Skip to content

Palimpsest i poetika filma

Tanasije Ćakić

EDI-05, 09/2018


Palimpsest. Izuzetno rogobatna reč. Ukoliko se njeno značenje ne zna, može aoscijativno povesti misli u niz isto toliko rogobatnih prikaza. Ko preduhitri maštu, saznaće preko Vujaklije da se zapravo radi o svojevrsnom stvaranju novog teksta tamo gde je stari izbrisan. Koliko god to nepravedno zvučalo prema tekstu koji je namenjen na tom mestu da se nalazi i nosi smisao, navodi se da postoji način za čitanje starog teksta putem hemijskih reagensa. Ipak, kada bismo palimpsest posmatrali kao pojam u umetnosti, najmanji uticaj na rekonstrukciju dela i njegovo shvatanje ima hemija, već tuđa interpretacija i istorijske (društvene) okolnosti. Neki crno-beli, nemi film mogao bi da krene u potpuno drugom pravcu kada bi neko dovoljno dovitljiv promenio sadržaj samo jednog tekstualnog prikaza u toku filma. To bi bio potpuno novi film, neprimereno stvoren na traci staroga.

Da li je „Nevinost bez zaštite“ Dragoljuba Aleksića (1943) izgubila svoju nevinost snimanja istoimenog filma s potpisom Makavejeva (1968) četvrt veka kasnije? Iako film Dušana Makavejeva nema istu radnju kao film na koji se oslanja, iako šireg opsega i time što samim svojim nastankom veliča prethodnika, na brutalan način menja shvatanje „Nevinosti bez zaštite“. Da bih najjednostavnije to objasnio, koristiću engleski izraz: I cannot unsee, and I cannot unknow. Paralelnim prikazom scena iz izvornog filma, dokumentarnim snimcima Beograda tokom tog perioda, i osvrtima ljudi koji su radili na Aleksićevom filmu, Makavejev je nevinost filma produbio i samim tim probušio. Poetika sa sobom nosi duboko razmatranje, razmišljanje i filozofski zanos (ipak je iz filozofije u doba Aristotela prvi put jasno naznačena), ali pak poetikom se dolazi do neminovnih težina. Lakoća prvog filma time nestaje. Dragoljubove akrobatske veštine, prikaz njega poput Apolona, naivna gluma kao i ostali nedostaci u poznavanju filmskog izraza dobili su značajno tmurniji ton nakon uvođenja okolnosti retrospektive i zbivanja tog perioda koji nisu dobili filmsko vreme u Aleksićevom filmu. Kao i u slikarstvu, ukoliko u belu temperu ubacimo i mrvicu bilo koje boje, dobijeno nećemo više posmatrati kao belo, već kao svetliji prikaz druge boje. Svaka intervencija na neko delo stvara novo delo i trajno može promeniti opservaciju prethodnoga. Izuzetno nasilno. Toliko nasilno koliko i palimpsest sa svojim mnogobrojnim konsonantama zvuči.