Skip to content

Kventin Tarantino

Emilija Vejić

EDI-03, 06/2017


Autor se seli u drugu epohu?

On je prvi reditelj u Holivudu koji ima tretman rok-zvezde. Gde god se pojavi ophrle ga gomile oduševljenih devojčica koje po zakonu nisu dovoljno stare da gledaju njegove filmove. Na naslovnoj je strani Esquire-a, Rolling Stone-a, Sight & Sound-a. Woody Allen je možda jedini reditelj uz njega čiji se filmovi tako lako prepoznaju. Reservoir Dogs jedan je od najuspešnijih debija u istoriji svetske kinematografije.   On je… Quentin Tarantino !

Ovakva najava vas nesumnjivo ne može ostaviti ravnodušnim. A takav je slučaj bio i sa producentom Arthur Freed-om kada ju je pročitao zajedno sa scenariom koji mu je dostavljen tog prolećnog jutra 1953. U paketu, pristiglom pravo iz 1994. godine, pored scenarija, nalazio se niz isečaka iz novina, članaka, eseja, kritika i preporuka. Neki od njih zadivili su gospodina Freed-a, dok se zbog nekih ozbiljno zapitao da li je ovaj, do sada neviđen projekat, povoljan po njegovu veoma uspešnu karijeru.

Navešćemo samo jedno od propratnih pisama koja su se nalazila u ovoj vremeplovskoj pošiljci:

Ko je Quentin Tarantino?

Nekadašnji prodavac video-kaseta, polu italijan, četvrt irac, četvrt Čeroki indijanac, doživljava meteorski uspeh, postaje planetarna zvezda i dospeva u red najzanimljivijih autorskih pojava američke kinematografije modernog doba. Inspirisan američkim žanrovskim filmovima B produkcije nastalim tokom sedamdesetih godina stvara svoj prvi film, Ulični psi, kojim redefiniše gangsterki žanr, čini ga aktuelnim i pokreće bujicu novog talasa ovih filmova.

Dovodeći u pitanje utvrđen poredak stvari, poigravajući se njime, obrće naglavačke čitav univerzum filmskih konvencija, izgrađujući sopstveni filmski izraz, jasnu mrežu prepoznatljivih znakova. Uočavamo kodifikovane kategorije kojima barata:

  1. Centralni likovi su autsajderi čija sudbina proizilazi iz njihovog karaktera
  2. Moral je uslovna kategorija. Nemoral – takođe.
  3. Religioznost
  4. Nasilje kao primarni motiv, ali ne i jedini, niti sam sebi svrha
  5. Vestern
  6. Žene kao marginalne figure
  7. Fast-food kao obeležje nekvaliteta življenja i uživanja u tom nekvalitetu.

I pored neosporne činjenice da Tarantino predstavlja ikonu savremenog svetskog filma često ćemo čuti komentar, kako snobovske tako i kulturne publike, da se radi o profesionalnom kinematografskom lopovu koji je slavu stekao preuzimajući ideje, sekvence, pa i čitave scene iz bogatog opusa odgledanih filmova, dok je i dalje bio samo anonimni filmofil. Zatim će nesumnjivo izložiti niz argumenata kojima će podupreti ovaj stav:

  • Kafa je uvek crna i jaka, a cigarete bez filtera – Godar
  • Intenzivna boja fotografije – američki novi talas
  • Monolog Julles Winnfield-a u Pulp Fiction podseća na završni monolog u Dirty Harry
  • Omiljena situacija pred kulminaciju nasilja – junaci filma stoje sa uperenim pštoljima jedni u druge tzv. Mexican standoff – već je viđen u vesternima Sergio Leone-a.
  • Nelinearna radnja i naslovi njenih fragmenata – književna praksa

Zli jezici otići će korak dalje tvrdnjom da Tarantino čak i od samog sebe krade:

  • U svim filmovima javlja se isti kadar iz gepeka u kom vidimo lice junaka koji otvara gepek
  • Lik u Reservoir Dogs zove se Vinsa Vegu, a u Pulp Fiction Vinsent Vegu
  • U Reservoir Dogs čujemo reklamu za restoran Jack Rabbit Slims koji će se pojaviti u Pulp Fiction

Ipak, nisu li filmski citati jedan od ključnih odlika postmoderne na filmu? A nije li upravo Tarantino kralj postmodernizma koji je svojim radom momentalno, revolucionarno uticao na celokupnu kinematografiju devedesetih?

Postmoderni filmovi čuvaju postojeće žanrove, razvijaju ih, revitalizuju zaboravljene i napuštene. Jedan od vodećih teoretičara postmoderne Fredric Jameson navodi da postmoderna kao ’kulturna logika kasnog kapitalizma donosi estetizaciju svakodnevice, mešanje žanrova, nelinearnost, fragmentaciju svakodnevnog doživljaja stvarnosti i nostalgiju za idealizovanom prošlošću’.

