Skip to content

RATOVI SVETOVA

Aleksandar Stankić

EDI-02, 12/2016


i/ili medijska argumentacija za (ne)postojanje Deda Mraza

„Istina je ono što skriva da istine nema.“
Žan Bodrijar

Čovek, ili bolje reći homo sapiens, još od kada je napravio iskorak od životinjske vrste primata ka svesnom biću, ima tendenciju ka imaginaciji, odnosno stvaranju sopstvene stvarnosti. Kako se rađala civilizacija, tako je nastajala i čovekova potreba da prikaže stvarnost kroz sopstvene oči. Poznate su slike ruku i životinja u pećinama El Kastiljo i Altamira, stare oko 40 hiljada godina. Sve ono što se već vekovima zove „umetnost“ može da se nazove izmišljenom stvarnošću, a njeno poreklo se može naći u čovekovom „prirodnom porivu za izražavanjem“[1]. Ipak, upravo Platon, komentarišući Homera i grčke tragičare, dakle one koje su obrađivali narodni narativ i stvarali sopstveni, kaže da mu je draža istina nego čovek. Platonovo mišljenje poznato je kao prvo istorijski zabeleženo u kome se nipodaštava umetnost kao sekundarna stvarnost, stvorena po uzoru na primarnu fizičku stvarnost, odnosno: „slikar koji slika krevet slika ga samo iz jednog ugla, onako kako se on neposredno pojavljuje čulima; pesnik opisuje rat i druge radnje, a da istinski uopšte ne poznaje stvari o kojima govori. Podražavanje umetnosti jeste veoma daleko od istine, to je proizvodnja privida“[2]. Čak i da zanemarimo stanovište Platona i njegovih sledbenika, čovek kao da nikada u potpunosti ne može da se pomiri sa stvarnošću koju je stvorio neki čovek. Kasnije i do dan-danas korišćen pojam mimezis definiše se kao podražavanje, oponašanje, ili čak imitacija stvarnosti, odnosno istine. Ipak, za bilo koga ko percipira bilo koje umetničko delo mimezis je legitiman dodatak stvarnosti i „predstavlja i samu stvarnost po sebi“[3] Šta je ta „sama stvarnost“? I šta je danas „istina“?

Od 1844. godine kada je Semjuel Morz (Samuel Morse) lansirao prvi elektronski medij komunikacije, telegraf, Amerika i ostatak zapadnog sveta postao je prepravljen religioznim, ali društvenim fenomenom „spiritualnog medija“[4], gde elektronski mediji imaju nešto natprirodno, a pogotovo masovne reakcije njihovih korisnika i publike (koje su često bile preuveličane ili čak sasvim izmišljene od strane komunikacionih medija). Istini[5] za volju, ovo postoji otkad je izmišljeno pismo. U skladu sa internacionalnom frazom „pero je jače od mača“, religiozni tekstovi pokretali su opštenarodna verovanja, pohode i ratove u kojima hiljade ljudi gubi živote od vajkada pa do dan-danas. Ipak, u zapadnoj civilizaciji, uz korišćenje pisma i slike za stvaranje imaginarne stvarnosti, pojavljuju se i informativni mediji, a ova dva postupka se sve više mešaju i prepliću, što dovodi do sveprisutne simulacije koja stvara simulakrume, imaginarni svet svuda oko nas. Francuski filozof i teoretičar Žan Bodrijar (Jean Baudrillard) tvrdi da smo izgubili sposobnost da razlikujemo prirodno i artificijelno. Prema njemu, postoje tri „reda simulakre“, vremena i intenziteta njenog nastanka: 1) pred-moderni, gde je slika mogla da se uoči kao očigledna kopija stvarnosti i prepozna kao iluzija; 2) drugi red koji se vezuje za XIX vek i industrijsku revoluciju, gde razlika između slike i predstavljenog počinje da puca zbog masovne produkcije kopija; i 3) post-moderno doba u kome nastaje precesija simulakre – gde reprezentacija (predstavljanje) prethodi i određuje stvarnost; između stvarnosti i njene predstave nema više razlike, postoji samo simulakra[6]. Istina je da je ovakav doživljaj stvarnosti kod savremenog čoveka istorijski rastao. U Starom Rimu u vreme Julija Cezara postojale su dnevne novine Acta Diurna (Daily News, dnevni događaji) ispisane na pergamentu, čiji su sadržaj (postojali su čak i naslovi „Skandal!“) i funkcija slični kao i danas – njihov moto bio je „publikovati i propagirati“[7]. Naravno, što neki medij dolazi do više ljudi na što brži način, to je značajniji. Tako je u tom polju najznačniji izum nakon Gutenbergove štamparije sredinom XV veka bio radio, koji je kao informativni medij za široke narodne mase počeo da radi početkom 1920-ih; a posle njega i televizija.

