Skip to content

STIVEN SPILBERG je bio preko potreban nesretnoj Petri von Kant

Kristina Vuletić

EDI-03, 06/2017


* Pa da počnemo…

– Godina 1962. je značajna godina za Nemce i njihovu filmsku umetnost. Na filmskom festivalu u Oberhauzenu 26 filmskih stvaralaca prihvata subvencije Ministarstva i poziva na stvaranje junger deutscher film, odnosno „mladog nemačkog filma”. Ovom prilikom oni izdaju manifest koji se završava rečima: „Mi imamo plan kako da umetnički, formalno i ekonomski ostvarimo taj novi nemački film. Mi svi zajedno spremni smo da preuzmemo ekonomske rizike. Stari film je mrtav, mi verujemo u novi” – ponosno su klicali puni nade i entuzijazma.

– Preko svojih predstavnika Aleksandera Klugea i Norberta Kikelmana, Oberhauzenska grupa je uspešno lobirala u zapadnonemačkom parlamentu.

– 1965. godine osnovan je komitet za mladi nemački film, koji je dobio zadatak da u delo sprovede predloge ideja iz Oberhauzenskog manifesta.

– Razne savezne države ulagale su puno novca u filmove Aleksandera Klugea, Hansa-Jirgena Polanda i Vernera Hercoga, kao i 70 drugih igranih filmova od 1965. do 1968. godine.

– Ova grupa, slepo verujući u svoju umetnost (kao i svaki pravi umetnik u ovoj galaksiji), osnovala je dve filmske škole i Nemački filmski arhiv u Berlinu.

– Kao što to obično biva kad umetnost postane sekundarna, a materijalni dohodak primarna stvar, “mladi nemački film” više nije imao čime da se pohvali. Ekonosmka moć odlazi u ruke komercijalnih studija, umetnici koji su slepo verovali u svoju umetnost počinju da “otaljavaju” istu, praveći meke pornografske filmove za mali broj stranih radnika u Zapadnoj Nemačkoj. Razočarani ljudi sve manje odlaze u bioskope, dok na kraju nije došlo do talasa zatvaranja istih.

– New York Times tog vremena sa lažnim žaljenjem piše o tome da nemačka filmska umetnost u sebi sadrži više đubreta nego bilo gde u svetu.

– U jednom trenutku, svet se ponadao da je nemačka kinematografija na ivici propasti.

– Već u sledećem trenutku, na pođubrenom tlu loših filmova nikla je nova nada.

* I tek sad počinjem! Ponovo!

– Mladi nezavisni filmski umetnici, nisu dozvolili da ih „neki tamo Amerikanci” blate, dodavajući dodatno đubre na njihovo već pođubreno stanje, i u njihovom „besmrtnom” Nemačkom duhu, uspevaju da stvore Novi nemački film. Opraštajući „mladom nemačkom filmu” i pripisujući loš uspeh njegovoj „mladosti”, stvaraju pokret koji će biti značajniji i dugotrajniji.

– Ova grupa optimista će 1971. godine osnovati Filmverlang der Autoren (za one koji nemački ne smatraju drugim jezikom pored engleskog naivno verujući da će se tamo zaposliti, ovo bi značilo Filmsko-izdavačka grupa autora), privatno preduzeće koje će distribuirati filmove svojih članova, a oni su sledeći: Aleksander Kluge, Rajner Verner Fasbinder, Bernhard Zinkel, Peter Liliental, Uli Lomel, Edgar Rajc, Hark Bom, Rajnhard Hauf, Uve Brander i Vin Venders (kad sam iščitala ove autore da proverim da li sam ih dobro napisala, zvučala sam kao Nemac u logoru iz „Život je lep” gospodina Beninjija).

Filmverlag der Autoren

Rajner Verner Fasbinder

– Resursi zapadnonemačke televizije, kao i razne subvencije od strane FFA, omogućile su neverovatan uspeh novog nemačkog filma. (Ono što me je zabrinulo i dirnulo je što su oni ulagali novac u svoju umetnost i kada su bili na rubu propasti, a naši više ne očekuju ništa ni na vrhuncu svoje moći, nego se individualno snalaze)

– Ovaj pravac imao je malobrojnu publiku u Nemačkoj u odnosu na ostatak sveta, i oni su na međunarodnom planu izazvali uzbuđenje kakvo se ne pamti još od vremena pojave francuskog novog talasa. Autori su se razlikovali u izrazu, ali su imali i neke slične filmske odlike.

– Ono sto je karakteristično za filmsku umetnost u Nemačkoj tog vremena je “stepen estetskog zatvaranja u okvire formalne lepote i apstrakcije”.

