Skip to content

Nesvakidašnji susret filmskih ikona,
PINK PANTER i NOSFERATU,
BLEJK EDVARDS i FRIDRIH MURNAU

Tamara Pavišić

EDI-03, 06/2017


Ovaj rad nastaje iz čiste, lične nostalgije ka detinjstvu, kao i želje da maštom omogućim čitaocima (i sebi) posetu Pink Pantera Nosferatuu kroz nešto drugačiji stil u drugoj epohi.

Starije generacije su odrasle uz filmske komedije u režiji Blejka Edvardsa, gde se Pink Panter najviše provlači kao metafora u vidu dijamanta u istoimenim filmovima, ali ta metafora zauzima i centar radnje istih. Naravno, uz oduševljenje publike i porasta inspiracije, lik Pinka Pantera nije mogao ostati samo na metafori, pa ubrzo nastaje i serijal kratkih animiranih filmova pod nazivom „Pink Panter Šou“ u režiji i produkciji Dejvida DePatia i Frica Frilinga, koji su nešto bliži i poznatiji mlađim generacijama (uključujući i mene) u odnosu na prvobitni serijal igranih filmova.
Verujem da nam je svima poznata epizoda „Pink Plazma“ iz serijala „Pink Panter i prijatelji“, u kojoj naš glavni junak nailazi na Drakulin (Nosferatuov) zamak, i tu ga, naravno, nadmudruje svojom inače lepršavom prirodom i plitkim poznavanjem straha. Meni je lično to jedna od omiljenih epizoda. E sad, činjenica je sledeća, ta epizoda je nastala konkretno u režiji Art Leonardija po priči Džona Duna, jer je serijal tih kratkih animiranih filmova dugo trajao (od ’69 do ’80, ’83 otprilike) i veliki broj umetnika je učestovao u njihovoj realizaciji. Zarad moje priče, moraću da se koristim maštom, istinitim likovima ali i izmišljenim situacijama, jer ne mogu smestiti više od troje ljudi u vremensku mašinu (tako je, Blejk Edvards neće putovati sam!).

Do sada je u filmskom vremenu i animiranoj formi, Pink Panter već posetio Drakulu, ali u realnom vremenu je Drakula posetio njega kao filmska ideja, jer je Drakula kao ikona (u svakom smislu) dosta stariji od njega. Pitam se, kako bi izgledao lik i karakter Pinka Pantera u stilu nemačkog ekspresionizma u filmu? Mogu da pokušam da dočaram.

Spremni? Počinjemo!

Njujork 1975. Sam američki filmski krem se prostire u jednoj skromnoj kancelariji, daveći se u inspiracijama i dogovaranju oko nove epizode našeg glavnog junaka, Pinka Pantera. Cela kreativna ekipa iza „Pink Panter Šou“ i gost Blejk Edvards, koji voli posredno da učestvuje u maštanju i daljem razvoju našeg junaka, sede i polemišu. Edvards dolazi na ideju kontrasta u spajanju elemenata horora i komedije, te sugeriše da se naš glavni junak, na svoj specifičan način suoči sa ikonom straha i misterije, Nosferatuom. Mnogi iz ekipe pozdravljaju ovu ideju, ali žele da čuju objašnjenje, kao i razlog za tako nešto.

„Mislite li na modernu verziju Drakule, ili više na lik Nosferatua?“ Edvards: „Pa radi se o istom liku, Nosferatu je, štaviše, arhaična reč koja predstavlja vampira, samim tim nosi širi pojam, dok je Drakula istorijski lik, koga su povezali sa tim pojmom, zbog svog karaktera koji je imao za života“. „Ali zašto baš on?“ Edvards: „Pa zar mislite da trenutno postoji bolji lik od našeg Pinka Pantera, koji bi mogao da se susretne s takvim simbolom straha? Ideja je prevazilaženje straha kroz smeh, što može rezultovati pozitivnim uticajem na publiku, samim tim i na društvo“. Tako su se još neko vreme raspravljali dok Edvards nije izneo predlog da pogledaju jednu od prvih ekranizacija Nosferatua, čuveni film „Nosferatu, Simfonija horora“ u režiji Fridriha Murnaua.

