Skip to content

Prvi put s ocem na jutrenje
(nadrealistička verzija)

Petar Wagner

EDI-04, 12/2017


Intro u štimung

Imati uticaj na uticajne. Antoninu Artaud-u je poznat taj osećaj. U nekom paralelnom, nadrealističkom univerzumu. Njegove reči su gospodarile i gospodare umom i snovima režisera koji će uskoro stupiti u kontakt.

Antonin Artaud

Dark Poet

Dark Poet, a maid’s breast
Haunts you,
Embittered poet, life seethes
And life burns,
And the sky reabsorbs itself in rain,
Your pen scratches at the heart of life.

Forest, forest, alive with your eyes,
On multiple pinions;
With storm-bound hair,
The poets mount horses, dogs.

Eyes fume, tongues stir,
The heavens surge into our senses
Like blue mother’s milk;
Women, harsh vinegar hearts,
I hang suspended from your mouths.

Umbilical Limbo, 1926.
Preveo: Victor Corti

 

Prvi put s ocem na jutrenje (nadrealistička verzija)

Još nekoliko sati do svitanja. Luksuzni hotel negde u Španiji, moguće da je u pitanju Andaluzija, najveći apartman na poslednjem spratu. Jedini izvor svetlosti u sobi dolazi iz kupatila čija su vrata pritvorena, skoro pa zatvorena. Sa tom žutom svetlošću odjednom se meša neonsko-plava svetlost radija sa police koji se iznenada sam uključuje i započinje pesma sa zvukom ksilofona u tempu 60 BPM, a peva je umorni glas devojčice. Reči pesme su: “Svet je lep kada sanjamo, kada sanjamo. Hajde zajedno da sanjamo, da sanjamo”. Ko to koga zove da sanjaju zajedno? Iz kupatila sa četkicom u ustima izlazi David Lynch. Vidno uznemiren zvukom i neobičnim jezikom koji dolazi sa radija pomišlja da skoro nije čuo gluplju melodiju od ove, ali se dvoumi da li da je snimi i pošalje svom kolegi Wes-u Craven-u ako mu zafali koja pesma za soundtrack novog dela njegovog filma A Nightmare on Elm Street. Ipak menja stanicu i na sledećoj započinje pesma grupe Aerosmith Dream On. Zadovoljan izborom, uzima fen za kosu i pokušava da gurne utikač u šteker, ali ne uspeva. Opet pokušava nasilno i iz štekera počinju da izlaze varnice i dim. Utikač ulazi u šteker i odjednom šteker usisava David-a Lynch-a i u sobi ostaje samo fen koji napokon radi.

Crno – roze – crveni zrak – svetlo plavo – tamno plavo – zeleni zrak – jaka bela svetlost.

David Lynch se sada nalazi u The Black Lodge-u. Na tren je zbunjen, ali onda govori sebi da sanja i da mora da se probudi, jer je već dosta puta taj san iskoristio u seriji i filmu, pa nema razloga da se ponavlja. Voli samo kad sanja nešto novo što može da mu bude ideja i inspiracija. Ili je možda ovog puta njegov san počeo da sanja njega?

“Vidi se da u sebi još uvek imaš nešto slično ocu. Uvek kad sam ostajao bez ideja, samo sam pretočio svoje snove u film”.

David Lynch jasno čuje glas, ali ne zna odakle dolazi. Glas nastavlja: “Da nije bilo mene, ne bi bilo ni tebe”. Lynch odgovara: “?širovog ot atš, avašed es atŠ“. [Šta se dešava, šta to govoriš?].