Jednu od osnovnih odlika postmodernizma predstavlja brisanje granica između pop-kulture i visoke umetnosti. Kako teoretičar pop-kulture John Fisk tvrdi, popularnu kulturu stvaraju ljudi u graničnom prostoru između industrijskih proizvoda i svakodnevnog života. Popularna kultura je umetnost snalaženja sa onim što nudi sistem. Citati prošlih dela žive u proizvodima savremene popularne kulture, ali oni nisu oslobođeni svojih daljih ideja i referenci.

Postmoderna kinematografija odustaje od ideološkog sadržaja. Ona više reflektuje savremeno društveno stanje haosa, diskontinuiteta, medijske eksploatacije ljudske seksualnosti i nasilnosti. U tom smislu, Pulp Fiction predstavlja vizuelno ostvarenje teorijskih pretpostavki postmodernizma.

They make unbearable movies by unreadable books! – Clarence Verl

Nakon pažljivo pregledanog materijala, g. Freed biva zadovoljan sveopštim utiskom i uzbuđen zbog nesvakidašnje avanture u koju se upušta. Elem, prvi put u istoriji svetske kinematografije, prvi put u istoriji uopšte, jedan stvaralac iz budućeg vremena dospeće u prošlost kako bi režirao film za jednog od najvećih filmskih producenata pedesetih godina.

Ukoliko niste čuli za producentskog genija Arthur Freed-a, sigurno ste gledali njegove filmove. The Wizard of Oz, prvi dečji mjuzikl, zauvek zapamćen po melodiji Over the Rainbow, kao i po tome što je prvi igrani film emitovan na nekoj američkoj televiziji (3. novembar 1956.), zatim An American in Paris, The Belle of New York, kao i verovatno najpopularniji mjuzikl svih vremena – Singin’ in the Rain.

Muzički film odnosno mjuzikl nastaje na Brodveju još 1900. godine, prvenstveno kao teatarsko delo, da bi se s pojavom zvuka na filmu preselio na bioskopsko platno. Ovaj žanr bio je glavno oružje holivudskih mejdžora u trci za mesto najmoćnije producentske kuće. Svoj vrhunac doživljava pedesetih godina dvadesetog veka kada dolazi do ’zlatnog doba’, velikog porasta raskošnih, šarenih mjuzikla.

Dekada pedesetih godina donela je i druge novine u kinematografiji: novo, mlađe, tinejdžersko tržište, rock’n’roll, film u boji, uspon anti-heroja i anti-heroina, drive-in bioskope. Veliki je značaj filmova reditelja Otto Preminger-a – The Moon is Blue, The Man With the Golden Arm i Anatomy of a Murder, kojima je srušio Zakon o produkciji koji je zabranjivao prikazivanje osetljivih tema kao što su narkomanija, prostitucija, abortus, silovanje itd.

Sve ove novine, koje je Arthur Freed kao iskusni producent odmah uočio i razmotrio kako da unovči, podstakle su ga na ovaj neuobičajen projekat. Konformizam pedesetih godina, baby boom, uspon modernog džeza i r’n’r-a, popularnost fast-food restorana, činili su savršenu podlogu za scenario koji je upravo dobio. Reč je o scenariju za film Pulp Fiction, reditelja i scenariste Quentina Tarantina.

Izdvojivši glavne osobine stila:

  • Fragmentarnost naracije, regresije i ponavljanja
  • Odsustvo psihologije
  • Stripovska karikiranost likova
  • Dijalozi, motivi i gluma dosledno izvedeni iz iščašenog odnosa prema svetu

shvatio je da će ovaj poduhvat izvršiti kopernikanski obrt na dosadašnju kinematografiju.

Dominantni holivudski model teži ka beskonačnom usavršavanju jednog od osnovnih poriva filmskog medija – želje da se iluzija što više približi realnosti. Tako pred sobom imamo čitavu industriju koja nastoji da nas uveri u stvarnost fiktivnih celuloidnih svetova. Ali ovaj reditelj, Tarantino, hoće upravo suprotno. Ogoljavanjem postupka, on nas uverava da film nema baš mnogo veze sa realnošću. Ova samorefleksivnost oduševila je producenta koji je odmah uvideo potencijal scenarija i to u potpuno novom žanru, u kome se autor još nikada nije oprobao, a za koji je Freed bio provereni majstor – naravno, reč je o mjuziklu.