Film se završava… čuju se uzdasi olakšanja. Prvi komentar iz publike: „Jadni ljudi… pa meni ovo unosi jezu u kosti i posle pet decenija i svaki put mi je kao da ga gledam prvi put… ovo mi je bilo daleko strašnije u poređenju sa savremenim filmskim horor ostvarenjima. Mogu da zamislim kako je bilo ondašnjoj publici, em što je film kao medij bio još uvek veoma mlad i ekranizacije bile pravo čudo za ljudsku percepciju, em sam odabir tragičnih likova na čelu sa Nosferatuom, koga su tad prvi put mogli da vide… pa, tako materijalizovanog i živog… pardon, ne-mrtvog. Svemu tome je doprineo jedinstveni filmski izraz nemačkog eskpresionističkog filma, koji je zadivljujuć, ali ne nužno prijatan. Pitam se kako bi se naš Panter nosio sa celokupnom atmosferom i radnjom. Verujem ne baš toliko dobro“. Edvards: „Tu se ne slažem sa vama. Ono što mene posebno inspiriše u vezi ovog filma je epoha u kome je nastao. Kulturni i istorijski kontekst koji je uticao na razvijanje tadašnjeg filmskog izraza. Nemci su izašli sa gorkim porazom iz Prvog Svetskog rata, suočili su se sa jezivim sankcijama, ekonomskom krizom, padom morala, krizom identiteta… i na sve to, imali su umetničku potrebu da se izraze putem elemenata horora i tragedije. U isto vreme razumem, ali i ne razumem. Pomalo mi deluje mazohistički. Kao reditelj, ali kao i enormni ljubitelj komedije, osećam vapaj unutar duše da je ovom filmu bio preko potreban neki, bilo kakav element komedije, i to možda baš kroz lika protagoniste, koji bi pružio potreban balans. Smatram da bi naš Panter bio i više nego odgovarajuć za ovakav podvig“. „Hahaha, ali gospodine Edvards, vi se trenutno više fokusirate na kritički osvrt ondašnjeg nemačkog društva, a ne savremenog, kao i na kritiku ondašnjeg njihovog filma. Zar ne bi trebalo malo da se vratimo realnosti i sadašnjosti? Sve i da ste u pravu, zar mislite da bi pravi protagonista komičnog karaktera napravio veću promenu u ondašnjem filmskom izrazu, kao i veći uticaj na ondašnje društvo, to je u prošlosti, i ne možemo putovati kroz vreme“. Edvards: „Jeste li sigurni? Upravo ste mi dali sjajnu ideju… slučajno poznajem naučnika čiji je rad inspirisao mnoge savremene reditelje za priče o putovanju kroz vreme, i njegov rad nije legenda, samo strogo poverljiva tajna koja se krije od očiju javnosti, dok društvo ne bude spremno za takvo otkriće“. Nije bilo više vremena za gubljenje, Blejk Edvards se organizovao sa kolegama, ukratko im objasnivši šta planira da uradi i koliko mu je saradnika potrebno za eksperiment koji je, po njegovom mišljenju, bio od ključnog značaja i za film i za društvo. Mogao je da povede samo još dvoje ljudi sa sobom. Edvards predstavlja ideju komedije, potreban mu je bio i um iza samog Panterovog lika i karaktera, koji se najviše razvio u kratkim animiranim filmovima, Dejvid Depatie i Fric Friling. Dejvid Depatie velikodušno ustupa mesto svom saradniku Fricu Frilingu, naglašavajući da nije ni spreman ni raspoložen za takav vid avanture, na šta se Fric, večito mlad duhom, oduševio. Ostalo je mesto za još jednu osobu. Niko se ne prijavljuje. Lagano se sklanjaju u stranu, i Edvards ugleda zamišljenog Henrija Mancinija, svog vernog saradnika koji je komponovao muziku i za „Doručak kod Tifanija“, kao i za našeg glavnog junaka, Pinka Pantera. Mancini je delovao zamišljeno, verovatno je osluškivao unutrašnji eho i komponovao unutar svog bića nove melodije, pitanje je koliko je i pratio celokupnu raspravu. Edvards je u početku razmišljao da povede glumca Pitera Selersa u ovu avanturu, ali em što nije prisustvovao ovom sastanku, em bi bilo poštenije da nađe odgovarajućeg glumca u onoj epohi. Edvards grabi kompozitora Mancinija, objašnjavajući mu detalje na putu do naučnika i njegove mašine za putovanje kroz vreme.

