Skip to content

Teorijski pristupi estetici ružnog u filmu

Bisenija Mrdaković

EDI-04, 12/2017


Kad sagledamo istoriju čovečanstva možemo zaključiti da postoje priče, teme, ideje ili elementi koji su sastavni deo društva svakog veka.

Tokom svog postojanja čovek je rastao zajedno sa vremenom, ljudi su napredovali, a jedino je pitanje što nismo jasno definisali ka čemu i kuda mi to idemo. Uz taj tornado vremena i prostora svašta smo kao rasa naučili i videli, ali dva pojma koja su usko vezana za naša osećanja koja nas prate sve ovo vreme jesu pojam lepog i pojam ružnog. Nesvesno ili svesno prvo sam napisala pojam lepog, ali ono što je istina jeste da ni jedan ni drugi ne poznaju međusobnu nezavisnot, kao i da ne postoje u neprisustvu ljudskog oka.

Ovo promišljanje rad počeće uz Sigmunda Frojda, veliki um sa velikim idejama. Pored toga što je mnogo toga doneo čoveku i pomogao mu u razumevanju samog njegovog postojanja, Frojd je govorio i o terminu skopofilija[1]. Malo poznat, a izuzetno važan, kako to obično biva…

Kao što smo pomenuli, zadovoljstvo u gledanju kao instinkt detinjstva može biti sublimiran u interesovanje za umetnost kao takvu. U ovom slučaju, kad kažemo umetnost u kontekstu skopofilije prvo što nam svesno ili nesvesno pada na pamet jeste film.

Film kao sedma umetnost, kao fenomen 20. veka. Svi ga mnogo volimo i na platnu i na sada malim/velikim ekranima kod kuće. A šta je to zapravo što volimo? Možda sebe na filmu? Ili možda ono što nikada nećemo biti?

Kristijan Mec, francuski teoretičar filma, uz primenjivanje teorije Sigmunda Frojda i teorije ogledala Žaka Lakana, došao je do zaključka da je film kao umetnost doživeo ogromnu popularnost, kao gotovo ni jedna umetnost do tada, upravo zbog toga što u isto vreme dovodi gledaoca do nesvesnog stanja uz nesavršenu refleksiju stvarnosti.

Činjenica je da čovek doživljava određeno zadovoljstvo u posmatranju i gledanju drugih ljudi ili stvari, bilo da je u pitanju umetnička slika, komšijin prozor ili svoj odraz u ogledalu, jer svako od nas je pomalo voajer. Kristijan Mec tvrdi da je upravo gledanje filma moguće zahvaljujući pojavi skopofilije koja definiše ovaj fenomen.

Saglasna sam sa tezom da je film svoju srećnu zvezdu upravo pronašao zbog Mecove tvrdnje, ali zašto više od bilo koje druge umetnosti često se postavlja kao pitanje. Hičkok je često govorio da je film život sa izbačenim delovima koji su dosadni i to je istina. Svaki film gledalac preživljava kao jedan kratak, uzbudljiv život kroz koji prolazi svaki put ponovo uz neku novu sudbinu. To je čarolija sedme umetnosti.

U tom beskonačnom posmatranju ono što svaki čovek razlikuje jeste osnovna podela na lepo i ružno.

Svi olako koristimo ova dva pojma, posebno kad je u pitanju pojam ružno koji gotovo nikad ne vidimo u sopstvenom biću.

U svom delu “Istorija ružnoće” Umberto Eko citira Ničea: „Čovek u lepo postavlja samog sebe kao merilo savršenstva i u njemu se obožava… Čovek se u suštini ogleda u stvarima, smatra lepim sve što odslikava njegov lik… Ružno se shvata kao nagoveštaj i znak degeneracije… Svaki znak iscrpljenosti, tromosti, senilnosti, umora, svaka vrsta gubitka slobode, kako što su grč i paraliza, a pre svega miris, boja, oblik raspadanja, truljenja… sve to budi jednu istu reakciju, sud čije je značenje reč ružno… Šta, onda, čovek mrzi? Nema sumnje: mrzi sumrak svoje vrste.“

Pored Ničea, Eko spominje i Karla Rozenkranca koji je tvrdio da ružno postoji samo zato što postoji lepo, kao i da je ružno relativno iz razloga što samo u lepom može pronaći svoju meru.

