Skip to content

RADIO – MEDIJ I/ILI UMETNOST

Darko Ivić

EDI-05, 09/2018


“Uzbuna, uzbuna!”, povikao je, i nekoliko miliona ljudi istovremeno je čulo taj povik, pa počelo da beži! Kuda? Kud god su ih noge nosile. Zašto? Zbog radija!

Da, ovo je jedna od najupečatljivijih radio drama u istoriji radija i idealna za početak razmišljanja o ovoj temi. Moć radija najdramatičnije je potvrđena 30. oktobra 1939. godine radio-dramom Džordža Herberta Velsa u interpretaciji Orsona Velsa “Rat svetova”. Orson Vels, u to vreme režiser emisija na radiju, došao je na ideju da se na dan uoči Noći veštica ili Svih svetih našali sa milionskim auditorijumom. Ovog puta kao strašilo nisu se pojavile glave od tikava, već leteći tanjiri sa Marsa. Bez obzira, međutim, na to što je pre početka emitovanja “Rata svetova” najavljeno – a i u toku drame nekoliko puta ponovljeno – da je reč o radio-drami, slušaoci su panično počeli da beže iz svojih domova. Da sam i sam slušao tu dramu tada, verovatno bih isto učinio, jer su za mene radio-drame bile više od puke naracije. Ja sam sve to doživljavao vrlo vizuelno.

Radio: medij ili umetnost? Ili je i jedno i drugo? Dobra dilema, jer sam i sam promenio par puta stav o tome…

Sećam se da sam kao mali obožavao radio-dramu Duška Radovića “Kapetan Džon Piplfoks”. Glumci koji su igrali ovu sjajnu dramu za decu bili su Mira Stupica, Ružica Sokić, Ljuba Tadić, Mića Tatić, Dragan Laković i mnogi drugi. Divio sam se kako su uspevali samo glasom da dočaraju sve likove, radnje, odnose kao da možemo da ih vidimo, naravno, ko je imao dovoljno mašte za tako nešto. Nisam mogao ni da zamislim subotu, a da sa dedom ne slušam prenos utakmice na radiju, za mene je bila prava umetnost kako komentatori prenose utakmicu ili vode zabavni program sa toliko detalja kao da sam tamo i vidim svaki pokret, svaki geg.

U početku su radio-drame birane u zavisnosti od popularnosti déla u pozorištu, pošto se smatralo da ako drama bude popularna na bini, biće popularna i preko radija. Zamisao je bila fokusiranje na zabavne i šaljive drame niske umetničke vrednosti. Iz ovih emisija proizašle su i prve radijske zvezde, a angažovanjem prvog reditelja – Jovana Bate Konjovića – desile su se i prve značajne promene u stvaranju programa. Uskoro Vlada proglašava Radio Beograd za državno dobro, oslobađajući ga finansijskog pritiska.

Od 1949. godine do danas u Radio Beogradu je arhivirano preko 4000 radio-drama za odrasle i oko 1000 drama za decu.

“Za tvoju bih sreću, rado svoju dao, i ne bih ni znao šta sam žrtvovao.” U martu 2014. godine obeleženo je 90 godina otkada je čuveni glumac Narodnog pozorišta Vitomir Bogić prvi put pred mikrofonom Radio Beograda izgovorio monolog kojim je sve počelo. Nikako ne smemo da zaboravimo da je najslušanija radio-drama u istoriji jugoslovenske radio-difuzije.

Svake subote između 13.00 i 14.00 sati, na talasima Radio „202” počinjalo bi „Indeksovo pozorište”, sigurno najpopularnija radio-emisija koju je snimalo hiljade mladih ljudi i zatim međusobno razmenjivalo. Bilo je prosto nezamislivo da se uz subotnji ručak ne slušaju legendarni Indeksovci. Sećam se da sam zaista mislio da je ta magija koja dolazi iz malog aparata – umetnost – nešto nedodirljivo i savršeno.

Po prvi put se desilo da drama nije sa pozorišnih dasaka došla na radio, već obrnuto. Momci čiji su glasovi bili sve što je publika tražila od njih, prerasli su radio. Narod je jednostavno želeo da ih vidi, a oni su uporno tvrdili da nisu glumci, već samo ljudi sa radija.

Kad sam počeo da se bavim glumom, uspeo sam da ostvarim svoj dečački san i tumačim ulogu u jednoj radio-drami. “Vuk Ostoja i braća Svinjić”, koja je na kraju prodata Radio-Beogradu, savremena bajka o tri praseta. Moje prvo radio iskustvo, kada sam zaista shvatio koliko je teško samo glasom dočarati sve! I likove i atmosferu, zato nikako ne mogu da kažem da je radio samo medij. Nikako.