Ubrzo su tamo, slušaju instrukcije naučnika vezane za put, kao i upozorenje da smeju isključivo sa sobom da ponesu ideju sa kojom mogu da utiču u toj jedinici prostora i vremena u prošlosti, kao i svest i odgovornost kakve to posledice može imati po budućnost, odnosno njihovu sadašnjost. Sve se dogovore i kreću na putovanje.

Odjednom su se našli u Berlinu 1921. godine. Svratili su u prvu prodavnicu da kupe garderobu iz tog perioda kako ne bi previše iskakali iz mase i privlačili nepotrebnu pažnju. Pošli su u potragu za jednim od glavnih predstavnika nemačkog ekspresionizma u filmu, reditelja Fridriha Murnaua, koji je upravo u tom periodu pravio poslednje pripreme za snimanje „Nosferatua“.

Posle nekoliko dana traženja i raspitivanja, uspeli su da ga nađu. Naravno, ne spominjući ni da dolaze iz budućnosti, niti odakle konkretno, predstavili su se ovom reditelju kao umetnici koji bi želeli da sarađuju na njegovom filmu, predlažući neke sveže ideje u kratkim crtama. Razume se, nije bilo potrebno dugo da prođe da bi došlo do skandala, Murnauu je sve to delovalo krajnje uvredljivo, da li zbog društvenog okvira u kome se nalazio kada je umetnički izraz (posebno kod Nemaca) bio pomalo strog i jasno definisan, da li zbog umetničke sujete, do saradnje nije došlo. Naša ekipa je razmišljala šta im je dalje činiti. Tumarali su ulicama Berlina i upijali svaki segment perioda u kome su se našli, posmatrali prolaznike i njihove izraze lica, kretanje, modu, muziku koja je dopirala iz pabova, dok u jedan nisu ušli, odlučivši da razmotre dalji plan. „Ne možemo da stvorimo film u duhu ovog vremena, ako za početak iz prve ruke ne spoznamo sam duh vremena, potom i tehničke detalje u vezi samog procesa stvaranja i sve ostalo što ide sa tim“ prokomentarisao je Fric, lagano se okretajući, pažnju mu je skretala neka anti-semitska tema koja se vodila do stola pored. Atmosfera je bila ispunjena tenzijom i nezadovoljstvom sugrađana, pa je našim junacima lagano bila sve jasnija težina situacije samog perioda, kao i njihove misije. „Jasno je meni sve to, sada možda i više nego ranije, oh ironije li, ali i dalje stojim iza toga da iz apatije i straha ne može da se rodi delo koje bi se uzdiglo iznad situacije i dalo nekakav smisao odveć napaćenom društvu. Lepo je rekao Čarli Čaplin, citiram ‘Dan bez osmeha je izgubljen dan’. Ali ovde još uvek ne znaju za njega, saznaće tek kada bude stvorio parodiju na Hitlera!“ „Šššššš!“, stišavale su ga kolege.“Opustite se, ovo je 1921. još uvek nije počeo da drži govore po pabovima“. Nastao je kratak muk.

„OK, potreban mi je samo jedan čovek“ nastavlja Edvards, „samo jedan čovek koji je makar malo iznad situacije, koga ne dotiču u tolikoj meri muke i haos okolo, koji zna ko je, i čiji vrcavi karakter se odražava i na njegov vizuelni identitet. Takav glumac mi je potreban za ulogu našeg Pinka Pantera, sa blagim osmehom na licu“. U tom trenutku u pab ulazi mladić, vitkog stasa, kači šešir i mantil na ofinger i svojim šarmom i kretanjem uspeva da unese zračak pozitivnosti, što je na neke delovalo opijajuće, a neke je iziritiralo. Izgleda da je u nekakvim dugovima, pošto nekoliko krupnijih muškaraca kreću da prave krug oko njega i da ga verbalno stavljaju u neprijatnu poziciju. Bez mnogo muke, razrešava situaciju, ti muškarci se povlače, i on naručuje piće zbog kog je došao, seda i pali cigaretu na muštiklu. „Odakle mu muštikla?“ prokomentariše Mancini. „To je to! To je čovek koji mi treba! Mislim, nam treba! To je naš Panter!“ nastavlja Edvards.

