Skip to content

RADOSLAV ZELENOVIĆ na AU

EDI-01, 06/2016


Radoslav-Zelenkovic_01

foto: Leon Pešaković

  • Ja sam dipl. prof. južnoslovenske književnosti, 43 godine na privremenom radu u YU kinematografiji.
  • Ništa nije tako dostojanstveno ostarilo kao filmska traka. Hm, možda je to samo delimično tačno, imajući u vidu rock ’n’ roll 🙂 Dakle, svaka civilizacija ima svoje pismo, a našu je obeležila pokretna slika. Personifikacija čoveka je film: oči su objektiv, uši su mikrofon, … mozak je arhiv!
  • Otac braće Limijer bio je ubeđen da se radi o cirkusu koji neće dugo potrajati… Istorija filma navodi da ovih dana slavimo 120 godina njegovog postojanja. Ja, međutim, pripadam onima koji ne misle da je baš tako. Biće da je film nastao pre one prve javne projekcije za 33 gledaoca, kojima su naplaćene ulaznice…

  • Isto tako, ima podataka koji ukazuju na to da je u Beogradu bila projekcija i 5. juna 1896. (kao privatna, samo za novinare). A kako i dolikuje tranziciji, na mestu gde je bila prva javna projekcija – tadašnja kafana „Zlatan krst“, potom restoran „Dušanov grad“ – sada kockarnica !!! I na tabli piše pogrešan datum: 7. jun ! U svakom slučaju, u Beogradu je 17. juna 1896. godine održana kraljevska projekcija – najskuplje plaćena projekcija u istoriji filma. Inače je platno uglavnom bilo na sred kafane, cene prema mestu, a kako se tu i pušilo i pilo, platno je prano pa onda opet ispočetka 🙂
Radoslav-Zelenovic_02

foto: Matej Milenković

  • Zahvaljujući zapisima Andrea Karea (1897), Beograđani su prvi put bili u prilici da vide svoj grad, a i sebe!
  • „KRUNISANJE KRALJA PETRA I KARAĐORĐEVIĆA“ (1904) zapravo je prva televizijska reportaža i prvo snimljeno krunisanje jednog kralja. To je prvorazredno važan dokument. Hodom nacionalnog ponosa, svi junaci su imali svoje likove u kostimima, defile svih vojnih rodova u paradi. Ne postoji reditelj koji bi mogao da napravi prizore iz prvih dokumentarnih zapisa. Posebna je vrednost i zabeleženih prizora iz drugih gradova: za kinematografiju Hrvatske važni prvi zapisi Zadra i Šibenika, za kinematografiju Crne Gore važni prvi zapisi Andrijevice… Film je prvi put prikazan 1905. u Narodnom pozorištu u Beogradu, i predstavlja nacionalno blago po nomenklaturi vrednosti br. 1!
  • Priča o „Karađorđu“ („ŽIVOT I DELA BESMRTNOG VOŽDA KARAĐORĐA“, 1911) nas je naučila da ne postoje nestali, već samo zatureni filmovi koji čekaju istraživače. Svojevremeno smo bili zamolili Patrijarha Pavla da u Patrijaršiji prikažemo film Stanislava Krakova „GOLGOTA SRBIJE“ (1940) – koja je, uzgred budi rečeno, zakopana u zid, a seljak da je bolje obezbedi, stavio traku pod svinjac… I primetimo na ormanu rolnu nekog filma – pucao je po svim pravcima, suv… NAJNEŽNIJE KOD FILMA JE PREMOTAVANJE! Restauriramo, i … čudo!!! Prva kamera-projektor… film – perforacije… Samo posle jednog veka zatvorio se krug kamere – sad je bez razvijanja, odmah sve može da se vidi… A traka je velika priča… Dakle, taj naš prvi igrani film – koji je režirao glumac Čiča Ilija Stanojević – prikazivan je sve do 1925. godine, otkad mu se gubi svaki trag. Sve do 2004. – najveće uzbuđenje u mojoj karijeri Kinoteke. Za to vreme, bio je neobično dug film. Arhivistika ne dozvoljava da se bilo šta izbriše, pa su ostali i detalji bez kojih bi bio bolji (pas, …). Samo da podsetim, „Karađorđe“ nije bio prvi snimljen („ULRIH CELJSKI I VLADISLAV HUNJADI“, 1911), ali istorija beleži onaj koji je prvi prikazan. Posebno kreativno je osmišljena odjavna špica – glumci se klanjaju – i Goran Marković je predlagao da se to i danas primenjuje…
Radoslav-Zelenovic_03