Međutim, i na veliku žalost, sa pojavom televizije radio-drama je izgubila veliki deo svojih slušaoca, povukla se u čošak, i u mnogim zemljama nikada nije uspela da povrati publiku. Sada kad je Internet s nama, međutim, mnogi stari klasici su ponovo postali dostupni! Štaviše, u pojedinim zemljama je ova forma i dalje popularna, te se snimaju nove audio-drame i puštaju u svakodnevnom radio-programu, ali to nije slučaj sa Srbijom koja osim Radio Beograda više i nema stanice koje mogu da svrstaju radio u bilo kakvu umetnost. Sve je postalo komercijalno i svakako zloupotrebljeno. Osim loše muzike, uglavnom, vremenske prognoze, stanja na putevima i ponekim nagradnim igrama za slušaoce… to je sve što možemo da čujemo.

Sada sledi i onaj ne baš lep deo, bar što se mene tiče, a to je surova realnost. Radio je trenutno, bar u Srbiji na aparatima za održavanje života i samo se čeka momenat kada će neko da isključi mašine. Radio je pojavom televizije, a sada i Interneta odavno izgubio trku u osvajanju slušalaca. Baš zato se sada vraćam na početak i ponovo ću pomenuti dramu “Rat svetova” koja predstavlja događaj posle koga više ništa nije bilo isto. Upravo je ta drama pokazala da radio ne služi samo za zabavu i plasiranje informacije, već je savršena metoda za masovnu manipulaciju ljudima. Sve ostalo je istorija: ova radio-drama ušla je u mnoge udžbenike kao primer uticaja koji mediji mogu imati i zloupotrebe moći koja iz toga može proisteći. Mesec dana po emitovanju “Rata svetova” objavljeno je oko 12.500 novinskih tekstova kao reakcija na istu. Radio je tada bio još uvek relativno nov medij, mnogo atraktivniji nego što je nama televizija. Imao je i veći kredibilitet, za razliku od televizije koja je najviše osporavani medij današnjice.

Nikako ne smemo da izostavimo primer Hitlera. Zapravo, Hitler ne bi ni bio moguć u vreme televizije, jer ga ljudi ne bi ozbiljno shvatili kada bi ga videli, kao što su za vreme slušanja njegovih govora u radio-prenosima. Upravo je radio doprineo tome da Adolf Hitler postane najveći diktator 20. veka.

Danas je radio prvenstveno distraktivni, a tek potom informativni ili edukativni medij. Svakako se radio uključuje najpre zbog zabave i relaksacije, a tek onda informisanja i tek na kraju, radi učenja. Jedna od najinformativnijih radio stanica bio je nekada, sada već možemo reći davno, radio „B92” koji je od klasičnog informativnog programa prevazišao medij, on je bio brend, on je bio nešto što su svi slušali. Mladi su mogli da čuju neku “drugu” muziku, da se edukuju, da se informišu. To je bio pravi primer kako radio – i ako nije umetnost – može da bude sjajan medij. Ali onda, sve je nestalo… Kad danas zađete na tu frekvenciju, mada i sam imam četvrt stoleća slušalačkog iskustva, ništa vas neće upućivati da ste baš na tom talasu; pre ćete pomisliti da ste greškom naboli „Radio S”, „Nostalži” ili neku drugu od taksistima omiljenih stanica… Da, treba pomenuti da je radio postao medij za taksiste i frizerske salone koji nemaju laptop sa usb priključkom…

Sad kada smo ustanovili, bar ja, da je radio BIO I medij I umetnost, ostaje nam pitanje da li je radio sada medij ili jeftin džuboks? Šta je to što radi, da li je reč samo o listi pesama koju svako može da sastavi na mobilnom telefonu ili se radi o smišljenom programu sa jasnim ciljem. U eri društvenih mreža i Interneta koji je promenio radio, sumnja se u to da je radio medij koji ima šta da prenese, a sve jače uporište je da se radio izjednačio sa džuboksom.

Brz i neposredan. Jednostavan medij za one koji slušaju, izazovan za one koji rade na njemu. Provocira maštu slušalaca, a u borbi sa drugim medijima uvek pronađe svoj modus za opstanak. Nadamo se da će aparati za opstanak poslužiti, i ne samo da će se vratiti, već će u punom sjaju vratiti i umetnost koja se njegovom jeziku izražavanja opravdano pripisuje.