Skip to content

SA NEBA SILAZI BOŽANSTVO.
Ne, to nije Adolf Hitler.
To je Leni Rifenštal.

Ivana Čvorović

EDI-03, 06/2017


Leni Rifenštal je autor jednog od najmnoćnijih propagandnih filmova svetske kinematografije. U “Trijumfu volje” uspela je da ostvari identifikaciju gledaoca sa Arijevcima – inovativnim rešenjima, izuzetno pokretnom kamerom, promenom planova i rakursa, brzom smenom kadrova radi razbijanja monotonije itd. Toliko talenta je pokazala u svom delu da je bila meta onih koji su zažmurili na estetiku i pažnju usmerili ka etici. Pogrešno je ne priznati estetske vrednosti ovog, pa i bilo kog drugog filma, zbog političkih ideja koje stoje iza njega (ili u slici).

Prema Vukajliji, Etika i Estetika su dve sestre. Bliznakinje. Razlikuju se kao dud i trešnja.

Aristotel je postavio zanimljivu tezu o dva medijuma – jedan je medijum stvarnosti, a drugi umetnosti. Kako istina u jednom, ne mora da se podudara sa istinom drugog prostora, Aristotel pominje i relativnosti lepote i ružnoće – ono što je lepo u jednom medijumu, ne mora biti u drugom, a isto to važi i za ružnoću. Saglasna sam sa tom teorijom i mislim da je Leni Rifenštal upravo to i uspela – prikazala je, prema psihijatru Vernonu, paranoičnog šizofreničara kao plemenitog čoveka.

Bela Balaž

Bela Balaž, mađarski filmski scenarista i teoretičar, predstavio nam je pojam identifikacije koji je možda i ključan pojam izabrane ilustracije. Gledalac se optički i psihološki postavlja na mesto nekog junaka filma i posmatra zbivanje njegovim očima – vrlo verovatno je Leni Rifenštal toliko i osuđivana, jer je uspela da u nama stvori simpatije prema Hitleru. Sprega njegove teorijske misli i “Trijumfa volje” jeste i upotreba krupnih planova, koje Rifenštalova pažljivo i često koristi kako bi se igrala našim emocijama i psihologijom. Tu igru je obezbedila i postavkom šina oko Vođe i polukružnom vožnjom oko njega, te se stiče utisak da je “Hitler naše Sunce”.

Ričoto Kanudo

Teoretičar koji nam svojom teorijom daje mogućnost njenog ukrštanja sa ilustracijom jeste francusko-italijanski pisac, Ričoto Kanudo. Smatrao je da su brige estetske prirode filma prebačene u drugi plan i da je na taj način intelektualna elita naviknuta da prezire film. Takođe navodi da po svojoj prirodi, umetničko delo ne može da se ospori, tako da koliko god mrzimo ideologiju Adolfa Hitlera, delo Leni Rifenštal ostaje ništa drugo no da se glorifikuje.

I Šarl Lalo je razdvojio tri najviše filozofske vrednosti – logiku, etiku i estetiku. Ako smo uspeli da prihvatimo da logika, odnosno istina, u domenu umetnosti, ne mora biti (i gotovo nikad nije) nalik istini i logici stvarnosti, zašto nam je toliko teško da razdvojimo dve sestre bliznakinje?

Za kraj, poput zastupnika empirijske teorije, moram zapaziti i istaći da samo po sebi ništa nije ni lepo, ni ružno. Vrednovanje je relativno, zavisi od naših čula, od istorijskog konteksta koji je ovde možda i ključan – ono što je čoveku ružno danas, možda pre nije bilo, i obratno, a možda Hitler nije ni sanjao da će jednog dana dobiti ovakvu reputaciju u čitavom svetu, i da će se iz njegove vizure “dobronamerna” dela svrstavati u najnemoralnija i monstruozna.

Šta se b’jeli u gori zelenoj?
Al’ je snijeg, al’ su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Nit’ je snijeg nit’ su labudovi,
Nego s oblaka silazi Leni Rifenštal.