Prilaze mladiću, predstavljaju mu se i nude posao glumca, da bi shvatili da mladić nema nikakvog iskustva kao glumac, već kao šibicar i ulični umetnik-performer. Njima je to bilo sasvim dovoljno, sam njegov karakter je bio idealan za ulogu. Prošlo je još neko vreme, godinu dana tačnije, gde su sakupili potrebne glumce i ostalu filmsku ekipu, podršku neke sitnije producentske kuće i usput su krišom, pojedinačno, posmatrali proces snimanja originalnog „Nosferatua“. Ubrzo, originalni „Nosferatu“ je bio gotov, i mogli su da prisustvuju njegovoj premijeri, upijajući svaki kadar, vizuelni izražaj, likove i glumački performans, atmosferu ondašnjeg bioskopa, korišćenje filtera za određene scene tokom projekcije, i „lajv“ muziku, obzirom da je sam film bio nem. Sada su bili spremni da rade na svom minijaturnom rimejku, koji je planiran da bude dosta kraći od originala, zbog efektnosti i vremena koji su imali na raspolaganju. Blejk Edvards je dugo insistirao na ubacivanju krupnih planova na koje je navikao i za koje je smatrao da pridaju značaju određene scene, ali su ga kolege konstantno podsećale u kom periodu se nalaze i koliko to može da ugrozi sam filmski narativ nemačkog ekspresionizma, koji je njihov domaćin, a ne obrnuto. „Gospodine Edvards, toliko ste pričali o toj vremenskoj mašini i putovanju kroz vreme, a kao da niste nijedan film sa takvom tematikom odgledali. Svaka, i najmanja promena u prošlosti, može rezultovati velikim promenama u budućnosti, na to nas je čak i naučnik upozorio pre puta“ opominjao ga je Fric. Nekako su uspeli da nađu sklad, i snimanje je prošlo bez daljih problema, i u velikoj zabavi. Henri Mancini je uglavnom najviše pomagao svirajući Pink Panter temu na klaviru tokom snimanja radi inspirisanja filmske ekipe, koju je potom svirao i tokom projekcije koju su imali ubrzo po završetku filma. Njihov film je bio dostojan rimejk, iako dosta skraćen, ostavljen na onim najbitnijim scenama. Glavne promene su se uočile isključivo u glumi, na glavnom protagonisti, mladom Nemcu Tomasu, koji je za razliku od Tomasa iz Murnauovog filma, bio sve samo ne mladić koji se lako dao zastrašiti. Bio je samouveren, prodoran, avanturističkog duha, pomalo i bezobrazan, izuzetno elegantnog držanja i kretanja, blago isfeminiziran. Bio je prava slika i prilika ljudske verzije Pinka Pantera. Sve u svemu, Nosferatu u njihovom rimejku je imao „hard time“ da zastraši i napadne Tomasa. Pri upoznavanju sa Nosferatuom na večeri, Tomas je, onakav izgladneo od puta, pojeo sve što mu je bilo servirano. Kada se oglasio zastrašujući zidni sat da proglasi ponoć, Tomas je napravio aviončić od salvete i bacio na sat, čime ga je zaglavio i utišao. Nije se posekao. Nosferatuu je bilo neprijatno, nije znao kako da reaguje, nije bilo krvi da ga podstakne. Tomas je onako, pomalo nepristojno, pokazivao vidne znake da mu se prispavalo, očekujući od grofa da ga sprovede do sobe. I gde god se kretao, svuda je tresao muštiklu. Grofa je to izluđivalo od besa, odlučio je da ga napadne u dubokom snu. Ali kako bi se približio i otvorio svoju vilicu spremnu da ujede, Tomas bi osetio neki neprijatan miris u snu, napravio grimasu, izvadio parfem iz svog džepa i pošpricao okolo, odnosno tačno na grofa, zbog čega je grof gubio apetit. Prolazilo je tako neko vreme, Tomas bi prosto ignorisao grofa, njegove pojave u obliku senke, interesovalo ga je da istraži zamak, i Nosferatu, prateći ga, je sam upadao u neke nevolje koje je zaboravio da postoje u sopstvenom zamku, stvarajući brojne komične scene. Na kraju, Nosferatu odlučuje da se posveti lakšoj žrtvi, Tomasovoj ženi, Elen. Blokira sva vrata u zamku, ostavlja pozamašnu trpezu za sobom ne