– Filmski izraz ovog vremena odbija otvoreno iznošenje argumenata i objašnjavanja samog smisla (što je odlika koja je, po mom mišljenju, mogla zauvek da živi u svim filmskim epohama koje su dolazile kasnije. Šta je umetnost ako je objasniš?)

– Nemačka kinematografija tog vremena zauvek stoji razapeta između satiričnog realizma i ugnjetačkog simbolizma koji ponekad prelazi u opsesiju.

– Bogat bojom, senzualnošću, i emocijom koje ima u izobilju, ovaj talas zavodi gledaoca i tera ga da se preda i opravda društveni stav koji je uvek bio odbramben i individualistički, do onog stepena čovekove ranjivosti koja me do suza povezuje sa “jednim običnim glumcem koji ionako sve glumi i ništa nije stvarno u tome”.

* Dok sam gledala po ko zna koji put obožavani film “Gorke suze Petre fon Kant”, moja baka sa kojom zivim, koji je zakleti neprijatelj Nemaca još iz ratnih vremena, ušla mi je u sobu i rekla: “Eto! Naša omladina gleda nemačke filmove! Je l’ smo to dočekali? Ima toliko divnih filmova o Nemcima, u svim glumi Bata Živojinović!”*

– Grozni genocidi i zločini koji su se ipak desili između Nemačke i ostatka sveta, ostavili su zauvek traga u životima svih onih koji su preživeli strašne gubitke, a i onih drugih, koji su globalno gledali na ovaj užas. Posle Drugog svetskog rata, nemački narod (a kad već pominjem babu, moram da pomenem i dedu koji mi je o ovome lično pričao, jer je tamo proveo godine svog života) je bolovao od kolektivne amnezije. Njihovi đaci se nisu baš previše bavili ovom temom, i na njihovim porodičnim proslavama se nije rat previše pominjao. Generacija mladih autora odrasla je u amerikanizovanoj, ekonomski uspešnoj zemlji i imali su maglovitu svest o svojoj prošlosti. Šok i poniženje poraza, zastrašujuća razaranja, podela zemlje i strašna krivica koju su nosili ovi ljudi, udružilo ih je i oduzelo im kulturni identitet, oduzimajući im pristup neposrednoj prošlosti. Kako su se smenjivale generacije, zbunjenost i zanimanje za prošlost je poraslo. Sve ove okolnosti izazvale su kod posleratne generacije osećaj otuđenosti i praznine. Razapeti između nacizma koji ih je lišio prošlosti i američkog imperijalizma koji ih je lišio budućnosti, filmski stvaraoci ovog vremena izrazili su osećaj psihološke i kulturne izmeštenosti, koju je filmski kritičar Majkl Kovino nazvao „čežnjom za domom širom sveta”.

– Njihovi filmovi stvarno uznemiruju, i ponekad stvaraju osećaj potištenosti, ali bez obrzira na te negativne polazne tačke kao što je potištenost, predstavljaju nesumnjiv i jedinstveni doprinos svetskoj kinematografiji.

– Od svih nemačkih autora čija imena podjednako ne mogu tečno da izgovorim, izabraću svog omiljenog R.V.Fasbindera koji kaže da „jedina stvarnost koja ima značaja je ona koja se nalazi u gledaočevoj glavi”. Njega biram da pomenem i zato što je po mom mišljenju bio najveći altruista od svih autora ovog pravca, u svom radu bavio se melodramama i posvećivao pađnju ljudima koji „nisu baš uspeli” da uberu plodove nemačkog privrednog čuda.

– Od njegovih strašnih filmova poput „Zašto je poludeo gospodin R.” (u kome prikazuje uspešnog tehničkog crtača koji jednog dana ubija ženu, dete, i jednog prijatelja, da bi na kraju izvršio samoubistvo obesivši se iznad otvorene klozetske šolje), preko „Braka Marije Braun” koji je postigao veliki komercijalni uspeh, i „Trinaest meseci u godini” koji prikazuje pakleni život savremenog transeksualca, biram da par reči kažem o gorkim suzama Petre fon Kant, istinski žaleći za njom i uočavajući na prvi pogled liniju koja spaja nju i mog voljenog Spilberga.

