studiranjem psihologije, kada sam napustio Dramski studio Radio Televizije Beograd, otišao sam u Atelje mladih u Pančevu i amaterski se bavio glumom, što mi je, ustvari, tek bio neki otvor, pravo polazište, jer smo bili klinci, i sve što se dešavalo preko dana nije nas pogađalo niti umaralo, pa smo uveče mogli da izginemo na probama, a kad ih završimo budemo odmorni i srećni.

Kako se psihologija gasila, tako se gluma sve više palila, i onda sam u jednom trenutku rešio da probam. Sa Milenkom Zablaćanskim – koji je u Ateljeu mladih režirao „Mušicu“ i „Stranca i striptizetu“ – spremao sam prijemni. Sećam se da sam došao na Akademiju u nekim lakim letnjim pantalonama i da mi se desna noga tresla. Istovremeno razmišljao o 3 stvari: kako šta sam ono naučio, kako ću sve to da kažem, da li se vidi da mi se trese noga, a i kako to utiče na ove ljude (lice čoveka koji me je primao, Vlade Jeftovića, nisam video – poklopio je lice šakama i samo su mu oči virile). Sećam se da uopšte nisam imao povratnu informaciju da li to valja ili ne. Čuo sam samo kako je Ljilja Erenrek, bivša profesorka tehnike glasa, uzdahnula: „Jao, kao Šerbedžija!“ Takav glas, kao. Tad je bio mnogo bolji, manje sam pušio. I tu još par ljudi je nešto odreagovalo, nešto se malo smeškali, tako, ali ništa nisam znao dok mi nisu rekli da sam primljen. Eto.

Pred kraj II godine na Akademiji, sedeli smo u menzi i ručali, kad je utrčao Sergej Trifunović, koga su nešto zvali na telefon, počeo da me grli, ljubi, skače, i rekao da nas je zvao Mijač da igramo u „Velikoj pljački“. Ceca Bojković, Peca Ejdus, Cveja (Branko Cvejić), i Sergej i ja. Za nas na Akademiji je to bilo sve: kad će da počne i kako to izgleda, i ko su ti ljudi, a onda se, eto, desio poziv, i počesmo da radimo. Posle toga je krenulo Jugoslovensko dramsko: „Šćepan mali“, pa „Tamna je noć“ pa… itd..

Sve u svemu, vrlo brzo su se raspršile neke (doduše, nikad nisam ni gajio) velike iluzije. U početku mi je jedini motiv bio da to bude istinito: kao, biti neko drugi, a situacija koja se stvara u datoj drami da bude prava, sočna, životna… da zaista provocira ljude koji gledaju. Tada sam čak nešto definisao glumu kao provokaciju. Međutim, sve je to negde nestalo ulaskom u Jugoslovensko dramsko, koje je već tada smrdelo na požar, već tada je tamo bilo raznih duhova – nešto malo dobrih, mnogo više zlih – i neke loše atmosfere, koja mi nije prijala. U početku sam mislio da je to od mog ličnog straha i neoslobođenosti. Posle sam video da je to stvarno konstanta, koja danas, evo, polako nestaje, odnosno, prekida se tim požarom, koji je, po meni, morao da se desi, da bi sve to vatrom bilo isterano napolje. Jedino za šta sam morao da se držim, i za šta se držim, to je, na sreću, vaspitanje (a uvek sam se nešto, kao, branio i bežao na ulicu od vaspitanja u kući!), koje je bilo tu, prosto, deo mene. Hoću da pričam da mi je otac sveštenik, i da je religija bila prisutna… Sve te postavke – koje nisam kapirao, a priori, uzimao kao svoje, nisam mogao tek tako da primim – tek kasnije sam krenuo da istražujem, čak provociram, da ih pobijam, ili tvrdim, i tako živim… Pokazalo se da su prave i da tu ima jako, jako, jako velikih vrednosti i da je to klica koja mi sada daje osnov da verujem u svoju priču, u svoju, ne znam kako da nazovem, zvezdu, u misiju, ili šta već… Bilo šta, u svoj posao, najbanalnije. Nema nekih velikih obećanja u svemu što se dešava okolo, nema naročitog svetla. Ima, kad se desi pravi trenutak… kreativni, pravi, između mene, mog partnera ili partnerke i reditelja… kad se to sve odjednom sklopi. Neophodno je trojstvo… Eto, sad sam tu.