bi li time odvukao pažnju Tomasu, i krišom se noću on spušta niz prozor, dobrim delom da bi izbegao dalji susret i blamantne situacije sa Tomasom, i uspeva da padne spuštajući se, ali mu, naravno, ne bude ništa, nastavlja dalje sa svojim planom. Sledeći dan, Tomas se budi, pronalazi zamak prazan, blokiran, nalazi trpezu i kreće da se gosti ali mu bi čudno što dugo nije sreo grofa, ni danju ni noću. Tomas se seti situacije iz ranije scene kada se grof divio slici njegove žene na medaljonu, proradi mu ljubomora (ne strah), i odluči da pohita što pre nazad, takođe se spušta niz prozor, ali ne pada. Izgleda da ljubomora nekad goni brže nego strah, jer je Tomas uspeo pre Grofa da stigne nazad. Njegova žena Elen se pojavljuje možda u tri scene, i zapravo je veoma vesele prirode. Tomas odlučuje da je drži još neko vreme kod kuće uz sebe, da bi namamio grofa. Grof je stigao, svuda je haos, pacovi, kuga. Tomas šeta okolo, proverava kupljenu kuću grofa, ali ne nalazi ništa sem pacova koje šutira. Prolaze dani, Nosferatu seje smrt i teror, koji su dobro prikazani užasavajućim grimasama glumaca, i sav vizuelni opis je ostao identičan stilu nemačkog ekspresionizma. Na kraju, nije mogao više da čeka i izlaže svoju ženu potencijalnoj opasnosti, pa se pozdravio sa njom i poslao je sa prijateljem i njenom sestrom u obližnje selo dok se situacija ne razreši, i odlučuje da nosi njenu spavaćicu noću, kao i periku. Dakle, imamo i elemente drag-a. Jedno veče, Nosferatu dolazi u Eleninu sobu, zatiče je u krevetu kako spava i približava se, da kada bi se skroz približio i pokušao da je ujede, shvatio da u krevetu nije ona već Tomas, koji ga opet poprska parfemom, ali ovog puta je to bio parfem od belog luka. Grofu ništa nije bilo, sem što se skamenio od užasa i grozote vodice i mirisa belog luka i ostao tako u mestu neko vreme, što je u filmskom vremenu dosta skraćeno, Tomas se u međuvremenu presvukao, otvorio širom prozore, zapalio svoju cigaru u muštikli i dočekao Nosferatovu propast sa prvim zracima sunca. I uvodna i završna špica su podsećale na originale Pink Panterove špice vizuelno, samo su bile crno-bele, a tokom projekcije ofarbane u roze putem filtera, kao i nekoliko scena u filmu gde je Tomasov (Pink Panterov) karakter dolazio do izražaja. Publika je često reagovala smehom. Edvards je bio vidno zadovoljan, činilo se da je postigao šta je hteo. Da stvar bude još zamršenija, izgleda da je njegov mali rimejk postigao veći uspeh nego Murnauov film, pa su počeli da nastaju problemi. Fridrih Murnau je odveć bio pod stresom zbog suđenja koje je nastalo sa Stokerovim naslednicima oko autorskih prava, najmanje mu je trebao minijaturni rimejk sumnjivih stranaca koji je doživeo veći uspeh od njegovog originalnog filma, posebno što njih niko nije ganjao, jer rimejk je rimejk.

Naša ekipa je odlučila da je vreme da se vrate kući, pozdravili su se sa glumcima, i vratili nazad vremenskom mašinom.

Tek tada je trebalo odgovoriti na mnogobrojna pitanja zbog tolikog odsustva, posebno problemčići koji su nastali izmenom budućnosti odnosno sadašnjosti kada se ostatak njihovih saradnika na filmu pitalo kako odjednom njihove uvodne i završne špice za Pinka Pantera nisu originalne, jer su od skoro pronađene usred perioda nemačkog ekspresionizma u filmu, nepoznatih autora.

Naši junaci su došli do zaključka da je bolje da prećute svoju malu avanturu, kao i da ništa ne treba menjati u prošlosti, već isključivo u sadašnjosti kada i jeste pravo vreme i za manje i veće promene. Nesavršenosti i sitne propuste treba ostaviti onakvim kakve jesu, jer one daju glavnu inspiraciju i želju za konstantnim istraživanjem, eksperimentisanjem i napretkom. 🙂