Upravo se putem radija odigrao vrlo zanimljiv fenomen koji svedoči o negiranju odnosa između simulacije i istine, između simulakre i stvarnosti. 30. oktobra 1938. godine, u vreme kada je radio bio opšteprihvaćen kao informativni (vesti i emisije) i umetnički medij (radio-drame i muzika), Orson Vels (Orson Welles) nastupio je sa svojom radio-adaptacijom romana „Rat svetova“ (The War of the Worlds, H.G. Wells) na CBS radiju sa sedištem u Njujorku. Kao epizoda za Noć veštica u okviru dramskog serijala The Mercury Theatre on the Air, izvedena je jednočasovna radio-drama „Rat svetova“, urađena u stilu vesti i reportaža sa lica mesta, koje su i postojale u standardnom radio-programu. Na početku i na samom kraju, kao i u toku pauze na pola sata programa, objavljeno je da u pitanju delo fikcije. Međutim, navodno se dogodio, a svakako je nastao čuveni „mit“ o velikom broju slušalaca koji je poverovao da upravo u tom trenutku Marsovci napadaju i osvajaju Njujork; kao i o panici koju je to izazvalo, uključujući tu bežanja iz sopstvenih domova, saobraćajne kolapse, srčane udare, pa čak i samoubistva. Mislilo se da je to opasan efekat radija kao informativnog medija, a kasnije se uvrežilo da je to bio spontan efekat na širu publiku, izazvan rediteljskom „smicalicom“ (hoax) i snažnom glumačkom veštinom Orsona Velsa. Ipak, ni jedno ni drugo nije istinito, barem ne u našoj materijalnoj stvarnosti (u simulakrumu stvorenom u glavama većine stanovištva Amerike ne može se reći da ovaj mit nije tačan, samim tim i da nije mit već istina).

U pitanju su bili mediji i priča koja se njima širi, a ne fizička stvarnost. Odigrao se jedan specifičan fenomen: kako je prolazilo vreme i radio-drama postajala sve zlogasnija, sve više i više ljudi je tvrdilo da je odslušalo ili barem čulo dramu te večeri. Pretpostavljeni broj publike došao je do takvih razmera da bi se moglo poverovati da je većina Amerikanaca bila uz radio-stanicu CBS te noći. Ali, „mnogo manje ljudi je uopšte čulo taj ‘prenos’ – a još manje paničilo – nego što većina ljudi danas veruje“[8]. U citiranom članku dalje se navode određeni egzaktni podaci: te noći Huperova (C.E. Hooper) rejting služba telefonom je pozvala 5000 američkih domaćinstava i pitala ih koji program trenutno slušaju. Samo 2% slušalaca odgovorilo je sa „radio-dramu“, „program Orsona Velsa“ ili bilo čime što ukazuje na program CBS-a te večeri. Pritom, baš u to vreme, na nacionalnoj frekvenciji išao je program čuvenog trbuhozborca Bergena (pod imenom Chase and Sanborn Hour), do tada mnogo popularnijeg od programa Orsona Velsa The Mercury Theatre on the Air[9]. Kako je onda nastala priča o ovom fenomenu, kako je nastao kasnije opšteprihvaćen mit?