* Nešto malo o mom voljenom Spilbergu, jer manje je više

Gospodin Spilberg koji je prema ”Forbsovoj” listi najuticajnija slavna ličnost godine skinuvši sa liste Opru Vinfri, a čiji život prema procenama vredi u neto vrednosti od 3 milijarde dolara, a da je to pritom zanemarljiva vrednost u odnosu na njegovu istinsku, ljudsku i umetničku vrednost, čovek koji je finansirao čitav milion dolara izraelskom stanovništvu posle Libanskog rata, ljubitelj naučne fantastike i situacija u kojima se ljudi susreću sa natprirodnim stvarima u koje sam unosi toliko prirodnosti i lakoće. Opterećen odnosom između roditelja i dece, oprobao se i kao scenarista i producent, oduvek želeći da režira Agenta 007 i više puta osporen u toj nameri, kralj blokbaster filmova Novog Holivuda, zauvek će (budući da je besmrtan) ostati jedan od najuspešnijih i najuticajnijih ljudi iz sveta filma. Trostruki dobitnik Oskara dotakao je mnogo tema i žanrova. Njegova najreprezentativnija dela su: „Ajkula”, „Bliski susret treće vrste, „E.T.”, „Park iz doba Jure”, Uhvati me ako možeš”, „Suvišni izveštaj”, „Ratovi sveovta”, „Indijana Džouns i kraljevstvo kristalne lobanje”, „Sindlerova lista” i drugi.

– Ono što je vizuelan pečat Spilberga je korišćenje pozadinskog svetla i zrakasti bljeskovi i ta divna igra predstavlja neosetnu igru između imaginarnog i realnog. On ima specifičan način kadriranja i montaže. Što se ličnog pečata tiče, dok gledate njegove filmove kao da neko konstantno sedi pored vas, bodri vas i ohrabruje u verovanjima. U skoro svakom filmu poigrava se elementima bajke, i sam praveći istu na temeljima ne tako bajkovitih tema.

Spilbergov uticaj? Na koga?

Nisam sigurna na koji način je on uticao na ostale reditelje, znam samo da će imati velikih poteškoća da dosegnu taj nivo genijalnosti. Na nas obične ljude ostavio je uticaj samim postojanjem, otvorio je mnoga pitanja svojim filmovima, i u amanet ostavio svu svoju genijalnost protkanu kroz najfinije niti njegovog stvaralaštva, da generacije uz nju odrastaju i sazrevaju.

  • Film zbog koga Stivena Spilberga zovem „moj voljeni Spilberg” je „Veštačka inteligencija”.

* Usuđujem se da kroz samo par rečenica protrčim kroz tako divnu temu filma „Veštačka inteligencija” posle koje ne znam da li smo mi ljudi veštački inteligentni ili je sva ta inteligencija veštačka i nebitna stvar u odnosu na sve ostalo

– Radnja filma dešava se sredinom 21. veka kada profesor Hobi dolazi na ideju da napravi robota obdarenog vestačkom inteligencijom, koji je sposoban da voli i sanja. Usvaja ga porodica koja već ima jednog dečaka. Problemi nastaju kad porodica koja je usvojila ovog robota nije spremna da prihvati da robot nije samo mašina i da nije lišen emocija i osećanja. Robot Dejvid biva napušten, i prinuđen da se sam snalazi. Njegova samospoznaja kreće onog trenutka kada je primoran da se suoči sa okrutnim svetom oko sebe, zajedno sa svojim prijateljem robotom. Priča o robotu koji je željan ljubavi rodila se u genijalnom umu Stenlija Kjubrika, koji se jednog dana nalazi sa genijem svoje klase Stivenom Spilbergom i deli sa njim svoju ideju za film, nalazeći u Spilbergu nekog u čijem radu prepoznaje neophodne elemente za ovu priču. On na vrlo fin način objašnjava da nas nikakvi roboti neće uništiti jer smo kao vrsta već poprilično uništeni, i da ni jedan robot na svetu nikada ne bi mogao da shvati granice ljudske oholosti.

– Ovo delo neprestano lebdi između dileme: da li je ovo priča o robotizmu ili robotskoj čovečnosti?

Konačno ukrštanje mog voljenog gospodina Spilberga i epohe mladog nemačkog filma

– „Veštačka inteligencija“ je snimana 2001. godine.

– „Gorke suze Petre von Kant“ 1972. godine.

– Da je kojim slučajem Spilberg radio „Veštačku inteligenciju“ 30 godina ranije, da se slučajno rodio kao Nemac, i želeo da stvara u novom pokretu nemačkog filma, ovaj film bi sasvim drugačije izgledao. Za početak, porodica koja je usvojila malog robota bila bi mnogo bogatija, ili bi se bar veća pažnja posvetila statusnim simbolima ove porodice. Otuđenost i prazninu bi prikazao više kroz spore kadrove, kroz facijalne ekspresije junaka, kroz emotivna stanja istih. Zbog svih ovih stvari, film bi trajao minimum jedan sat duže. Mali robot brže bi odustao od svoje nade. Olovnom rukom bi sebi iščupao mehaničko srce kao što to čini nesrećna Petra von Kant tokom celog filma. Na pola filma rekla bih „jadan robot“ i ne bih prolazila kroz proces zaljubljivanja u istog, nemoćna da ga zbog prebrzog žaljenja bolje razumem i više zavolim.