 

Uspešni ste i u filmu i u pozorištu? Kakva je razlika?

Pitanje razlike između filma i pozorišta je jedno od najčešćih novinarskih pitanja i to već budi neku vrstu gnušanja u meni, više ne mogu to da razglabam. Baš sam o tome pričao, sreo sam Batu Stojkovića pre neki dan u „Zvezdari“, i pita me: „Gde si, šta radiš?“ Reko’: „Evo, opet sam odgovarao na ono pitanje.“ „I šta si rek’o, sine?“ Pa ja opet ispričam priču kako je pozorište živi kontakt, tu su ljudi, ima svoje prednosti što se dešava tog trenutka, a film snimiš jednom i to je tad gotovo, mada su prednosti filma u svedenijem izrazu, prirodnosti emocija… „Ne, sine, znaš šta da im kažeš? To je isto, glumac je glumac – i tamo i ovde – i mora biti sposoban da donese taj trenutak, bilo kad i bilo gde, bilo to pozorište ili film.“ I kad mi je on to rekao, spoznao sam da je to i negde u meni bilo pravo mišljenje, samo mi je zvučalo nadobudno (ili kako već?) da kažem, previše sveznajuće za moje iskustvo i moje godine. Ali, stvarno je tako, mislim da glumac ne može, ja bar ne mogu da se opredelim za šta sam više. Prosto, kad bih napravio taj rez, onda bih se bavio ili jednim ili drugim.

 

Mislite li da je čarolija slave više u filmu ili u pozorištu? Ili je i to negde potpuno isto?

Pa, ne, nije isto. Snimiš film i za kratko vreme te vidi, ne znam koliko, 200 hiljada ljudi, a da bi se to desilo u pozorištu, treba ti najmanje 400 predstava – znači 400 dana, znači, najmanje 2 godine, jer ne igraš svaki dan. Ali, to je toliko kvantitativna razlika, da ne znam šta bih s tim. Čarolija slave ovde ne funkcioniše. Čarolija nije prisutna, vrlo je banalno, i vrlo je svedeno na imitaciju onoga što se čita u novinama da se negde dešava. Mislim da naša publika trenutno ne… ili… ustvari, to je kauzalno… Ili mi ne dajemo toliku iluziju – nismo sposobni da ih odvedemo u maštu, da ih izbacimo iz ravnoteže; ili ova publika više nije spremna da to primi na pravi način. Sve ima oblik imitacije nekog srećnog holivudskog života i odnosa publike i, nazovi, zvezda. Blago rečeno, smešno mi je kad ti neko pristupa sa stavom da si ti taj koga je on gledao, i da si ti takav kao što te je on video u nekoj predstavi ili filmu, svejedno. S filmom se ljudi više identifikuju, čini mi se, i ta priča više važi za film. Prosto, nizak je nivo svesti, mnogo crnih hronika i žute štampe, mnogo izmeštenih vrednosti, srozanih parametara, mnogo nepostojećih parametara… u poslednjih već 7-8 godina, a ja sam baš toliko u poslu. Sve zvuči jako, jako lažno, zvuči kao: upaljena je neonka, a ljudi se prave da je dan! Ne znam kako to da objasnim. Nije pravo. Nije pravo ni obožavanje, ni poštovanje, a verovatno, posledično, ni mi glumci, koji to radimo. Nismo pravi, jer smo u istim govnima kao i taj narod, nismo spremni da to izvedemo na pravi način. Nešto tu sa tim kontaktom nije u redu, nešto te žice nisu… nije kratak spoj još uvek, ali loša struja teče…

