Skip to content

RELIGIJA LEPOTE

Priredila: Svetlana Bezdanov Gostimir

EDI-01, 06/2016


Estetska religija

SPETT.UMBERTO ECO A NAPOLI (SUD FOTO SERGIO SIANO)

„(…) Umetnik suočen[1] s neumoljivim pritiskom industrijskog sveta, sa širenjem metropola koje preplavljuju ogromne i bezimene gomile, s pojavom novih klasa u čije neodložne potrebe sasvim sigurno ne spada estetska, pogođen oblikom novih mašina koje se diše čistom funkcionalnošću novih materijala, oseća te okolnosti kao pretnju sopstvenim idealima, demokratske ideje koje se postepeno probijaju opaža kao neprijateljske, rešava da postane ’drukčiji’.

Tako se oblikuje prava religija lepote, ili se u znaku Umetnosti radi Umetnosti nameće ideja Lepote kao primarne vrednosti koju valja po svaku cenu ostvariti, a to će za mnoge značiti da i sam život valja živeti kao umetničko delo. I dok se umetnost odvaja od morala i praktičnih potreba, klija poriv, već prisutan u romantizmu, da se za svet umetnosti pridobiju oni vidovi života koji su onespokojavajući u najvećoj meri – bolest, prestup, smrt, zloslutno, demonsko, užasno. Jedino što sada umetnost za sebe više ne traži da nešto predstavi radi svedočenja ili donošenja suda. Ona bi da predstavi, i na taj način svetlošću Lepote iskupi, sve pomenute vidove i učini ih privlačnim i kao obrazac života. Na scenu stupa generacija posvećenika Lepote koji do krajnjih granica dovode romantičarsku osećajnost, sprovodeći najveće moguće zatezanje svakog njegovog vida, dovodeći ga do tačke sloma kojeg su njeni predstavnici bili toliko svesni da su prihvatili poređenje sopstvene sudbine i sudbine velikih antičkih civilizacija u trenutku propasti, u času agonije civilizacije Rima u rukama varvara, kao (milenijumske) civilizacije Vizantijskog carstva. Ova nostalgija za epohama propadanja dobila je ime dekadencija kao obeležje kulturne klime, čiji se početak obično smešta u drugu polovinu devetnaestog veka i nesmetano proteže sve do prvih decenija XX veka.

Dendi

MontesquiouPrvi simptomi kulta izuzetnosti javili su se s dendizmom. Dendi nastaje u engleskom društvu u prvim decenijama XIX veka, s Džordžom Bramelom. Bramel nije umetnik, niti filozof koji se bavi pitanjima lepog i umetnosti. Kod njega se ljubav prema Lepoti i izuzetnosti ispoljava kao običaj (u dvostrukom značenju izraza, kao nošnja i kao življenje). Elegancija, koja se poistovećuje s jednostavnošću (gonjenom do bizarnosti) ide pod ruku sa smislom za paradoksalnu dosetku i provokativni gest. Kao sjajan primer aristokratske dosade i prezira prema običnom osećanju pominje se da je Lord Bramel na konju, u pratnji svog sluge, kada je s brega ugledao dva jezera, priupitao svog potčinjenog: ’Koje od ova dva mi se više dopada?’ Kako će kasnije reći Vilije de Lil-Adam: ’Živeti? O tome za nas brinu naše sluge.’

Ali, u godinama Restauracije i u doba monarhije Luja Filipa, dendizam (na talasu nadolazeće anglomanije) prodire u Francusku, osvaja svetske ljude, pesnike i romanopisce, i konačno svoje teoretičare nalazi u Šarlu Bodleru i Žilu Barbi D’Oreviliju. Krajem veka dendizam se na jedinstven način vraća u Englesku gde će ga – ovoga puta podražavajući francusku modu – prihvatiti Oskar Vajld i slikar Obri Berdsli. U Italiji su elementi dendizma prisutni u nekim oblicima ponašanja Gabrijelea D’Anuncija.

Pojedini umetnici XIX veka shvataju ideal umetnosti radi umetnosti kao ekskluzivni, strpljivi, zanatlijski kult dela kome valja posvetiti sopstveni život, ostvarujući tako Lepotu u nekom predmetu.

Dendi (pa i umetnici koji bi da ujedno budu i dendi) ideal umetnosti radi umetnosti shvata kao kult sopstvenog javnog života, koji valja ’obrađivati’, oblikovati poput umetničkog dela i tako ga proizvesti u trijumfalan primer Lepote.

Nije život, dakle, posvećen umetnosti, već se umetnost primenjuje na život. Život kao Umetnost.
Kao fenomen kulture, dendizam ispoljava svoje protivrečnosti. Nije okrenut protiv građanskog društva i njegovih vrednosti (kao što su kult novca i tehnike), jer, na kraju krajeva, ostaje sporedna manifestacija ovakvog društva, sasvim sigurno nije revolucionaran, već je aristokratski (prihvaćen kao ekscentrična šara). Katkad se dendizam ispoljava kao otpor predrasudama i ustaljenim običajima, pa se tako za pojedine dendije ispostavlja da je značajno prihvatanje homoseksualnosti – koja je u to doba bila potpuno neprihvatljiva i krivično kažnjiva (ostalo je zapamćeno mučno suđenje Oskaru Vajldu). (…)