foto: Leon Pešaković

  • sva građa je bila smeštena u Bečki arhiv. U filmskoj arhivistici sveta, za period od 1895. do I Svetskog rata sačuvano je oko 15% materijala, a pronalaskom naših filmova podigli na čak 70%!!!
  • Kad sam došao u Kinoteku, prvi filmovi su bili male rolnice od po 30-ak metara. Negde je nedostajao kraj, pa smo dodavali po neke fotografije…
  • I onda je krenulo, od „Grešnice“ (Kosta Novaković (1927) „GREŠNICA BEZ GREHA“), do „Nevinosti” (Dragoljub Aleksić (1942) „NEVINOST BEZ ZAŠTITE“), a najznačajniji je bio „S VEROM U BOGA” (M. A. Popović, 1932). Molili da ga Reditelj ponovo montira, ali je odbio plašeći se da to nikad neće izgledati onako kako je izvorno i prikazano.
  • Ja pripadam generaciji koja je imala peh da uči kako je prvi YU film „SLAVICA“ (Vjekoslav Afrić, 1947) – a postojali smo među prvima! Osim filma „S VEROM U BOGA“, nisu to bila neka vredna dela, ali jeste postojalo!!! Imali smo ljude koji su umeli i znali i radili. A sad smo Regionalni centar za digitalizaciju.
  • Filmovi se prave da bi se gledali na velikom platnu. Da ne skačem sebi u usta, bio sam 15 godina urednik filmskog programa u RTS-u i tu prikazao preko 5000 filmova – ali to je sve samo informacija! Pravi je film samo na 35mm traci, u mraku, na velikom platnu. Digitalizacijom menjate suštinu filma – ako nije tačno očitano svetlo, boje, … Farbanje filmova je etičko pitanje – u filmu „POP ĆIRA I POP SPIRA“ (Soja Jovanović, 1957) pojas nije crven, nego malo ljubičast? Za mene je to svetogrđe, a autori više nisu živi da brane svoje filmove…
Radoslav-Zelenovic_04

foto: Matej Milenković

Kakva je dostupnost retkih filmova studentima filma?

Kinoteka ima 5 sala, pratite Program. Kao Škola, možete tražiti da vidite neke filmove. U Beogradu postoji kolekcija nitratnih filmova (1895-1952) najvrednija u svetu. Tek na zahtev nekih istraživača iz sveta shvatimo da imamo delo i koja mu je vrednost. Ti se filmovi čuvaju pod posebnim uslovima. Film je živo biće – zapaljivo – kao napalm bomba. Tokom bombardovanja 1999. godine, reketiran je depo u Bubanj potoku, gde se nalazi 31 milion metara filmske trake (u Beogradu se čuva 245 miliona metara snimljene filmske trake). Mi čuvamo blago svetske kinematografije iz 134 zemlje sveta. Preporučujem sajt (550 sati u niskoj rezoluciji, zaštićena građa) GFI1914.

A ne postoje veći lopovi arhivske građe od RTS-a – stalno se sudimo…

 

Na osnovu ogromnog iskustva, šta kažete za privatnu produkciju?

Direktori YU Kinoteke bili su: Milenko Karanović (otac reditelja Srđana Karanovića), Vladimir Pogačić, Žika Bogdanović, Slobodan Šijan, pa ja od 1992. …

YU Kinoteka je od 1951. godine članica Svetske federacije filmskih arhiva. 1995. haos 🙁 Postavlja se Evropska federacija filmskih arhiva i mi pozvani da budemo suosnivači. Mislio sam da je to skrivena kamera. Ja bih najviše voleo da je moja zemlja u EU još od 1995., ali nije! Meni stalno prebacuju da nova zgrada Kinoteke prevazilazi gabarite države u kojoj je. Budio sam se svakog jutra sa strahom da će me neko zapaliti… U tom prostoru je neko namerio da bude kockarnica. I ta priča još uvek nije završena. Nisam imao problema s vlastima, nego samo s ministrom kulture, a imao sam ih 15!!! Vreme je najbolji svedok i sudija.

Dakle, ne možete vi u neorganizovanoj kinematografiji da imate organizovanu proizvodnju. Prodali su 14 bioskopa u centru Beograda, „Avala film“… Kinoteka čuva filmove, država plaća čuvanje, a od prikazivanja uzimaju novac tajkuni! Pa to nema nigde u svetu!!!

