Skip to content

Formativne teorije medija
– filozofski kontekst.
Ričoto Kanudo, Hugo Minsterberg

Miloš Stanojević

EDI-03, 06/2017


If a million people see my movie, I hope they see a million different movies.

Quentin Tarantino

Francusko-italijanski pisac Ričoto Kanudo prvi je upotrebio termin “Sedma umetnost”. Film preuzima likovnost od slikarstva, narativnost od književnosti, strukturu od arhitekture i skulpture, ritam od muzike i predstavljačku prirodu od pozorišta.

Šta je FILM?

Da li je uopšte moguć “čist” film, nezavisan i originalan?

Po mom mišljenju svaki film je “čist”, originalan po sebi. Nalazim nešto zanimljivo… “ako bi se film očistio od svega što se prepoznaje i u drugim umetnostima, onda više ne bi bilo ni filma”. Ni malo nisam saglasan sa ovom tvrdnjom!!! Razmišljam o mojoj profesiji (fotografija), pa danas fotografi bilo koju oblast da odaberu to se može tumačiti kao plagiranje, što je čista glupost. Ako danas želim da radim dokumentarnu crno-belu fotografiju, sa lajka (Leica) formatom senzora i “normalnim” fiksnim objektivom (čija je žižna daljina 50mm) – sigurno bi neko prokomentarisao da je to isto mnogo ranije radio jedan od najpoznatijih svetskih fotografa. Ali zašto je to problem? Da se vratim filmu i mom odgovoru na tezu da “ako bi se film očistio od svega što se prepoznaje i u drugim umetnostima, onda više ne bi bilo ni filma”. Divan primer su filmovi Stenlija Kjubrika (Stanley Kubrick). Ako pažljivo pogledamo Odiseju, putovanje vasionskih brodova uz valcer Na lepom plavom Dunavu (An der schonen blauen Donau, 1866.) Johana Štrausa (Johann Strauss) ima sasvim drugo značenje. Stvoreno je novo originalno i neverovatno maštovito delo! Kanudo je bio u pravu – „Čudesni instrument novog lirizma”!

Hugo Minsterberg je bio nemački psiholog i značajan proučavalac teorije filma i filmskog izraza. Pozivao se na teoriju geštalta.

„Filmska slika se razlikuje od stvarnosti i na toj razlici počivaju njena snaga i njene izražajne mogućnosti. Filmskom slikom ne vladaju zakoni stvarnog prostora i vremena, pa ono što vidimo na ekranu liči na stvarnost, ali se bitno od nje i razlikuje. Dubina i pokret podjednako nam dolaze iz sveta pokretne slike ne kao gole činjenice, već kao mešavina činjenica i simbola. Prisutne su, a ipak nisu u stvarima. Mentalnim aktom pažnje upravlja krupni plan i gledalac je postavljen na milost i nemilost jednoj volji koja mu pruža sliku što nije njegova, kakvu ranije nije poznavao. Izgleda da je stvarnost izgubila svoje kontinuirane veze i oblikovala se po zahtevima naše duše.”