Priču je opisao kao neodoljivo šarmantan, pomalo otkačen triptih koji odiše atmosferom karakterističnom za literaturu kriminalističkog žanra iz ’30-ih i ’40-ih godina. Ima nečeg vrlo zavodljivog i krvavo osobenog, radujem se našoj saradnji – rekao je. Skokovita, nelinearna i ciklična dramaturgija koja zbunjuje nenaviknutog gledaoca, kao i kubistička struktura – isti događaji dati iz različitih perspektiva, čine se veoma atraktivnim u dobu inovacija u kinematografiji. Takođe, dramaturška strategija karakterizacije i uvođenja likova u film pre nego što se uopšte pojave na platnu daje dozu uvek aktuelne mističnosti. Interesantan je i neprestano prisutan ironični otklon Tarantina prema likovima. Iako je autor ciničan, podsmešljiv i ironičan spram likova, ipak ih je učinio živim i opipljivim.

Priča pruža fantastične mogućnosti za razvoj scenarija u pravcu mjuzikla. Pomenimo samo uvodnu i završnu scenu pljačke u restoranu, takmičenje u plesu ili dramatičnu pojavu The Wolf-a.

Ipak, i pored velikog interesovanja i podstreka producenta, scenario je morao da pretrpi stanovite izmene pod objašnjenjem da su pojedini segmenti neprihvatljivi i potpuno van duha vremena. Na primer, preterana upotreba reči poput nigga i motherfu*ker potpuno je nejasna i neprimerena. Ulazak u pojedinosti prodavanja i isprobavanja droge, kao i krupan plan Vincenta dok ubrizgava heroin u venu, dok paralelno vidimo detalj šprica koji se puni krvlju – ne dolazi u obzir. Iako je izlazak Mie i Vincenta u Jack Rabbit Slims jedan od najboljih i najprimamljivijih delova priče, potpuno je neprihvatljivo da jedna dama, žena šefa mafije, ušmrkuje beli prah u toaletu restorana i doživljava epi-napad. Umesto početne zamisli predloženo je da se izvrši korekcija u kojoj bi zaspala u kolima jer je preumorna od igranja, ili bi joj bilo loše od preterane količine popijenog šejka. Kraj priče, koji se dešava u sredini filma, takođe je problematičan. Ubijanje glavnog lika i ostavljanje Mia-Vincent romanse nedovršenom ne čini se kao dobra ideja koja bi se ovdašnjoj publici dopala. Predloženo je, i usvojeno, iako reditelj nije bio oduševljen, da se lik Vincenta ostavi u životu, a umesto njega šef mafije, Miin muž, bude brutalno ubijen, dok bi Mia i Vincent dalje razvili simpatije koje vidimo za vreme večere u Jack Rabbit Slims-u.

Jedno od gorućih pitanja koje se postvaljalo svakako je bilo pitanje nasilja. Autor očigledno uživa u prikazivanju scena brutalnosti. Iako se film od završetka Drugog svetskog rata oslobađa konvencija, uštogljenosti i sve češće možemo videti nasilje, seks i poročnost na platnu, ideje o overdose-iranju, silovanju šefa mafije i brutalnom ubijanju protagoniste i dalje se činilo preterano nasilno i loše za publicitet. Kao kompromis iskorišćena je filmska tehnika prostornog pomeranja, često korišćena u stilizaciji nasilja. Pred čin nasilja kamera se pomeri sa središnje radnje i snima neki drugi objekat. Tako nagoveštava nasilje, a onda ostavlja prostor gledaocima za domaštavanje.

U ne-muzičkim sekvencama kamera je mirna, statična, lišena pokreta, često previše udaljena od objekta u kadru, dok je u muzičkim deonicama dinamična, sa neizbežnim pokretom kruga.

 


Iako Tarantino važi za eksperta za vraćanje iz mrtvih zaboravljenih zvezda i talenata, producent nije hteo da rizikuje s glavnim ulogama. Za sada nam je poznata sledeća, obećavajuća glumačka podela:

Vincent Vega – Marlon Brando

Julles Winnfield – Paul Newman

Mia Wallace – Audrey Hepburn

Za koreografiju je zadužen proslavljeni Fred Astaire, dok će muziku pisati i izvoditi neki od najvećih zvezda današnjice. Među njima će se naći i Buddy Holly sa svojom grupom The Crickets, Ricky Nelson, Frank Sinatra, Jayne Mansfield i Mammie Van Doren, koje će se i pojaviti na filmskom platnu. Iz MGM-a potvrdili su da će se u filmu naći i Marilyn Monroe, Douglas Sirk i Elvis Presley. Sveukupno sagledavajući, očekuje nas jedno originalno delo vredno odvoženja do prvog drive-in-a!


Pulp Fiction

spektakl u 83 scene i 10 nelinearnih sekvenci,
saradnja autora iz dve potpuno različite epohe,
eksplozija muzike, igre, glamura, ljubavi i nasilja,
vatromet boja, energije i dobre zabave,
obećava svevremenost i ulazak u istoriju.

 

U bioskopima širom Amerike od danas,
23. jun 1954.