Ne bih se iznenadio da sutra moram da pitam neke Kineze mogu li da prikažem nekog Sašu Petrovića ili Žiku Pavlovića 🙁

 

„Avala film“ u kontekstu čuvanja budućnosti filma?

Prava su prodali, a ne kopije. Čuvanje filma je veoma ozbiljna nauka. Kutije zamrzavamo i tako film stavljamo u stanje hibernacije (da izolujemo bakterije). Na pragu smo da negativu nađemo apsolutnu bezbednost, ali je to jako skupo.

Budućnost filma sigurno nije u digitalizaciji!

Ne radi arhivista na principu pretpostavki, već samo na empiriji/dokazima !!!

 

A fenomen beogradskog bioskopa „Zvezda“?

Okupacija „Zvezde“ je bio veliki ispit države, ali to su ilegalni uslovi – vi na tuđem posedu! Nije prirodno da u bioskopu sedite kao na železničkoj stanici u Kosovu polju:( Odlično da se država uzme u pamet! Sudio sam se 7 godina sa sopstvenom državom za zgradu pored „Kolarca“ (jer je nekome napelo da baš tu bude robna kuća za firmiranu robu), i dobio sam spor!!! Razumem ja njih (ne bih se iznenadio da jednom to i postane tržni centar firmirane robe), ali ne razumeju oni mene!!!

Radoslav-Zelenovic_05

foto: Leon Pešaković

Vojska je najlepša kad se o njoj priča, ali je sve to mnogo drugačije iznutra. Dok je bila JRT, ja sam bio urednik filmskog programa koji je pustio film bez kraja, koji je za 20. oktobar (Dan oslobođenja Beograda, prim. SBG) i za 29. novembar (Dan Republike, prim. SBG) puštao američke filmove – pa sam se branio pitanjem „Ko su bili naši saveznici u II Svetskom ratu?“ 🙂 Onda sam 1. maja (Praznik rada, prim. SBG) pustio „Limeni doboš“ (Volker Schlöndorff, THE TIN DRUM, 1979)…

A kad sam napravio ciklus erotskog filma (TV maraton), taksiste da me ubiju, ne prodaju se novine, 36 sati provokativnog programa – socijalni eksperiment, revolucija !!! Televizija nije napravljena da vidiš sve, nego da izabereš. Iz moje sobe najčešće na popravku ide daljinski upravljač.

Svojevremeno je bila akcija u kojoj je knjiga ulaznica u bioskop (samo 2 sam našao ostavljene na stolicama). Za 12 meseci je prodato 100.000 knjiga !!! Takav potez nikad nije ponovljen, a postoji mnogo načina da se spasete od ludila.

Poremećen je sistem komunikacija i sistem vrednosti. Da ne grešim dušu, RTS je imao sjajan ciklus Bergmana, Ejzenštajna, Sukurova, … To je funkcija javnog servisa – da kaže zašto je važan Čaplin i zašto Žika Pavlović!

 

Ja ovde studiram, ali možda treba posle da odem u inostranstvo? Da li je umetnicima tamo bolje?

Moj sin je završio studije i onda došao na odsluženje vojnog roka… Čuvajte se životnih rizika koje niste prihvatili. Taj rizik: otići – ostati je samo vaš!

Prošao sam pola sveta, sreo sam mnogo onih koji su tamo, ali mi pričamo samo o onima koji su uspešni.

Sjajno je biti samostalan, ali tamo vas niko ne može naučiti…

Radoslav-Zelenovic_06

foto: Matej Milenković

Možete li da izdvojite svoj najomiljeniji film?

Najneomiljenije pitanje. Koje dete najviše volim? Hedonizam jača organizam. Deo tog hedonizma su filmovi.

Radoslav-Zelenovic_07

foto: Leon Pešaković

Moja generacija, kad nije mogla da radi, uzme malo Šekspira, malo film koji tražim po vašem raspoloženju… Ja jesam čovek koji obožava Tarkovskog, ali sam „Neki to vole vruće“ (Billy Wilder, SOME LIKE IT HOT, 1959), gledao 40 puta. Nemojte nikad da zapostavite domaći film. Ne zato što je naš, nego zato što je naš! Nema smešnije grane umetnosti prema istoriji i od nacionalne važnosti od kinematografije. Sve ratovi, kostimi, tenkovi, … A gde je Andrić?

Moj favorit je „AMARCORD“ (Federico Fellini, 1973)

Sve je „HOJA! LERO!“ (Vjekoslav Afrić, 1952)

Radoslav-Zelenovic_08

foto: Matej Milenković

Gledajte filmove više puta, uvek ćete naći nešto novo…