Skip to content

Da li je Triru poznata teorija Minsterberga?

Dimitrije Prodanović

EDI-03, 06/2017


Sve što je kao postulat filmske teorije uspostavio Hugo Minsterberg na najjasniji mogući način živi u filmovima Larsa fon Trira. To u njegovom delu postaje živa teorija, ali zbog samo jedne tačke ću morati da se pozovem i na Ričota Kanuda, iako je on apsolutna suprotnost Minsterbergovom radu. Zapravo, glavno mesto razdora između ta dva stanovišta jeste odnos teatra i filma. Minsterberg i Fon Trir crpu građu sa istog izvora, a to je psihologija. Minsterberg, matično psiholog, postaje pionir primenjene psihologije i to u filmskoj umetnosti. Računajući sve ono što je iznedrila moderna psihologija, a vezano za funkcionisanje ljudske svesti i uticaje na onaj manje osvešćen deo, daje upute i analizira uticaje slika i zvuka na mozak. Lars fon Trir za motive i glavne filmske događaje uzima krajnje psihopatološke fenomene. I jako proračunato računa s tim na koji način oni dobacuju do ljudi koji ih gledaju, i u tom smislu manipuliše osnovnim strahovima i nagonima, a upravo to jeste oslonac Minsterberga. Istina, njegova teza da je film uslikano pozorište bi ovde ipak morala biti oborena, jer fon Trirovi filmovi trpe toliku stilizaciju koja pozorištu nije poznata. Tako da iako Trir i Minsterberg iz sličnog ugla posmatraju filmski prostor, verovatno vizuelni identitet Trirovih filmova biva daleko jasniji iz ugla Kanudove teorije. Skoro svako delo Larsa fon Trira tretira različitu psihozu koja je uglavnom i deo naziva samih filmova. On svako od tih izobličenja stavlja u krajnje okolnosti koje vuku u smrt glavnog junaka. Moglo bi se pričati i o njegovom montažnom lukavstvu, jer takođe razume funkcionisanje ljudske pažnje o kojoj je bilo reci kod Minsterberga, ali neka ostane glavni oslonac na estetici. On je do te mere eksplicitan da ga čak i 21. vek cenzuriše. Nema brutalnosti za koju se traži filmski znak: sve je namerno jasno tretirano, gotovo dokumentarno. Cela baština gotičke umetnosti nije izazvala više jeze od njegovih filmova. Ali bez takve vrste ogoljenosti problema na srž, njegovi filmovi teško da bi progovorili ono čime se bave. Kad je u pitanju etika njegove estetike, ona svakako ne poziva ni na šta lepo, i često takav način tretmana postaje maltretman za onoga ko to gleda. Ali bez obzira na to što film ima snagu i moć da slavi nekakve vrline, ja mislim da se suočavanjem sa svim suprotnim stvarima dolazi takođe do nje. Tomas Man na jednom mestu kaže: „Moral se traži u razvratu!” Uvek kad govorimo o dilemi moral ili profesionalizam, debatu oslonimo na rad Leni Rifenštal, tek tu nam biva jasno da je zadatak svakoga ko se bavi umetnošću da vrši svoju dužnost, delo se tretira zasebno od svega drugog, pa čak možda i od onoga čije je, kao čto dete pa i dok je u utrobi nosi klicu „ja” i već hoće samo za sebe, i majka ne može biti odgovorna za takvu vrstu htenja. Dakle, važna je samo jedna stvar „da se čovek ni u čemu lično ne poštedi”, tako je bar kod Momčila Nastasijevića…