Pre svega, zbog najstarijeg informativnog medija u stvaranju simulakruma – novina. Naime, u vreme čuvene finansijske Depresije krajem ’20-ih i početkom ’30-ih godina prošlog veka, radio je preuzeo većinu prihoda od reklamiranja, što je bio glavni izvor prihoda novinske industrije. Novine su senzacionalizovale paniku da bi uverile i oglašivače i zakonodavce da je radio, „taj novi medij“, nepouzdan kao izvor informacija. Gore postavljena slika pokazuje naslovne strane New York Daily News-a, New York Times-a, Boston Daily Globe-a, koje već u jutro 31. oktobra 1938. počinju da preuveličavaju i popularizuju ovu vest, izveštavajući o panici prethodne noći usled „lažnog“ radio rata – „Radio Fake Scares Nation“, izveštava Chicago Herald and Examiner sa otvorenim napadom na radio. Prvobitni publicitet bio je takav da je čak i Adolf Hitler dao svoj komentar da je navodna panika „dokaz dekadentnog i korumpiranog stanja demokratije“[10]. Nakon novinskih vesti, istog dana, CBS je obavio anonimno istraživanje širom Amerike o broju slušalaca ovog programa i njegovom efektu na publiku. Zanimljivo je što je i sama CBS mreža na nekoliko svojih stanica puštala lokalni komercijalni program, umesto radio-drame „Rat svetova“. Od ostalih stanica, za početak se ispostavilo da većina ljudi nije slušala ovaj program, a oni koji su čuli uglavnom nisu naseli na šalu, već su ga prihvatili kao zabavan program kakav su očekivali. Isto kao što je broj Velsove publike bio uvećan, tako je preuveličana i njena histerična reakcija. Ima li, onda, još nešto osim nekoliko naslova u novinama narednih nekoliko dana nakon ovog „incidenta“?

Već citiran članak i jedan skorašnji u Telegraph-u daju sledeće informacije: postojala je glasina da je nekoliko ljudi tretirano zbog šoka u jednoj njujorškoj bolnici. Radnici Službe za radio istraživanje (Office of Radio Research) obišli su tu i sve ostale (državne) bolnice u Njujorku i nije bilo nijednog slučaja vezanog za Velsov program. Washington Post tvrdio je da je jedna osoba umrla od srčanog udara izazvanog programom koji je slušala. Međutim, nikakav dokaz nikada nije bio nigde dostavljen da to potvrdi. Jedna „pogotovo uplašena“ slušateljka tužila je CBS za 50000, tvrdeći da joj je ova radio-mreža izazvala „nervni šok“, ali je njena tužba brzo odbačena[11]. Samo jedna jedina pritužba je prihvaćena: za par muških cipela. Neki čovek iz Masačusetsa je tvrdio da je „pare koje je sačuvao za cipele potrošio na kartu za voz kako bi pobegao od Marsovaca. Navodno, Vels je ovom čoveku kupio cipele.“[12] Uistinu, cela priča nastala je tako što je u radio-drami mesto gde su vanzemaljci sleteli i odakle su prvo napali bila stvarna varoš Grover’s Mill blizu Prinstona. Vels i scenarista Koh (Howard E. Koch, kasnije i ko-scenarista filma „Kazablanka“) vešto su dizali tenziju tokom radnje sa gotovo mocumentary izveštajima američke vojske. Jedina istinska „panika“ odigrala se tako što je „nekolicina lokalaca iz Grover’s Mill-a pucalo iz pušaka napunjenih ćorcima ka vodotornju gde se u drami spustila ratna mašina sa Marsa“[13]. I to je to što se tiče „straha i histerije“. Dakle, Orson Vels je putem radija umetnički osmislio priču koja se dešava u stvarnom vremenu i prostoru[14], lokalne novine su na osnovu nje izmislile novu priču, nacionalne novine su tu priču dodatno preuveličale i stvorile kontra-efekat i opšteprihvaćen mit koji je doprineo popularnosti Velsovog programa i radija na kome je emitovan. Opštepoznata činjenica da ne postoji loš marketing već samo marketing i ovde je empirijski dokazana. 23-ogodišnji Vels se proslavio, što mu je prokrčilo put da 3 godine kasnije snimi svoj debi film koji će takođe ući u istoriju kao jedan od najznačajnijih – Građanin Kejn („Citizen Kane“). Ogromna zloglasnost radio-programa The Mercury Theatre on the Air, dovela je do toga da kompanija Campbell Soup postane njegov spoznor i preimenuje šou u The Campbell Playhouse, što je cvetalo kao posao sve dok se Amerika nije uključila u Drugi svetski rat.

