Skip to content

„PAKLENA POMORANDŽA“

Tamara Jovanović

EDI-03, 06/2017


 

„Lepa umetnost pokazuje svoju odliku upravo u tome što ona stvari koje su u prirodi ružne ili se ne sviđaju, opisuje lepo. Furije, bolesti, pustošenje rata i slično mogu se kao štetnosti vrlo lepo opisati, štaviše predočiti čak i u slici“
Emanuel Kant “Kritika moći suđenja”

U filmu se prikazuje sociopatija i delikventnost sedamnaestogodišnjeg Aleksa Delaržea i njegovih prijatelja. Pet, Dim, Džordž i Aleks, delinkventska banda, ubijaju i vrše nasilje nad ljudima. Sam izgled ovih likova je zastrašujuć, a posebno scene u kojima vrše nasilje, a najstrašniji je način „lečenja“ od takvog ponašanja. Ovaj film će neminovno uznemiriti gledaoca, izazvati neku reakciju, strah, čuđenje, gađenje. S teorijskog stanovišta ovo možemo povezati sa teoretičarem Hugom Minsterbergom. Njegov teorijski pristup zasniva se na psihologiji i smatrao je da se psihološka i estetska strana dodiruju, da film u nama treba da izazove nekakvu reakciju. Poznavajući rad Kjubrika, i on je isto to želeo da postigne svojim filmovima. Fascinantno je to što ma koliko ovaj film prikazuje ono ružno u svetu, delinkvenciju, neposlušnost, silovanje, mnogim ljudima je ovaj film jedan od najboljih i najlepših. Svaki kadar je kao iskrivljena slika sa koje ne možeš da skineš pogled. Muzika tokom celog filma budi emocije koje ostaju i nakon završetka špice.

Ovaj film je pun znakova, i sam po sebi znak stanja u okrutnom društvu čije se nasilje može rešiti samo jednom metodom, i to medicinskom. Sama scena dok Aleks sedi u stolici sa žicama prikačenim na njegovoj glavi – žicama koje drže njegove oči širom otvorene dok on gleda najgroznije stvari na ekranu – prikazana je maestralno. Svaki gledalac mogao je da se poistoveti sa tim delinkventom, da oseti njegovu patnju, bol, mučninu. Svaki kadar, svaki vrisak Aleksa budio je jezu u nama. Kako je izložio u svojoj teoriji Bela Balaž, krupni planovi najbolje dočaravaju emociju lika, i bude emociju u gledaocu. To je upravo ono što je prikazano u ovoj sceni filma.

Ričoto Kanudo je smatrao da film ne treba da bude samo lepa slika, već da svaki segment u filmu treba da bude u vizuelnoj harmoniji, da ličnosti likova odgovaraju scenografiji u kojoj se nalaze, da muzika dočarava atmosferu, jer film je, kako smatra Kanudo, sinteza svih umetnosti (osim pozorišta!). U filmu imamo fantastičnost, mističnost i strašnu atmosferu. Erotski sadržaji, ubistva, ambijent zatvora, kao i medicinskog instituta u kojem se vrši „Ludvigov“ tretman u filmu su prikazani kroz kadrove i planove u kojima dominiraju određene boje, svetlost i određena muzika koja savršeno dočarava atmosferu kao i u ostalim filmovima ovog reditelja. Boje su žive i dominantne, odražavaju tu haotičnost u filmu. Slično bojama, muzika igra veoma važnu ulogu. „Deveta simfonija” Betovena vezuje se za svaki nasilnički i silovateljski potez Aleksa i njegove bande. Posle ovog filma nije mi baš prijala ta „Deveta”… Što se kadrova tiče, Kjubrik kao da je namerno pravio neke greške u kompoziciji i želeo da nametne osećaj dezorijentisanosti. To sigurno nisu bile slučajne greške. Kjubrik spaja nespojivo, a time stvara vrhunsko umetničko delo.