Jako je bitno široko, a istovremeno i jako usko poimanje sveta. To je ono mikro i makro. (Jao, davao sam jedan intervju nekoj, ne znam kako se zove žena, rekao sam da imam jako pružene antene i da tako skupljam informacije iz spoljnog sveta, i da se to negde u meni prerađuje, itd.. Pročitam intervju, piše kako imam jako sužene teme, dobro je čula…) Jako je važno to poimanje sveta kao materijala i energija, kao spoja stvari koje funkcionišu po nekom duhovnom principu, pri čemu postoji i taj materijalni, koji ih dovodi u koliziju s nekim duhovnim principom. Mislim, to je jako uopšteno rečeno, ali korenita je stvar da tu nastaju sve drame i svi problemi. Negde sam pročitao, i slažem se s tim, da kada bi čovek imao apsolutnu ljubav, znači potpuni spoj sa drugim polom (apsolutno, znači nemoguće!), onda ne bi imao potrebu ničim da se bavi, ništa da radi. Onda je to potpunost i kao kraj, i kao trajanje. Važno je to sve zbog toga što u svom poslu moram da opravdam svakog onog koga prihvatim da igram: moram da znam i da svakog od njih shvatim kao čoveka u, ne znam, raljama sudbine… i najokorelijeg ubicu – on je jadan zbog nečega (što ga je otac tukao?), zbog nečega je besan, zbog nečega je, ustvari, tužan. Da bi sve to opravdao, prosto da bi mogao da igraš, a da nemaš gađenje, da nemaš otklon (postoji i gluma s otklonom, ali to je već neka druga priča), neophodno je da shvatiš svakoga. A to možeš samo ako pogledaš kako ide svet, i pogledaš malo u istoriju unazad, pa da pročitaš malo poezije, pa onda malo proze, pa onda malo pogledaš novine, pa se onda zaljubiš – svi ti segmenti čine obrok života. Tako nekako.

 

Koliko Vam neki privatni kontekst ruši inspiraciju ili je donosi? Koliko to uopšte može da utiče?

To je kao jazz, iz toga crpeš. Sama sloboda stvaranja dramske situacije, lika koji treba da igraš… Nikad to nije bukvalno ono što piše, nego mi sednemo, pa pričamo kako ćemo, hoćemo li „Dobar dan“ sa ’Pizda ti materina!’ ili „Dobar dan“ sa ’Gde si, čoveče, do sad?’ Dogovorimo se sa kojom težnjom idemo ka tome. Kod slabo napisanih tekstova je tolika sloboda, da prosto više ne znaš šta bi, a kod jako dobro napisanih tekstova – ogroman je broj značenja koja idu i koja su dosta precizno usmerena ka, nazovi, poruci celog teksta. Postoji sloboda stvaranja, a lični kontekst (kako se baš danas osećam) upravo može biti iskorišćen da iz njega stvaraš. Neko to može da protumači kao lukavstvo, ali ja tako, prosto, ne bih mogao da igram nijednu ulogu. Predstava nikad nije ista: drugi je dan, drugo je vreme, stariji smo za 2 ili mesec dana, sve je drugačije. Ne može da bude isto. I onda to stvarno ima sličnosti za jazzom, sa osećanjem trenutka, iz koga se rađa gomila stvari. Čak su i greške – kad se dese – jako dragocene na sceni. I u filmu postoje kadrovi sa greškom – neko je pogrešno rekao tekst, ušao je mikrofon (ona pecaljka) u kadar odozgo – ali nije važno, nešto se super desilo i taj trenutak je istinit i živ, i kao takav treba da se saučva. Greške su mi jako zanimljive, baš zbog tih ličnih stanja i svega što se iz njih rađa.

 

Kažete da smo svaki dan nešto drugo. Domaći zadatak glumca je da bude uvek nešto drugo. Mislite li da postoji granica gde osetite da ste isti već neko vreme, ili naslućujete strah od toga da ćete postati isti?

Ne, vidite, truba je ista, isto je naštimovana, ali su tonovi drugačiji, drugačije se svira – ako je hladno napolju, tela se na hladnoći skupljaju, samim tim i trube, pa malo drugačiji, to se zove oberton, takozvani gornji ton, znate, imate G na gitari i G na trubi, pa ono što mu daje kvalitet to je oberton, to je lična priča koju on nosi. I tako (ha-ha!).