Ispred njega se pojavljuje Luis Bunuel, otac nadrealizma na filmu, lično. David Lynch je ushićen i oduševljen. Kreće da se pozdravi sa ocem svog načina razmišljana, ali shvata da nema ruku. Bunuel govori: “A bio si tako sjajan, tako nadrealan, bio si tako kao ja. Eraserhead, to je film, to je umetnost. Sledio si u potuponosti moje korake. Nema jasne narativne strukture. Ništa nije povezano, sve je po logici snova, ili kako bi prosti ljudi rekli – nema logike. Isto tvrdim i za film The Elephant Man.”. Lynch zbunjeno pita: “?emerv evs ravts unčitnedi midar en raz ilA”. [Ali zar ne radim identičnu stvar sve vreme?]. “Počnimo od toga da će pored mog imena u knjigama stajati da sam otac nadrealizma na filmu, a pored tvog da si prvi poznati nadrealista režiser. Čuj poznat? Šta to opšte pa znači? Ne ide pojam poznat uz jednog nadrealistu. Mi ne koketiramo s ukusom publike. Mi koketiramo s mozgom publike! Budimo u njima ono skriveno. Mi užasavamo i zgrožavamo publiku. Ti si postao poznat, dakle, morao si da se dodvoriš ukusu gledalaca i to si učinio: flertovanje s drugim žanrovima i komercijalnim idejama, a to je daleko cilja jednog čistog nadrealiste!”, uznemireno kritikuje Bunuel. “Dozvoli mi da objasnim”, Lynch sada govori normalno, ali otežano, jer mu mravi hodaju po jeziku i nepcima. On nastavlja: “Uvek sam ostao veran nadrealizmu. Kombinujem žanrove, ali razmisli na koji način! Ja zapravo pravim parodiju na ostale žanrove. Koristim ih samo kao sredstvo koje će privući publiku, a onda mešajući ih od njih stvaram komične situacije koje dobijaju nadrealni karakter i kod publike bude sirove emocije, ali daleko od onih lepih. One bude agresiju, nemir, frustraciju. Toliko je toga u podsvesti moje publike čime ja lako manipulišem. Ali moraš da shvatiš, godine prolaze, menjaju svest ljudi, a samim tim i podsvest. Menjaju se snovi ljudi. Sve je to uticalo da se i nadrealizam promeni. Ja sam ga kao najuticajni nadrealista i najviše menjao, ali sve je i dalje na temeljima koje se ti postavio. Evo primera. Ti si koristio Wagnerove opere kako bi dodatno uznemirio ljude i probudio u njima agresiju. Ja sam svestan da u današnjem vremenu Wagnerove opere ne bi imale isti efekat. Stoga sam odlučio da sam postanem Wagner i svojom muzikom izludim mozak gledalaca. Naravno da ne komponujem opere, već da bih imao uticaja i na nove generacije, ja pravim remix-ove pesama koje vole.

Tako remix-ujem njihove omiljene pesme, da samo na trenutak shvate o kojoj se muzici radi, a onda lo-fi efektima sečem visoke frekvencije i ostavljam samo niske koje prodiru u njihovu svest kako bi se vešto poigravale sa podsvešću. Naravno, u tome je moja desna ruka uvek kompozitor Angelo Badalamenti koji sofisticiranim sint-zvukovima stvara magiju”.

U tom trenutku telefon sa jastogom na slušalici, koji stoji na polici pored Bunuela, zvoni… ali, počinje da se topi kada Bunuel krene da se javi, na šta on kaže: “Stara šala mog starog prijatelja”.

Zatim nastavlja: ”Laura Palmer… Hajde da pričamo o njoj”. David Lynch najpre trznuvši se, odgovara: “Nadao sam se da to nećes spomenuti. Priznajem i samo ti se mogu zahvaliti. Laura Palmer je fenomen koji je zarazio ceo svet i zbog nje sam to što jesam, a skoro niko ne zna da si Laura-u Palmer stvorio ti. Ja sam je samo podmladio”. Luis Bunuel se zadovoljno osmehuje i zaključuje: “Hajde onda da upoznamo Lauru Palmer sa njenom starijom verzijom”.

Iza crvenih zavesa izlaze dve ženske osobe sa plavom kosom. Jedna je srednjoškolka, a druga starija. Sedaju jedna naspram druge. Pokreti su im robotizovani, pogledi ukočeni, ne trepću. Obe su u crvenim haljinama. Srednjoškolka govori: “Zdravo, ja sam Laura Palmer. Naizgled vodim ordinarni život, normalna sam devojka, ali malo ko zna za moj tajni život koji se odvija noću kada moji bližnji nisu u mom okruženju. Ja sam lepotica noći ili na francuskom “belle de nuit”, svoje divlje seksualne želje, neostvarene sado-mazo fantazije ostvarujem sa strancima. Imam određenih problema sa svojim ocem. Ja sam prostitutka u eltinom bordelu i moj momak ne zna za to. Stvorio me je režiser David Lynch za potrebe svoje serije i filma Twin Peaks”. Nakon ove rečenice izlaganje započinje starija žena: “Zdravo, ja sam Severine Serizy. Naizgled vodim ordinarni život, normalna sam žena, ali malo ko zna za moj tajni život koji se odvija danju kada moji bližnji nisu u mom okruženju. Ja sam lepotica dana ili na francuskom “belle de jour”, svoje divlje seksualne želje, neostvarene sado-mazo fantazije ostvarujem sa strancima. Imala sam određenih problema sa svojim ocem. Ja sam prostitutka u eltinom bordelu i moj muž ne zna za to. Stvorio me je režiser Luis Bunuel za potrebe svog filma Belle de Jour ”. Zatim obe ponavljaju ove izjave u isto vreme, ustaju, prilaze jedna drugoj, strastveno se ljube, a onda nestaju.