Savršeni dendi
Šarl Bodler
Slikar modernog života, 1869.
Pojam koji čovek sebi stvori o lepom odražava se u čitavom njegovom načinu odevanja, da li se gužva ili zateže njegovo odelo, zaokrugljava ili poravnava njegove pokrete, a to čak, tokom vremena suptilno prožme i crte njegovog lica. Čovek na kraju počinje da liči na ono što bi hteo da bude. (…) Čovek bogat, dokon i koji, čak i kada je blaziran, nema drugih briga nego da trči stazom sreće. Čovek odgojen u raskoši i od mladosti priviknut na poslušnost drugih ljudi, najzad, onaj koji nema drugog zanimanja osim elegancije, imaće uvek u svim vremenima posebnu i sasvim izuzetnu fizionomiju. Dendizam je neodređena institucija, bizarna kao i dvoboj… (…). Ove ličnosti nemaju drugih poziva do da neguju ideju lepog u svojoj ličnosti, da zadovoljavaju svoje strasti, da osećaju i da misle. (…) Ali dendi ne stremi ljubavi kao posebnom cilju. (…) … Ali dendi ne teži za novcem kao za nečim bitnim, njemu bi mogao biti dovoljan i jedan beskonačan kredit, tu prostačku strast on prepušta vulgarnim smrtnicima. Dendizam nije čak, kao što mnoge nerazumne osobe, izgleda, misle, neumerena sklonost ka udešavanju i materijalnoj eleganciji. Ove su stvari za savršenog dendija samo simbol aristokratske superiornosti njegovog duha. Zato se u njegovim očima, zanetim pre svega otmenošću, savršenstvo odevanja sastoji u apsolutnoj jednostavnosti koja je, zaista, najbolji način da se neko izdvaja. (…) To je, pre svega, žarka potreba za originalnošću, sadržana u spoljnim granicama pristojnosti. To je neka vrsta kulta prema sebi samom koji može da nadživi traženje sreće u drugome, u ženi, na primer; koji može da nadživi čak i sve ono što naziva iluzijama. To je zadovoljstvo da se izazove iznenađenje i sujetno zadovoljstvo da se sam nikad ne iznenadi.

Umetnost radi Umetnosti
(…)

Na pitanje da li izvesnu knjigu smatra nemoralnom,
Oskar Vajld je odgovorio:
„Još gore. Loše je napisana.“

oscarNe treba pomisliti da se estetička religija poistovećuje samo sa naivnošću poslednjih dendija ili žestinom, često više verbalnom nego moralnom, poklonika nečastivog. Floberova figura može nam pokazati koliko je zanatlijske čestitosti, koliko asketizma bivalo u religiji Umetnosti radi Umetnosti. Kod Flobera dominira kult reči, i to ’prave reči’, jedine kadre da pruže harmoniju koja je apsolutna estetska potreba stranice. Bilo da na minuciozan i nemilosrdan način posmatra banalnost svakodnevnice i poroke svoga doba (setimo se romana Gospođa Bovari), bilo da sa svojih stranica priziva egzotičan i raskošan svet, bremenit senzualnošću i varvarskom (kao u knjizi Salambo), ili, opet, naginje ka demonskim vizijama i slavljenju Zla, kao Lepote (Iskušenje Svetog Antonija), njegov idela ostaje ideal bezličnog, precizno, tačnog jezika, sposobnog da lepim učini svaki sadržaj samom snagom stila.

FLOBER:
Ne postoje ni lepi ni vulgarni sadržaji,
i gotovo bi se kao aksiom, sa stanovišta čiste umetnosti,
moglo ustvrditi da ne postoji niti jedan sadržaj,
budući da je sam stil apsolutan način da se stvari vide.

S druge strane, još od 1849. Edgar Alan Po (koji će iz Amerike, naročito posredstvom Bodlera, duboko uticati na evropski dekadentizam) u svom eseju Poetski princip podseća da poezija ne treba da se stara da odrazi ili propagira Istinu: ’Ne može postojati delo puno dostojanstva i plemenito na najuzvišeniji način do one poezije (one poezije po sebi) koja je poezija i ništa više, one poezije napisane jedino radi poezije’. Ako se Um zanima za Istinu, a osećaj za Moral obraća Dužnosti, Ukus nas uči Lepom; Ukus je autonomna sposobnost opremljena sopstvenim zakonima koja, ako nas može navesti da prezremo Greh, to je samo stoga što (i ukoliko) je ovaj nakazan, protivan meri, Lepoti.
Ako je u prošlim vremenima često bivalo teško shvatiti spoj, koji se nama danas čini nespornim, između Umetnosti i Lepote, u ovoj se epohi – dok se spram prirode ocrtava neka vrsta prezrive netrpeljivosti, Lepota i Umetnost združuju u nerazdeljiv par. Ne postoji Lepota koja nije delo umetnikove veštine, samo ono što je veštačko može biti lepo. ’Priroda je obično pogrešna’ reći će Visler, a Vajld će dodati: ’Što više proučavamo umetnost manje marimo za prirodu’. Sirova priroda ne može proizvesti Lepotu – potrebno je da se umeša umetnost, koja – tako gde je postojao samo slučajni nered – stvara neophodan i neizmenljiv organizam.
Ova duboka vera u stvaralačku snagu umetnosti nije svojstvena samo dekadentizmu, ali dekadentizam, polazeći od tvrdnje da Lepota može biti samo predmet dugog i brižnog zanatlijskog rada (Flober ’Genije, to je dugotrajno strpljenje’), stiže do zaključka da je iskustvo utoliko dragocenije što je izveštačenije. Od ideje da umetnost stvara drugu prirodu prelazi se na ideju da je umetnost svako – što je moguće bizarnije i morbidnije – skrnavljenje prirode.

Izvor:

  1. Eko, Umberto (2004) Istorija lepote, Plato, Beograd, str. 329-340.

[1] Polovinom XIX stoleća (prim. SBG)