 

Kad je film u pitanju, sa aspekta glumca, koliko mislite da može slika u odnosu na tekst, da li dajete prioritet jednom ili drugom? I koliko Vam je priča u filmu dominatna ili manje važna?

Ma, to je spoj svega. Dobar film mora da ima sve. Kadrovi moraju biti umetničke slike, svaki mora da ima određeni kontekst, odnosno određenu postavku tela u prostoru, linija koje su kose, ovakve ili onakve, starih ili novih predmeta, dizajn, mora takođe da postoji scenografija u službi te slike, a okvir kamere će da urami tu sliku, mi ćemo da damo iz sebe dušu i emociju, i šta treba, gde već idemo, nije važno, reditelj koji će, kao dirigent, sve to da ukomponuje. Stalno mi se javlja ta veza sa muzikom, skoro mi je bukvalna: sve je potpuno povezano – ritmovi, ritmovi govora, smenjivanje intenziteta, upotrebljeni tonovi za bes, ili za tihi bes, ili za razulareni bes… ili da li će ljubavna scena da bude strasna i kidanje svega, ili nežna, plivajuća… pa onda sve to u odnosu na prethodni kadar, na prethodnu priču… pa kuda vodi taj kadar, ako ćeš da staviš taj, da li će on da odvede u ono šta želiš, ili će da povuče ljude na neku desetu stranu. Tu je odgovornost! Mislim, mora sve tu da bude, nema prioritet tekst nad slikom, eventualno postoje stvari koje su kamerne, u kojima se slikaju ljudi kako samo sede i pričaju, i gde se sve dešava tu za stolom, ili u hotelskoj sobi. Tu su stvari svedenije na nešto što je mikro. A isto je vredno kao i makro!

 

Ima nekih teza po kojima se glumac za film bira isto kao i svaki drugi objekat slikanja, kao ptica, potok… Koliko mislite da duša glumca pravi dušu filma? Koliko je pulsiranje Vaše duše instruisano (tekst, reditelj…)?

Draž svega je što u tom trenutku niko to ne zna, mislim, u trenutku snimanja. Zašto Kusturica radi po godinu dana? Zato što mu treba gomila materijala, raznih segmenata, na razne načine. Kad sedne na miru u montažu, kad u mraku gleda sve te kadrove, tek tada doživljava svaki posebno… za svaki mu treba nova koncentracija, ponovo isto jaka… Kako će da ih ukomponuje, koji će da uzme, baš da bi se sličice ređale kako treba, da bi gradile pravu priču? Samo glup čovek može da izabere glumca zato što mu se likovno uklapa, u scenografiju ili već njegovu ideju. Mada, s druge strane, svi mi ličimo na ono što nosimo, to treba jako nežno i pažljivo gledati, ne na prvu, nego moraš ući u čoveka, videti kakvo mu je to pakovanje, to telo, i iz toga se dosta vidi… vidi se na oku, na ustima, vidi se kakve su ruke, kakva je koža, mislim, sve je to on! Skidam kapu ljudima koji, na osnovu fotografije, umeju maltene magijski da uđu, da uplivaju u sliku čoveka i iz nje sve izvuku, da shvate da je taj čovek pravi, i da se posle pokaže da je on stvarno pravi. A, praviti, kao, postere – to je idiotski!