“Da, da. To smo mi, sine. Ja – stvaralac erotskog nadrealizma, i ti – onaj koji je oživeo moju ideju nekoliko decenija kasnije. Sad kad vidim Lauru Palmer i Severine Serizy jednu pored druge shvatam o čemu si mi pričao. Tvoja Laura Palmer je jednako nadrealna kao i moja Severine Serizy. I to je u redu. Radili smo istu stvar…”, zadovoljno mrlja Luis Bunuel, dok gleda u dim koji je ostao iza zanosnih plavuša. David Lynch govori: “Počastvovan sam tim rečima. Ipak, ti jesi otac nadrealizma, ali mi se nalazimo na mojoj teritoriji”. Bunuel se osmehuje i kaže: “Tako je. The Black Lodge je kreacija tvojih snova, ali sada pišem pravila, a pravila su sledeća: znam da su trenutno premijere novih epizoda serije Twin Peaks u vašem ordinarnom svetu i da bi ti značilo da budeš tamo i što više zagorčavaš život marketinškom timu kompanije Showtime svojim nadrealnim zahtevima, ali da bi izašao iz The Black Lodge-a moraš da izabereš ili jednog sjajnog režisera sa kojim će mi biti čast da razgovaram ili jednog katastrofalnog koji ne treba ordinarnom svetu. Taj režiser koga izabereš će doći umesto tebe u The Black Lodge kako bi se napravila energetska ravnoteža”. David Lynch, bez razmišljanja: “Neka bude beskorisni nama. Još nameravam da stvaram u ordinarnom svetu, pa da ga malo pročistim. Recimo, Steven Seagal”. “Au, gde baš njega nađe. Šta ako mu je opet onaj njegov prijatelj sredio da zlostavlja neki narod svojom muzikom u novogodišnjoj noći? Kako da lišimo ljude takve nadrealne situacije? Ali u redu, ako baš želiš… A i gladan sam, prijala bi mi dostava organske hrane”.

David Lynch postaje transparentan i ubrzo nestaje iz The Black Lodge-a. Na njegovom mestu se stvara potpuno sed Steven Seagal i poručuje Bunuelu: “Nemam pojma ko si, ali na putu dovde shvatio sam da sam mnogo bolji dostavljač hrane nego režiser i glumac. Evo tvoje porudžbine”. Steven Seagal pruža Bunuelu lonac u kome se nalazi organska zelena salata servirana u širom otvorenim ustima odsečene glave u zavojima prijatelja Steven Seagal-a, bogatog begunca koga je upoznao u Rusiji. Bunuel zadovoljno gricka salatu i uživa u ukusu.

Crno – roze – crveni zrak – svetlo plavo – tamno plavo – zeleni zrak – jaka bela svetlost.

David Lynch kroz šteker opet dolazi u svoju hotelsku sobu koja gori, jer je fen za kosu na podu ostao uključen. On gleda kroz prozor kako uveliko sviće, dok su iza njega vatra i dim i sasvim lako, kao da mu je maternji, na tom čudnom jeziku izgovara stihove: “Svet je lep kada sanjamo, kada sanjamo. Hajde zajedno da sanjamo, da sanjamo”.


Izvori:

  1. Gregor, U. (1988) Istorija filmske umetnosti, Sfinga, Beograd.
  2. Kuk, D. (2005) Istorija filma I, Clio, Beograd.
  3. U ovom eseju korišćeni su motovi iz sledećih filmova i serija: Un Chien Andalou (1929), Belle de Jour (1967), That Obscure Object of Desire (1977), Eraserhead (1977), The Elephant Man (1980), Twin Peaks (TV Series 1990–1991), Twin Peaks: Fire Walk with Me (1992), Mulholland Drive (2001) i Twin Peaks (TV Series 2017– ).