Prema inicijalnoj zamisli autora, „Rat svetova“ trebalo je da bude samo „smicalica“ i SF radio-drama sa elementima horora, uz upozorenje publici da „ne veruju svemu što čuju“, rekao je Vels. Ipak, ni sam Vels kasnije nije hteo da opovrgne stvoreni mit, govoreći da je već „previše sladak, da ne bi bio istinit“. Novine su tako stvorile dupli kontra-efekat: s jedne strane, radio je postao još atraktivniji kod svoje publike nego što je bio; a sa druge, zakonodavci su postali još svesniji moći savremenih medija, što je dovelo i do toga da se Hejsov kodeks na filmu (MPAA, uveden 1934.) još pojača, pogotovo posle rata. Dakle, bez koristi za novine (osim možda privremenog povećanja tiraža određenih novina). Ipak, čini se da je publika najvažniji faktor u izgradnji ove simulakre. Činjenica da, što je više dana, a potom meseci i godina prolazilo, sve više ljudi tvrdilo prvo da je čulo „strahotnu“ dramu, a potom ili „čulo od nekog“ ili „svojim očima videlo“ bilo puste ulice, bilo paniku na ulicama Njujorka i Njudžersija. Verovatno najvažnije za razumevanje ovog mita je da on traje i dan-danas – prvi citirani članak je iz 2013, a drugi iz maja ove godine, a i jedan i drugi već u svom naslovu imaju ton „raskrinkavanja mita“. Profesori Pulej i Sokolov su u zaključku svog članka dali oštro i vredno zapažanje: „…mit preživljava zato što tako savršeno hvata našu nelagodu sa moćju medija nad našim životima.“ Odnosno, ne plaše se ljudi „Marsovaca koji vrše invaziju na Zemlju, već CBS-a, ABC-a, NBC-a i ostalih mreža koje vrše invaziju na njihovu svest“[15]. Pritom, izuzetno je specifično što se ovaj fenomen odigrao pre šire upotrebe medija televizije; i zbog toga što većina građana Amerike nije mogla odmah da diskredituje vest o „panici zbog Marsovaca“, ali zbog toga što će televizija audio-vizuelnim aspektom da oblikuje svest svojih gledalaca još u većoj meri, kao što to još uvek radi.

Prema Bodrijaru, razlika između stvarnosti i simulakruma nestala je – uz još nekoliko drugih faktora ljudskog društva – upravo zbog medijske kulture (media culture). Savremeni mediji: film, televizija, internet (ali i novine, časopisi, bilbordi), zaokupljeni su ne samo prenošenjem informacija i izmišljanjem priča, već i „interpretacijom naših ličnih ‘ja’ za nas same, čineći da pristupamo jedni drugima kroz naočare tih medijskih slika“[16]. Simulakra, nastupa uvek jedan korak ispred nas, čak jedan ispred telesnog doživljaja i želja. Najizrazitiji primer ove razmene koja već nekoliko vekova nije na nivou „upotreba-vrednost“, već „novac-vrednost“ – „Coca-Cola“ je prvo marketinški, pa tek onda i stvarni proizvod, fizički predmet koji se može okusiti jezikom, a ne doživeti u zamisli koju izazivaju reklame. Još opštiji primer ove opšte svesti gotovo čitavog zapadnog čovečanstva koje svakodnevno živi u jednom simulakrumu, i još značajniji i danas življi primer od radio-drame „Rat svetova“ jeste fenomen Deda Mraza.