Evo, na primer, snimali smo „Bure baruta“ (pre, koliko je prošlo? 10-ak dana). Scena u kojoj sam ja taksista, koji je nekad davno dobio batine od jednog policajca, koji ga je tukao pendrekom među noge iz čista mira, zatekao ga je sa ribom u kolima, izvukao ga napolje i ubogaljio za ceo život, ne može dece da ima, e, onda je taj isti, taj moj lik, sreo tog pandura posle nekog vremena i prebio ga je čekićem od 8 kila i pajserom i šipkom ga je tukao, sve dok ga nije, takođe, ubogaljio za ceo život, on je spakovan, kragnu nosi, polomljeno mu je 32 koske, ubogaljen čovek potpuno… I sad ga sreće posle nekog vremena na ulici i vidi kako ulazi u kafanu. Uđe za njim u kafanu, i pita: „Kako si, pa šta ti je bilo?“ Pravi se lud. „Šta ti je bilo, ko te tukao?“ I tako dalje, dok mu na kraju ne kaže: „Znaš ko te tukao? Ja sam te tukao.“ I ispriča mu celu priču: „Zašto, čika Dimitrije, zašto si mi ono uradio? Gle na šta sad ličimo“ i sve to. Ja mogu da nađem veliko prisustvo instinkta, prosto zamisliš, jako zamisliš da ti je neko nešto tako uradio, i da si ti njemu uradio, i da ga sad srećeš. Jako možeš da ga mrziš u tom trenutku. To je stvar dogovora. Hoću li ja njega da mrzim sad kad uđem u tu kafanu, i kad počnem da pričam s njim, ili će ta mržnja vremenom da napravi salto, pa da se pretvori u neku perverznu nežnost, u neku apsurdnu nežnost, ustvari. Nas dvojica obogaljenih, i šta ćemo sad, i zašto, šta nam je ovo trebalo? Ili ćemo da idemo na to: m’rš, govno jedno, samo da znaš, ja sam ti to uradio, i mnogo mi je drago. I da izađem napolje. Zanimljivije je, naravno, da se napravi taj salto. Prosto, kao što je salto zanimljiv u cirkusu, tako je zanimljiv i salto emocija. Moj lični udeo u tome, ja ga mogu izvući iz osećanja da sam, iz sećanja, ustvari, iz emotivnog pamćenja da sam nekad bio na neki način povređen, pa da sam to tom nekom vratio. Kao što se desilo, ne znam, tukao sam čoveka koji je napao moju sestru na ulici. Šta drugo da radim tom čoveku? Da mu držim predavanja – glupo je. Sećam se tog događaja, jer takvi događaji u životu nisu česti, prosto, to su kapljice, esencije, neke vrste zadovoljstva. U tom trenutku, kad sam ja nju, na neki način, spasao od daljeg napadanja, i kada sam tog čoveka sreo, i kad sam ga pitao šta je radio, i kad se on pravio da se ne seća, i kad sam ga podsetio – iz tog nekog osećanja se rađa ovo. Opet jazz, improvizacija je u pitanju, kad čuješ na klaviru, odjednom čuješ G7, pa ne možeš da misliš o tome: „E, čekaj, ovo je G7, na to se nadovezuje, sad ću ja da odsviram solo taj i taj…“ nego postoji doza automatizma, odnosno uvežbanosti ruke, koja je srođena sa instrumentom, i ovaj G7 izvuče poriv koji će da vozi dalje. Ne znam, jako je sve simbolično, ne mogu o tome da pričam potpuno konkretno.

 

Ako kažete da je stvar instinkta, ko odlučuje o tome da li će se u konačnu verziju filma uvući instinkt agresije ili nežnosti?

Jedan deo određenosti je taj da si ti čovek koji se svetio, da si ti čovek koji je sada obogaljen, i da si ti čovek koji vozi taksi po gradu i pljuje sve živo što vidi, besan na sve. Dolazimo u trenutak njegovog života kada rešava svoju traumu. Nije je rešio kada ga je prebio, on rešava sada, kada mu priznaje da ga je prebio, i kada njih dvojica razmene to nešto – ništa, neki prazan prostor koji nose, vakuum. Mogu da utičem jedino svojom sugestivnošću, dobrom glumom u kadru, jedino time ako uspem da ubedim čoveka koji će kasnije ostati sam sa tom trakom u montaži, da kad gleda taj kadar kaže: „Ne, ovo mora. Ovo je super.“ Jedino tako. Inače, čupanje za rukav i nešto kao: „Molim te, stavi ovo“, to je bezveze. Pre svega je važno poverenje.

 

Možete li ponešto o partnerima u filmu?