Eko je takođe ova dva pojma posmatrao sa istorijskog i kulturološkog aspekta, ali meni je posebno privukao pažnju njegov citat Đakomoa da Vitrija: „Kiklopi, koji imaju samo jedno oko, verovatno se čude onima koji imaju dva, kao što se mi čudimo i njima i stvorenjima s tri oka…“

Istina koja objašnjava banalnost upotrebe ova dva pojma danas. Takođe, zanimljivo je i to da se estetika ružnog menja i raste zajedno sa nama, jer mi je stvaramo i ona živi u oku svakog od nas. Zato nije retka pojava da nešto što nam je nedavno bilo moderno i atraktivno postaje smešno, jer faktor vremena odigra svoju ulogu. Vreme menja i nas i ljude oko nas.

Kad se govori o estetici ružnog ili lepog nemoguće je spomenuti ženu koja je ušla u istoriju 20. veka, obeležila istoriju kinematografije i bila deo rađanja Trećeg Rajha – Leni Rifenštal. Ona je živela 101 godinu, ona je plesala, bila je glumica, bila je simbol lepote, ona je bila rediteljka koje se i sam Gebels plašio.

Njeni filmovi se bave samo i jedino harmonijom i lepotom, govorila je ona. Njeni poznati filmovi su „Plava svetlost“, „Trijumf volje“, „Olimpija“, filmovi koju su od Hitlera napravili pop zvezdu. Rifenštalova je do kraja svog života tvrdila da se bavila samo lepim, čak kad je objavila kolekciju fotografija iz afričkog plemena Nuba i kad je snimala ribe pod vodom njena osnovna ideja bila je isključivo pojam lepog.

Ona je dokaz da ružno ne postoji bez prisustva lepog i da stvaranjem nečeg toliko lepog zapravo nastaje ružno. Šta je lepo u marširanju nacista, spaljivanju knjiga na lomači ili stvaranju Boga među ljudima. Za nju je Hitler rekao da je prikaz savršene nemačke žene. Čak i ova izjava zvuči lepo, a danas se svi ježimo od nje. Ovo je još jedan dokaz da je Eko imao tačnu tvrdnju da se lepo i ružno menja u skladu sa vremenom u kojem živimo. Da li je Rifenštalovu prevarilo vreme u kojem je živela ili je sve vreme težila za ružnim koje se krije iza lepog?

Pitanje na koje danas ne možemo da odgovorimo, ali svako ima pravo na svoj stav ili mišljenje. Mnogi nemački umetnici su tada otišli iz zemlje, svoj rad i svoju umetnost nisu predali Hitleru. Leni Rifenštal je ostala sa mišlju da stvara lepo, harmoniju i lepotu, a ona to možda upravo i jeste radila za sebe ili za Nacističku partiju… Estetika ružnog se ogleda u njenim filmovima kroz dikaturu, moć, manipulaciju. Danas je za feministe ona velika žena, za neke veliki umetnik ili kako je Suzan Sontag sarkastično naziva sveštenicom lepote, ali sada je kasno, iskoristila je moć filma i bila deo stvaranja mračne istorije 20. veka, a njeni filmovi se i danas gledaju zbog savršenog prikaza ljudskog tela i lepote snimljenih kadrova.

Estetika ružnog na filmu je vrlo zanimljiv i u isto vreme komplikovan fenomen sedme umetnosti. Mi je volimo, ali pitanje je da li smo svesni toga ili ne… Savršen primer za to je genijalni Kjubrik sa filmom „Paklena pomorandža“. Lepota kadrova, kostima, lagano kretanje likova uz sakrivenu estetiku ružnog koja nas iznova i iznova navodi na još jedno gledanje ovog kultnog ostvarenja do trenutka kad ćemo ga naučiti napamet. Sada je pitanje, šta čovek kao takav voli u estetici ružnog od koje svi naglo okrećemo glavu? Možda nas same. Skopofilija.


[1] scopophilia – termin uveden kao prevod Frojdovog pojma “Schaulust” – zadovoljstvo gledanja. Frojd je smatrao da je zadovoljstvo u gledanju instinkt detinjstva, koji može biti sublimiran u interesovanje za umetnosti. Frojd je smatrao da inhibicija skopofilije može dovesti do promena u viđenju; dok su drugi teoretičari tvrdili da zapravo može usloviti odstupanje od konkretnih objekata u svet apstrakcija. Scopophilia je u psihoanalitičkoj teorijskoj literaturi opisana sa posebnim osvrtom na mehanizam identifikacije.