– Petra von Kant kaže: „Žališ me jedino ako me ne razumeš“. Malog robota nisam žalila. Žalila sam ljude oko njega. Robota Dejvida sam razumela, navijala za njega, poistovećivala se sa njim i hiljadu puta poželela da budem na njegovom mestu. Da slepo verujem u plavu vilu. Da volim one koji me ne vole. Jesu li mala deca kao robot Dejv, ili postanu roboti kad odrastu?

– Postoje neke stvari koje se za 30 godina nisu mnogo promenile u načinu razmišljanja između ova dva autora.

– Obe priče su o ljubavi koja ne postoji. Ili ako postoji vrlo je uslovna i potpuno odbačena. Obe priče su o čovekovoj nesposobnosti da prihvati ljubav. Što se tiče sistema vrednosti, ni tu se čovečanstvo nije mnogo pomerilo u objektivu filmskih stvaralaca: porodice postoje kao osnov destruktivnosti i opravdanja za neuspeh. Petra von Kant ne voli svoju majku. Majka koja usvaja robota ne oseća ni potrebu da voli usvojeno dete koje je trebalo da popuni prazninu u njenoj porodici. I nesretna Petra von Kant i mali robot Dejv traže isto: malo pažnje i ljubavi. Mali Dejv ostaje zaleđen na dnu ledenog okeana do kraja života moleći za ljubav, a nesretna kreatorka ostaje sama u mračnoj sobi napuštena i od svoje nadaleko nesrećnije služavke Madlen. I čarolija tu prestaje.

Steven Spillberg

– Razlog zbog kog svog voljenog Spilberga nikad ne bih želela da vratim u nemačku epohu je što mislim da bi izgubio divnu vedrinu i dinamičnost koju ova epoha nema. Stvarajući u svom vremenu, on je uspeo da me ubedi da je na neki način anticipirao buduće vreme, naterao me je da o tome mislim, da se pomalo bojim, da se zapitam koga bih jednog dana vratila na samo jedan dan i to samo ako se zadesi da imam njegov pramen kose slučajno kod sebe? Da li je veštačka inteligencija loša ili dobra stvar za čovečanstvo? Da li će da nas razori i uništi ili će nas ipak spasiti od sunovrata u svetu u kome ponestaje i ona obična inteligencija?

– Posle odgledanog filma o gorkim suzama jedne buržoaske kreatorke, uvek pomislim isto „Jadna Petra“. To je sve što lebdi u vazduhu. Ništa revolucionarno se ne dešava u meni, sem što žalim mnogo Petri von Kant jer ih je baš puno na svetu. Stiven Spilberg bi mnogo značio Petri von Kant. Kladim se da bi bila mnogo srećnija da su se sreli nekada. Možda nesretna Petra ne bi bila srećna celog života. Ali bi bar na trenutak poverovala da na svetu ima lepih stvari. Spilberg baš ume da ubedi ljude da poveruju u lepo.

– Svet više nije pogodno tle za pojedinačne monodrame. Svet vapi za promenama na globalnom nivou. Ne postoji baš nikakva razlika između robota Dejva i robota služavke koju ima Petra von Kant, a sama je tako iskreirala. S’ tim da se robot Dejv rodio kao robot, a Madlen to postala. S’ tim da se robot Dejv izdigao iznad toga, a Madlenin robotizam je kulminirao. Svako ima pravo i obavezu da se bori sa robotom u sebi, ali ne kroz lične melodrame. Moj voljeni Spilberg se izborio tako što je svetu nametnuo ovu ideju. Opomenuo je svet.

– Filmovi Nemačkog mladog talasa stvaraju osećaj potištenosti, jer se poistovećujemo sa junacima, zatvarajući se u melodrame lične prirode.

– Filmovi Stivena Spilberga stvaraju isti osećaj, s tim što osećaji potištenosti, nemira i destruktivnosti potiču iz njegovog ličnog podsećanja da smo svi deo ovog groznog čovečanstva koje nepovratno srlja u propast. Sem ako na svetu ne bi postojalo mnogo Spilberga koji bi nešto promenili tako što bi konstantno opominjali.

– I ako na svetu postoji jedan filmski tvorac kome bih mogla da poklonim besmrtnost, ne bih imala dileme, znala bih ko bi najbolje znao da živi kroz duh jedne nade koju ostavlja iza sebe.

P.S. Vodila sam se logikom da ako je „kreativan“ pristup, onda on ne sme da bude ograničene slobode. A najveća sloboda je ona koja dolazi iz ličnog stava.

I ne, ne bih pozajmila Spilberga Nemcima. Mada mislim da bi im mnogo značio. Ne zato što ne volim Nemce. Nego zato što mislim da Spilberg ne pripada ni jednoj naciji, ni jednom pravcu i ni jednoj epohi. On je institucija za sebe 🙂