Izbor glumaca, odnosno casting, je, pre svega, stvar reditelja, ili čoveka zaduženog za casting, za podelu. To je isto kao i u životu: srećeš žene ovakve ili onakve, pa se s nekima stvarno super spojiš, sa nekima je to samo na nivou trenutnog praskanja, a sa nekima nema bukvalno ničega. Tako je i sa partnerima, bilo muškim, bilo ženskim, svejedno. Sa nekim ljudima možeš da uđeš u razmenu emocija, da se ti nastavljaš iz njegove emocije, da gradiš dalje… sa nekima moraš da teraš samo svoju priču, jer oni teraju samo svoju… ali ni jedno, ni drugo, ni treće ne garantuje uspeh. Ili neuspeh. Može savršeno dobro da izgleda ta otuđenost dvojice ljudi koji pletu svako svoju priču: tu je prisutna neka selektivna gluvoća, i, kao, oni nešto pričaju. Nije do mene biranje partnera, naravno. Retko se dešava da sam sigurno u projektu, pa pitaju s kim bih voleo da igram. Dobar tekst traži razmenu. Dobar tekst nudi razmenu i to samo treba ubrati.

 

Mislite li da Ste u profesionalnom smislu propustili nešto veliko? Da li Vam je nedostajao veliki učitelj, kao iskustvo koje bi Vas doteralo?

Da, mislim da još nisam sasvim slobodan u baratanju svojim resursima. Teško je uopšte doći do toga, možda se nikad u životu i ne dođe, ali, prosto, potreban je neki veliki mag, neki beli mag koji će izvući iz tebe, koji će te otvoriti. To nije zadatak reditelja – nije njegov problem da rešava tvoj problem, lični, koji se reflektuje na profesionalni. Njegovo je da izvuče ono što tad tu treba. A tvoje je da učiš iz tih povremenih otvaranja kako ćeš da otvoriš sve. Sećam se Unkovskog, kad smo u pozorištu radili «Bure baruta», u sceni kad treba da uđem u autobus… 10 minuta stampeda, da se napravi kontinuirana energija, koja dovodi do njegovog konačnog pucanja. Nisam znao kako. Imao sam nož kod sebe i kolebao se između moći koju mi on daje… da budem miran i da mogu sve te putnike u autobusu da maltretiram? A opet, Andrej ima problem koji ga forsira, koji ga tera u ludilo. E, i onda je bilo nekoliko pokušaja, radimo probe, i ne ide! A onda je Unko u jednom trenutku rekao: „Nebojša, da ti kažem nešto“, i sa 5-6 metara od mene je krenuo, gledao dole kao da hoće nešto da mi kaže, prišao mi, uhvatio me za ruku i gurnuo unutra, među ljude! On je odabrao trenutak, odabrao je mesto kad sam bio već dovoljno iznerviran time što mi ne ide, što nije dobro, što sam pod tenzijom traženja vrata… To je talenat, osećaj za čoveka, ne znam, ali on to poseduje na najmirniji način, potpuno blag, apsolutno blag čovek, bez ikad povišenog tona, a uspeva da izvuče ono što tek malo kasnije vidiš šta je. Kako me je gurnuo unutra, tako sam uradio scenu. Takva je i dan-danas.

 

Da li identifikujete nekoga ko bi Vam bio baš po volji, da Vas dotera? Da li bi to bio neki Greenaway, ili neko potpuno stvaran, ko bi od Vas mogao da napravi upravo ono što želite da budete?

Možda, nadam se, nemam pojma. Nemam nikoga konkretnog u glavi, jer možeš ti da vidiš fenomenalan film nekog čoveka, ali to zaista može da bude velikim delom njegov trip, da on to vadi iz nekog svog ličnog ludila, kad je stvarno sam, da to ne ume baš meni da prenese, odnosno možda ja baš ne umem da čujem to što bi on umeo da mi kaže. Dok se ne desi, stvarno ne znaš.

 

Po nekoj vulgarnoj analogiji, gluma je ponavljanje sebe, ponavljanje lika, ponavljanje teksta, ponavljanje slike, sasvim svejedno; koliko Vam se puta desilo za filmske karijere da Vam se nije dopalo ono ponavljanje koje je ušlo u završnu priču?