Značajan teoretičar na savremenom Zapadu, poreklom iz Slovenije, Slavoj Žižek, prenosi čuvenu antropološku anegdotu o „primitivcima“ sa jednog ostrva kojima su pripisana određena sujeverja (npr. da su svi oni poreklom od ribe). Kad su ih pitali da li zaista veruju u to, odgovorili su: „Naravno da ne, pa nismo tako glupi!“; i svedočili da im je neko rekao da su neki njihovi preci verovali u tako nešto. Ukratko, „prebacili su svoje verovanje na nekog drugog“[17]. Može se reći da zapadni čovek to isto radi sa svojim potomcima i precima – prolazi se kroz ritual Deda Mraza, jer se pretpostavlja da deca u to veruju i roditelji ne bi hteli da ih razočaraju; isto tako se deca pretvaraju da ne bi rastužila svoje roditelje i njihovu veru u dečiju naivnost. U pitanju je uzajamna simulacija u kojoj se stvarnost do te mere skriva da se više ne može razlučiti šta je ta stvarnost koju zovemo „stvarnošću“ i zašto bi ona bila „stvarnija“ od stvorene simulakre, koja – kao što je već rečeno – ide korak ispred stvarnosti. Sve postaje još bizarnije kada se uzme u obzir da je ono što danas znamo kao „Deda Mraza“, to jest Santa Claus, u suštini fabrički proizvod „Koka-Kole“ i njenog ogromnog simulakruma marketinške kampanje koja traje od 30-ih godina XX veka pa do danas (a trajaće verovatno i dalje do neslućenih vremenskih i prostornih razmera). Iako nastao od starih mitoloških figura britanskog Oca Božića (Father Christmas) i holandskog Sinterklaas-a – istočni pandan mu je vizantijski, a potom i grčko-balkanski Sveti Nikola – Santa Claus, u crvenom kaputu i crvenoj kapi sa belim okovratnikom i belom pufnom, kakvim ga danas viđamo u skladu sa crveno-belim logoom „Koka-Kole“, nije izmislila ova kompanija, ali ga jeste promovisala. Mitološka priča elfova, irvasa, Rudolfa crvenog nosa, nije izmišljena niotkuda, ali je čitava mešavina različitih folkora iz različitih naroda koji žive u Americi, povezana i nadalje nadograđivana da se u svojoj srži poveže sa pojmom „Koka-Kole“, prvo putem novina i hodajućih ljudi-reklama, potom i bilborda, radija, televizije, fizičkih igračaka i, konačno, interneta. U temi odnosa između fantazije i (ne)stvarnosti, simulacije i (ne)istine, vrlo sličan Deda Mrazu je i čuveni primer Diznilenda. Bodrijar postavlja tezu da „Diznilend postoji da bi sakrio da je to zapravo ‘stvarna’ zemlja, jer je ‘stvarna’ Amerika ustvari Diznilend“[18]. Diznilend je predstavljen kao izmišljen, da bismo poverovali da je sve ostalo stvarno, dok sama Amerika (i sve pod njenim uticajem, direktnim i indirektnim, uključujući i Srbiju) više nije stvarna, već pripada (trećem od navedenih) redu simulacije. To više nije pitanje lažne/neistinite predstave stvarnosti (kao u slučaju „Rat svetova“ mita), već „skrivanja činjenice da ‘stvarno’ više nije stvarno, i tako spasavajući ‘princip stvarnosti’“[19]. Koliko god bi ova tvrdnja mogla biti preispitana u današnjem vremenu gde ima više informacija nego što se može percipirati i procesuirati, teško je odrediti šta je simulacija, šta „skrivena stvarnost“, a šta sama stvarnost.

Tako je i sa Santa Claus-om. Figura Deda Mraza (kao i kod nas Božić Bate) prevazišla je i stara verovanja iz kojih je nastala, i propagandu ogromne multinacionalne kompanije koja ju je preoblikovala i promovisala. Deda Mraz je spoj religioznog i komercijalnog, drevnog i modernog, magičnog i industrijskog; ali i više od toga, on je „masovna samo-obmana koja uključuje i koristi svakog ko u njoj učestvuje“[20], kako to lepo kaže Megan Garber. Deda Mraz bez sumnje postoji. To što se to dešava isključivo u našim glavama, ne čini ga ništa manje stvarnim. Čini se da bi stvarnost kao takvu mogao doživeti, i istinu kao takvu mogao reći, samo neko ko barem nekoliko godina živi u potpunosti u prirodi, van dodira novina, filma, televizije, interneta, pa čak i bilo kakvog drugog umetničkog medija, kao što je književnost. Ali i neko takav bi, čim stupi u kontakt sa pripadnikom savremene civilizacije – čovekom predstavnikom današnjeg sveopšteg simulakruma – morao da čuje ono čuveno pitanje iz hita „Partibrejkersa“:

„Da li veruješ meni,
ili misliš svojom glavom?“


Izvori:

  1. Baudrillard, Jean. Selected Writings, ed. Mark Poster. Stanford University Press, Stanford, 1988, str.166-184.
  2. Baudrillard, Simulacra and simulation. Originally published in French by Editions Galilee, Paris, 1981.
  3. Chilton, Martin. ”The War of the Worlds panic was a myth”, 06.05.2016. http://www.telegraph.co.uk/radio/what-to-listen-to/the-war-of-the-worlds-panic-was-a-myth
  4. Felluga, Dino. INTRODUCTION TO POSTMODERNISM. https://www.cla.purdue.edu/english/theory/postmodernism/
  5. Garber, Megan. Spoiler: Santa Claus and the Invention of Childhood. 23.12.2015. http://www.theatlantic.com/entertainment/archive/2015/12/spoiler-santa-claus-and-the-invention-of-childhood/421530/
  6. Država. Dereta, Beograd, 2013.
  7. Pooley, Jefferson; Socolow, Michael J. The Myth of the War of the Worlds Panic, 28.10.2013. http://www.slate.com/articles/arts/history/2013/10/orson_welles_war_of_the_worlds_panic_myth_the_infamous_radio_broadcast_did.html
  8. Sconce, Jeffrey. Haunted Media: Electronic Presence from Telegraphy to Television. Duke University Press, Durham, 2000.
  9. Žižek, Slavoj. Will You Laugh for Me, Please. http://lacan.com/zizeklaugh.htm
  10. https://en.wikipedia.org/wiki/Santa_Claus
  11. https://en.wikipedia.org/wiki/The_War_of_the_Worlds_(radio_drama)
  12. http://www.nbcnews.com/id/34525202/ns/technology_and_science-science/#.V6p3Ffl951t

[1]      Platon. Država. Dereta, Beograd, 2013.

[2]      Isto.

[3]      Harbaš, Bernard. Logika nadopune ili onto – mimetologija. Odjek, Revija za umjetnost, nauku i društvena pitanja 3-4, Sarajevo 2006, str. 37-40.

[4]      Sconce, Jeffrey. Haunted Media: Electronic Presence from Telegraphy to Television. Duke University Press, Durham, 2000, str. 9.

[5]      Koja se ovde može definisati kao „opšteprihvaćeno mišljenje“.

[6]      Jean Baudrillard, Selected Writings, ed. Mark Poster. Stanford University Press, Stanford, 1988, str.166-184.

[7]      ACTA DIURNA—ROME’S DAILY NEWSPAPER, https://earlychurchhistory.org/communication/acta-diurna-romes-daily-newspaper/

[8]     Pooley, Jefferson; Socolow, Michael J. ”The Myth of the War of the Worlds Panic”, 28.10.2013. http://www.slate.com/articles/arts/history/2013/10/orson_welles_war_of_the_worlds_panic_myth_the_infamous_radio_broadcast_did.html

[9]      Isto.

[10]    Chilton, Martin. ”The War of the Worlds panic was a myth”, 06.05.2016. http://www.telegraph.co.uk/radio/what-to-listen-to/the-war-of-the-worlds-panic-was-a-myth

[11]    Pooley, Jefferson; Socolow, Michael J. ”The Myth of the War of the Worlds Panic”, 28.10.2013. http://www.slate.com/articles/arts/history/2013/10/orson_welles_war_of_the_worlds_panic_myth_the_infamous_radio_broadcast_did.html

[12]    Chilton, Martin. ”The War of the Worlds panic was a myth”, 06.05.2016. http://www.telegraph.co.uk/radio/what-to-listen-to/the-war-of-the-worlds-panic-was-a-myth

[13]    Isto.

[14]    Osim što se na početku objavljuje da je u pitanju radio-drama nastala po romanu, sam Vels koji glumi naratora na kraju održao je govor u kome „priznaje“ da je sve delo fikcije. Dakle, samo neko ko se između početka i pauze na 30 minuta, ili između 30. i 55. minuta uključio u program imao je teoretsku šansu da poveruje da zaista sluša vesti i izveštaje sa terena, a ne njihovu inscenaciju.

[15]    Sconce, Jeffrey. Haunted Media: Electronic Presence from Telegraphy to Television. Duke University Press, Durham, 2000, str. 154.

[16]    Baudrillard, Jean. Selected Writings, ed. Mark Poster. Stanford University Press, Stanford, 1988, str.166-184.

[17]    Žižek, Slavoj. Will You Laugh for Me, Please. http://lacan.com/zizeklaugh.htm

[18]    Baudrillard, Jean. Simulacra and simulation. Originally published in French by Editions Galilee, Paris, 1981, str. 13.

[19]    Isto.

[20]    Garber, Megan. Spoiler: Santa Claus and the Invention of Childhood. 23.12.2015. http://www.theatlantic.com/entertainment/archive/2015/12/spoiler-santa-claus-and-the-invention-of-childhood/421530/