Film izađe posle 6 meseci, ja se ne sećam svih dublova koji su bili, tako da ne mogu da kažem da su bili bolji od ovih koji su ušli u film. Nije lako gledati sebe posle urađenog posla: odeš i gledaš sebe kako nešto radiš! Ja sam „Ubistvo s predumišljajem“ gledao 4 puta, dok ga nisam odgledao. Prvi put sam se gadio samoga sebe, hvatao sam se za glavu, na šta ličim, razmišljao o rasporedu svojih crta lica, koje su katastrofalne, te oči mi se ne vide, te na šta ja igram, jao nemoj da se foliraš… E, sad, to neko drugi drugačije čita, a ja opet ne mogu da tvrdim da je to prava slika. Nezahvalan je odnos snaga sebe u publici i na platnu. ’Ajde sad posmatraj se drugim očima… Pa eto, tek iz tog četvrtog puta sam odgledao film, i pomirio se s tim da se to ljudima dopalo i da ih radi, vidim, plaču, smeju se i sve to, i šta ja više o tome da pričam. Mogu samo da probam bolje sledeći put.

 

Da li Ste imali veze pri upisu na Akademiju?

Priča o vezama i upisu na Akademiju je potpuno stupidna. Pre svega, najgore što možeš da uradiš čoveku je da ga upišeš na glumu ili slikarstvo ako nije talentovan i ako to nije on, jer će posle 5 godina sve da se sruši. Sve će da se sruši, jer on nema gde! Nema šta da radi. Dosadan je. Mislim da za sve treba talenat, i za pedagogiju sigurno treba talenat, za lekara treba biti dobar čovek… Rusi za lekara kažu vrač, treba biti vrač da bi mogao da lečiš nekoga (bez obzira na to što znaš lekove napamet!). To što deca glumaca upisuju glumu je normalna stvar! Kad rasteš, pa prvo što vidiš kad otvoriš oči, jesu tata glumac i mama glumica, i dolaze njihovi prijatelji glumci u vašu kuću, i vidiš kako se pretvaraju, i kako se blesave… Genetski je vrlo lako da naslede deo talenta – ako roditelji nisu uzeli sve na sebe, pa detetu ne ostane ništa. To je potpuno normalna stvar.

 

Vi niste iz glumačke porodice, a da li očekujete da će Vaš sin biti glumac?

Ima to veze. Meni je ćale sveštenik, a to je povezano: to su rituali, to je priča o plemenskim predstavama. Moj otac je, u neku ruku, glumac. Crkveni obred je vrlo sličan pozorišnom, po svim elementima.

 

Ima li glume i u nekim drugim profesijama?

Kako da ne, šibicari, na primer. Šibicari su opasni glumci. Ja sam na Zelenom vencu provodio sate gledajući ih. Krenem na Akademiju i ostanem. Tamo na Zelenom vencu sam menjao autobus… tamo na stepeničicama, gde se spušta Prizrenska… Svi su me znali: „Gde si, kolega?“ Sad, kad smo snimali „Janeza“ na Buvljaku, stao sam opet, i… stara ekipa, zna se ko su, njih petorica, a jedan je ovca, njega rade. I gledam kako ga rade, stojim pored… a ovi što stoje pored, gledaju da ne naiđe neki, koji će da kaže: „Daj, bre, šta radite? Ostavite čoveka na miru!“ I ako si nepoželjan, dobiješ lakat i ’ajde pali, možeš lako da dobiješ i batine…

Političari, mislim, ovi naši nisu nikakvi glumci, jako su loši, ali među političarima ima žestokih glumaca.

Kockari moraju da budu jako dobri glumci…

Lopovi…

Veliki ljubavnici su najveći glumci…

 

[1] Ovo bi trebalo da je prilog za rubriku Šlagvort za repliku, ali je šlagvort nastao 1999., a pošto je Maestro Nebojša Glogovac otišao u februaru 2018., više nema prilike za replike…

[2] Tekst je objavljen u 3 nastavka u beogradskom nedeljniku NIN: (1) UPALJENA JE NEONKA, A LJUDI SE PRAVE DA JE DAN, 22. februara 2018., broj 3504, str. 56-59; (2) SAD ĆU JA DA ODSVIRAM SOLO TAJ, 1. marta 2018., broj 3505, str. 56-57; (3) VELIKI LJUBAVNICI SU NAJVEĆI GLUMCI, 8. marta 2018., broj 3506, str. 56-57.